Izdavač - LAGUNA
Stela je pametna, odgovorna, lepa i poštuje pravila.
Vil je buntovnik, neodgovoran i tvrdoglav.
Njih dvoje su potpuno različiti, međutim, jedna stvar im je zajednička - cistična fibroza.
“Ako ću već da umrem, onda hoću prvo da živim. I tek tad ću umreti.”
Stela želi da živi, koliko god je moguće da produži dane na ovom svetu - ona ne odustaje. Pije redovno lekove, pridržava se pravila i bori se svakog dana.
Vil ne želi više da preživljava, da pazi i da čeka dan kada će umreti. Želi da dane, koji su mu preostali, provede onako kako on misli da treba. Putujući, što dalje od bolnica, lekara i lekova.
Kad se upoznaju, menjaju polako jedno drugo i zaljubljuju se.
Ali kako izgleda ljubav na dva metra udaljenosti bez mogućnosti da se poljube, zagrle i dodurnu?
Da li ljubav zaista pobeđuje sve?
“Ne znam zašto svi veruju da postaješ svetac ako imaš neku bolest ili poremećaj. To je velika budalaština.”
Ovo mi je za sad najsimpatičnija knjiga iz žanra “umirući YA”.
Inače nisam veliki fan istog ali pročitam s vremena na vreme knjigu iz gore pomenutog žanra. Dosadile su mi jer su sve slične i svaka priča je prelivena sa mnogo patetičnih ljubavi i očekuje se da plačemo, što kod mene nikad nije slučaj u ovakvim pričama.
Uglavnom bude previše... bljutavo.
Međutim, ovde stvarno nije bilo tako, iako je knjiga teška, smejala sam se Vilu... i sam kraj nije bio posut patetičnim izlivima, naprotiv.
“Dosadilo mi je da priželjkujem stvari. Mnogo toga ne možemo imati. Ali možemo da imamo ovo.”
Knjiga je stvarno kratka, drži pažnju i ja sam je pročitala za par sati.
Stela me je u početku nervirala, kako je priča odmicala i kako se saznaju neke stvari postajala mi je simpatična.
Dok mi je Vil bio sjajan od prvog (njegovog) poglavlja.
“To je samo život, Vile. Završiće se dok trepneš.”
Iritantno je to što uvek postoji bar mala doza onog “plačite” u ovakvim knjigama. Ako ne zbog glavnih junaka, onda zbog sporednih.
I možda većini to jeste ok, možda omladinu stvarno dirne.
Kod mene uglavnom ima suprotan efekat i zbog toga sam dala zvezdicu manje.
4 zvezdice
“Potreban nam je taj dodir ljudi koje volimo gotovo koliko nam je potreban vazduh da bismo disali. Nikad nisam razumela značaj dodira, njegovog dodira... sve dok mi nije bio uskraćen.”
Vil je buntovnik, neodgovoran i tvrdoglav.
Njih dvoje su potpuno različiti, međutim, jedna stvar im je zajednička - cistična fibroza.
“Ako ću već da umrem, onda hoću prvo da živim. I tek tad ću umreti.”
Stela želi da živi, koliko god je moguće da produži dane na ovom svetu - ona ne odustaje. Pije redovno lekove, pridržava se pravila i bori se svakog dana.
Vil ne želi više da preživljava, da pazi i da čeka dan kada će umreti. Želi da dane, koji su mu preostali, provede onako kako on misli da treba. Putujući, što dalje od bolnica, lekara i lekova.
Kad se upoznaju, menjaju polako jedno drugo i zaljubljuju se.
Ali kako izgleda ljubav na dva metra udaljenosti bez mogućnosti da se poljube, zagrle i dodurnu?
Da li ljubav zaista pobeđuje sve?
“Ne znam zašto svi veruju da postaješ svetac ako imaš neku bolest ili poremećaj. To je velika budalaština.”
Ovo mi je za sad najsimpatičnija knjiga iz žanra “umirući YA”.
Inače nisam veliki fan istog ali pročitam s vremena na vreme knjigu iz gore pomenutog žanra. Dosadile su mi jer su sve slične i svaka priča je prelivena sa mnogo patetičnih ljubavi i očekuje se da plačemo, što kod mene nikad nije slučaj u ovakvim pričama.
Uglavnom bude previše... bljutavo.
Međutim, ovde stvarno nije bilo tako, iako je knjiga teška, smejala sam se Vilu... i sam kraj nije bio posut patetičnim izlivima, naprotiv.
“Dosadilo mi je da priželjkujem stvari. Mnogo toga ne možemo imati. Ali možemo da imamo ovo.”
Knjiga je stvarno kratka, drži pažnju i ja sam je pročitala za par sati.
Stela me je u početku nervirala, kako je priča odmicala i kako se saznaju neke stvari postajala mi je simpatična.
Dok mi je Vil bio sjajan od prvog (njegovog) poglavlja.
“To je samo život, Vile. Završiće se dok trepneš.”
Iritantno je to što uvek postoji bar mala doza onog “plačite” u ovakvim knjigama. Ako ne zbog glavnih junaka, onda zbog sporednih.
I možda većini to jeste ok, možda omladinu stvarno dirne.
Kod mene uglavnom ima suprotan efekat i zbog toga sam dala zvezdicu manje.
4 zvezdice
“Potreban nam je taj dodir ljudi koje volimo gotovo koliko nam je potreban vazduh da bismo disali. Nikad nisam razumela značaj dodira, njegovog dodira... sve dok mi nije bio uskraćen.”
No comments:
Post a Comment