Tamara Kučan - Profajler

Izdavač - URBAN ART

Tamara Kučan - PROFAJLER

Tog dana kada je izašla, tog dana sam je i kupila, što bi neko rekao bila je još uvek vruća. Želela sam je baš baš baš, a onda je stigla. Par dana obaveza i kao pročitaću je za par dana. Kada sam je konačno prebacila sa police na stočić da bude pri ruci, spustila sam je i od tada tako stoji. Gleda ona mene, gledam ja nju. Plašim se?! O da! Tih dana sam sama sa sobom tumarala mislima. Preispitivala sebe da li i šta očekujem i koliko ce me dotaći i koje osećanje probuditi. Kada sam Tamari pomenula da sam uplašena ona je rekla (citiracu je) da je strah opravdan ali da je takođe bolje biti budan po pitanju nekih stvari nego spavati.

Prethodna knjiga Tamare Kučan me je razvalila i stvarno mi je trebalo vreme da je prživim i nakon čitanja. Kako sam znala da Tamara kroz svoje priče sazreva, od "Profajlera" sam očekivala dosta. Kad sam pročitala da ovo nije knjiga za šljokice znala sam da je ozbiljno. Tu dolazimo do onoga "plašim se", plašim se priče, plašim se onoga što će protutnjati kroz mene. Ovo je moralo da bude napisano da bi uhvatila knjigu u ruke, kao neka naredba "e sad moraš, dosta je više odlaganja”.

Prošlo je dve noći i dva dana, otvorena beležnica da ispišem svoje utiske. Da, da, knjigu sam čitala toliko dugo, noćas u dva sam je završila. U snu sam se budila da u telefonu ispišem reči koje bi prenela ovde a kasnije vama svima. Kažu pametni ljudi da ono što poslednje vidiš pred san to i sanjaš, ima istine. Bila je ovo duga noć, borba, preživljavanje, puno boja i puno sivila. Ne znam čega je bilo manje a čega više. Nikad duže nisam čitala neku knjigu i nikad više nisam neku knjigu išarala običnom olovkom. Prvi put mi se desilo da knjigu završim i okrenem prvu stranicu gde je usledilo čitanje iznova. Tek tada su prve stranice našle svoje mesto u slagalici. Kad sam ih čitala prvi put divila sam se autorki kako je sklopila sve to i našla fantastične reči koje su sjajni citati. Kad sam čitala drugi put to je bilo divljenje, savijanje glave pred jačinom, pred kamenom.

Svaku svoju knjigu autorka studiozno napiše, istraži svaku sitnicu, svaki deo priče, skuplja činjenice, dokaze, detalje. S obzirom da ovo nije knjiga za sjaj i šljokice tako sam joj i prišla. Za razliku od drugih knjiga, čitajući Profajler nije mi bilo teško da zastanem, odložim je, napravim pauzu, prespavam nepročitanu stranicu, izađem i prošetam. Ovo nije knjiga koja se čita u jednom dahu, složile smo se i Tamara i ja, ovo je knjiga kroz koju treba udahnuti, čija te bol treba boleti i čije reči i dela trebaš sažvakati. Sve na brzinu je ćorsokak i pretvaranje jake knjige u sapunicu.

Knjiga počinje pismom, knjiga počinje iskrenom kletvom mlade devojke. Stara joj je duša zato je i mogla da napiše to baš tako. Kletva i dobra lekcija kao i uputstvo šta čeka onog koji zaslužuje duševnu smrt, onom ko zaslužuje da se stalno okreće iza sebe i u kome treba i mora da stanuje strah. Čisto da proživi tuđe proživljeno, čisto da oseti.
Najgore je kad ne shvatiš granicu između igre i igračke, kada misliš da se igraš a ustvari si savršeno skrojena lutkica koja je došla do pucanja. Mada nekad je ta lutkica bila osoba koja je vukla konce tuđih života, nalazila svoja opravdanja kroz svoj bolesni um. Bolesni um je pak došao iz njegove boli i trauma. Malo ljudi postanu ljudi nakon lošeg iskustva, malo ljudi nađu beg i time spasu, do neke granice, sebe. Time nađu tračak svetlosti i snop boja.
Ovo je naizgled do nekog dela jedna nesrećno ljubavna priča, život koji nije lep, devojka koja ostaje bez jednog roditelja (toga imamo oko nas). Sve je to ako je čitamo od 12-te stranice. Ako je čitamo od početka pa tu budu te stepenice, onda tu ljubavnu priču čitamo jako oprezno, ne verujući da jedna ljubavna priča koja se nesrećno završava bude knjiga koja ima 420 stranica. Kada se okrenemo oko sebe u real lifu, ima masa ljudi tačnije devojaka sa tužnim detinjstvom, sa neshvaćenosti od strane roditelja, sa nesrećnim ljubavima. U knjizi Marina živi baš takav život gde sama sebi kroji dane, nedelje, mesece, godine. Zavlači se u ljušturu, postaje kamen, postaje osoba do koje nikako nije lako dopreti.

"Svaki covek ima trenutak... Trenutak koji je sve promenio. Trenutak koji ga je promenio." 

Tako i Marina ima svoj trenutak. U svom životu imala je svoje vreme, bila je bezbrižna i srećna i imala je svoje nevreme kada je bila kučka. Svi su mislili da joj je život savršen, želeli su da žive njenim životom ne znajući koliko je crnilo u njenoj duši. U njoj se sve raspadalo.

"Dok su se svi divili mojoj psihičkoj snazi, u meni se sve slamalo. Unutar mog života se sve raspadalo... Jedina mrlja koju nisam mogla da obrišem, bio je moj odraz u ogledalu. Tokom čitavog života imam jedan te isti osećaj, da mi duša hoće napolje. Kao da je moje telo kavez a koža preuska... Imala sam dva izbora. Da korov koji raste u meni zalivam i uzgajam ili da postanem svoj ogled, svoj prvi pacijent ..."

U godinama kada u sebi ludimo i na sve gledamo kao na mrlje oko nas, ona je tako videla sebe. Bila ugušena sopstvenim životom, onim što živi, diše, oseća. Kako odraste osoba koja tako doživi sebe? Kako gleda ispred sebe ? Pobeći, otići, što dalje... Daleko zagnjuriti u svoju želju i svoj san. Jedino tako opstati...i otišla je. 

Koliko je potrajala njena jačina i ono čvrsto u šta je sebe okovala? Odrekla se toga zarad osmeha koji nikad nije bio srećan, sve do tada. Volela je i bila voljena. Negde daleko od kuće našla je svoj mir, mislila je da je to nešto za šta vredi da se boriš i što će potrajati. Ustvari sve je bila laž, nepostojeće. Svako od nas u životu, u tim godinama mladog ludila za sve što se desi lepo, mislimo da će potrajati i da je pravo. Nije bilo kod nje. Taj neko je zbog sebe okrenuo leđa njoj i ostavio je da se pita gde je njena greška i u čemu je ona pogrešila. Po ko zna koji put u životu. Puno puta u knjizi je ona živela svoj najveći strah - nju samu. Napuštenu. I opet kao i pre toga, puno puta, krenula je dalje.
Kroz život opredelila se za zanimanje u kojem će pre svega sama sebi pomoći. U kome će saznati šta je igra i pod kojim uslovima se igra. Težila je tome da nauči da se sa bolima poigra, pusti ih da se vesele, da nauči da pobegne od same boli. Sa druge strane želela je da kroz svoje stečeno znanje pobedi bes, najopasniju boljku duše, želela je da shvati tugu, želela je da nauči kako da tuga ne eksplodira u njoj. I jeste, isplakala se i krenula dalje. Nikola, bivša dvodecenijska ljubav, olicenje devojčicinih sanjarenja. Neko ko je tu u njenoj kući, daleko od nje a tako blizu. Našao se baš tad uz nju kada je njena umorna duša želela neko srećnije mesto samo da bi osetila bilo šta. Bio je promenljiv, bio je nedokučiv za nju i neko koga ne može da čita.
Kako je vreme prolazilo i kako je težila da postane pravi psiholog samoj sebi a kasnije i drugima tako je put vodio ka zanimanju koje će joj odrediti život. Profajler! Osoba koja stvara profile osobama koje ne zna, koji su ili kriminalci ili prestupnici ili psihopate ili sociopate. Čita im osobine, karaktere, živote, osoba koja stvara sliku o nekome koga vidi ili ne vidi.
Koliko je teško biti profajler osobi za koju misliš da je znaš, koliko je teško pročitati njegovo ponašanje, mimiku, pogled, pokret? Može li se to? Koliko je teško shvatiti ludilo nekog svog? 

"Uspevam da ga shvatim samo sa profesionalne strane, sa ljudske tesko." 

Mislim da u ovom slučaju shvatiti i pročitati nikako nije isto. Prividno shvatiš njegovo ludilo opravdajući ga besom a u stvari ne vidiš dubinu njegovog ludila, pokretač svega toga. I onda istina, Nikolu nije da nije mogla da analizira, nije on čovek koga voli Marina, jednostavno je odbijala da ga pročita - misleći da je to jedini način da oseti ljubav. Ispadi osobe koja je uz tebe shvatiš kao trenutno loše raspoloženje, tako bi svi mi. Marini, psihologu, profajleru, u nekom trenutku se pali lampica. Sklapaju ce početne puzle. On sa toliko lica. Ne maski, maske se skinu. Ovo su lica i njegova sposobnost da ih zameni bez da trepne. Nije želela laži, samo nekog pored sebe. Dala mu je šansu ali kroz tu šansu je shvatila da nije on samo tužni ranjeni dečak, mnogo je više od toga. Hvala bogu na fakultetu koji je završila. Znala je da "Nesrećne boli sva nesreća ovog sveta", on nije bio takav. To je bilo dovoljno da crv sumnje izjeda nju u vezi njega.
A onda se javio on - R. Ozloglašeni haker koji se vodi kao kriminalac koga ne mogu da uhvate. Osoba koja pravi napade dobro smišljene da je postao za narod Robin Hud, za njih opasnost. Javio se njoj. Dao joj je sta želi u zamenu za detalj, u zamenu za pomoć. On koji ne moli nikog, ona koja ne pomaže. Ona, profajler osobe koja je muka svima. Ništa joj se tu nije poklapalo, kockice su se sklapale u drugom smeru koji su drugi bojkotovali. Ostala je sama sa svojim mislima i osobom koja je strana, koja ne postoji.

Uplela u vrzino kolo. Sa jedne strane osobi koja joj je bila stranac ona nije bila stranac, ne više... dok osoba koju je znala dve decenije shvatila je da je ništa drugo nego stranac. Dva stranca u životu a ona na raskrsnici.

U tom vrtlogu i ona i mi koji čitamo shvatamo da je ona do tada živela laž a da je istina, deo ispred nje, čeka da bude ispričana. "Glupaka jedan tren opameti", pa nek je i školovani glupak. Šamarale su je tajne koje su bile otkrivane, šamarala su je osećanja koja su bila zakopana, sećanja, blato, oguljena kolena, pocepana tkanina i odraz u ogledalu. Prijateljstvo sa R. donelo joj je boli ali i oslobađanje. Uklapala se u njegov binarni sistem tako lako što je plašilo koliko njega toliko i nju. Sve što joj je rekao, prosuo pred njenim nogama, slomio joj je već slomljeno srce samo iz razloga jer je verovao da je to jedini način da se bolje sastavi. Marina, školovani psiholog učila je da se uvek prilazi sa dozom opreznosti. Stvarnost je malo drugačija. Neko sa kim kuckaš do duboko u noć, sa kim deliš sve ono što ne možeš sa ostalima oko sebe u realu, postane bitan. Postane osoba zbog koje želiš da pozavršava sve u svom danu kako bi ukrao tren sa njim. Osobi kojoj pišeš, koja je u realnom vremenu preko puta tebe u maloj kutiji, spreman si da daš sve što nikad ne bi u realu. To je istina, to znaju mnogi od nas. Reč po reč, osećaj, podudaranje misli, preklapanje reči, kuckanje u isto vreme isto slovo. To osvoji misao a kasnije i sve ostalo. Koliko je lako kad sumnjaš u nekog, poverovati strancu, dati mu sebe na dlanu. Verovati, poveriti mu život, reči, istine, sve. Kažu papir trpi sve, papir smo zamenili računarom i tu je caka. Bez obzira koliko smo učeni, jaki, pametni, kad iz dana u dan kreneš pisaniju sa nekim ko ima mrvicu uvida u tvoje slabosti spreman si da ogoliš dušu pred njim. Marina je to i uradila, dozvolila da svoj sram i odraz iz ogledala pokaže jednom hakeru koji postaje stvarna osoba. Spojila ih je nepravda prema njima, prema voljenima. Spojila ih je bol koju su prepoznali na prvi klik. Spojila ih je tišina, ćutanje, uzdah, neuravnoteženo disanje, spojila ih je tajna. 

"Tajna - to ti je neraskidiva veza, ne može udaljiti ljude, ma koliko se oni trudili i želeli da budu daleko."

Spoj dve ranjenje duše je neraskidiva veza, ma sta da se desi. On je postao njen beg, ona njegov administrator. Njihovi trenuci pravi kaleidoskop, prepun boja i na mrvicu od trenutka kad sve nestaje. Snovi, želje, maštanja i opet rušenje. Igra oholog čoveka sa dve duše, pad, opet beg, dizanje svega onog naučenog kroz uzaludni fakultet. Da li je uzaludni? Marina, devojka koja zna kako da pobegne, naučio je život kako da nekom pokloni bol da bi ona koračala. Jaka žena, slomljena duša,osoba koja nađe način kako da krene dalje, kako da uništi grešnu dušu, grešne ruke i nekog ko ne zaslužuje da bude spašen. 

Predaja! Da li je to izdaja nečeg Marininog i R-ovog? Možda nije ali je svakako okidač za pomeranje sopstvene granice.
Trebalo je na kraju pasti kako bi se preživelo, kako bi se čudoviste slomilo i misao razbistrila. Trebalo je svoju dušu dobrovoljno dati đavolu kako bi zaštitili druge. Mala je to cena, a to zna hrabro srce. Marina je pakao prošla iznova time što je izgubila deo sebe, ne time što je drugi deo žrtvovala zarad višeg cilja. Bila je jednim delom svoja,slobodna. Jedino što je zarobilo su zatvorski okovi i tišina sa druge strane. Hladnoća i skamenjenost, opet.
Prolazili su dani, zver je uhvaćena, rane zacelile, bar one površne. Duša krvari. A onda boje, kaleidoskop u njenoj glavi, kaleidoskop na monitoru i njeno znanje koje se budi baš kad treba. Lampice se pale da pokažu najlepšu moguću nijansu te sprave i ne postoji u tom trenutku tren u kom će to nestati. Možda u sledećem hoće ali ono bitno je pobedilo. 

Profajler, nije za šljokice, o ne nikako. Dok sam čitala knjigu klecala su mi kolena, prevrtao stomak, grčio zeludac, krvarilo srce. Kada uspeš da se poistovetiš sa osobom o kojoj čitaš osetiš svaku njenu bol i zaboli svaka njena rana. Živiš njen zivot koliko ti ona dozvoli. Navijaš za njenu pobedu i shvatiš da si i ti pobedio kada preživiš sve njene košmare. Da, za neke stvari moramo biti budni i nikako ne smemo da zatvaramo oči pred njima. Marina je primer da je svaka žena samuraj u svojoj boli, izdiže se i pokušava da pobedi zver koja je slama. Marina je primer kako je "tanka granica između tajne i laži. Tajna je beg. Istina je sloboda." 

Kraj profajlera, pocetak žene. Lepo sam napisala na početku, divim joj se. Izdigla se kao feniks. Naučila je da i u mraku uoči boje kaleidoskopa i obasja svoju slobodu. Isprepletani prsti i osmesi koji kriju pokopane tuge.
Pismo s početka samo je čin dobrodošlice čudovištu u pakao. Da li smo upoznali Marinu kroz ovu knjigu, teži slučaj. Teško je ranjenog upoznati!

Hvala Tamara na jos jednom šamaru! Svakog čitaoca si ovom knjigom pukla najvećim buzdovanom po glavi i probudila ga. Ti si birala da to ne bude tiho i nežno a mi svi treba da smo zahvalni za to.
Pitao me je moj kolega knjigoljubac Marko za ocenu. Ne mogu ja ovo ocenom oceniti, nikako! Svaka suza, uvrtanje stomaka je ocena ovoj knjizi.

P.S. Trebalo bi doći do osobe koja odlučuje o tome koje knjige treba uvrstiti u školsku lektiru. Nakon Indiga ovo je knjiga koja takođe zaslužuje mesto u njoj.

Suzana Mihajlović