Lorenco Marone - Sutra ću možda ostati

Izdavač -DERETA IZDAVAŠTVO

Lorenco Marone - SUTRA ĆU MOŽDA OSTATI

''U detinjstvu mi je ozbiljnosti bilo preko glave i sad mi sasvim odgovara ovaj otrcan život pun ironije koji, ako ništa drugo, bar uspeva da mi izmami osmeh.''

Luče ima 35 godina, pokušava da izgradi karijeru, veza od dve godine koja je slutila na nešto ozbiljnije se raspala, odnos sa bratom i majkom je daleko od idealnog još od kada ih je otac napustio... Luče se svakog dana bori sa predrasudama zbog svog provokativnog izgleda... sve u svemu, život joj nije baš najsjajniji.

''...ali život je ponekad pravi smrad, pogan i prkosan, nimalo ne mari za tvoje molitve i nade - ljubav ti pruža ako on to hoće. I kad on hoće.''

Dok se bori sama sa sobom i dok pokušava da donese odluku da li da pobegne ili da ostane u Napulju, život joj iznenada menja štene koje pronalazi na ulici - Veseli (Blistavi um), jedan filozof u invalidskim kolicima sa kojim će da deli večere i razgovore o umeću življenja, jedan ulični umetnik zbog kog će joj srce opet zaigrati i novi zadatak na poslu koji joj se uopšte nije svideo...

''Zapravo, ima nade čak i za nas neizlečive sanjare, koji nikako da odrastu i uhvate se ukoštac sa životnim nedaćama.''

Luče dobija zadatak da špijunira majku malog Kevina i da skupi dokaze da je nemarna kako bi otac dobio na sudu puno starateljstvo... Međutim kada upozna Kevina i Karmen, shvata da radi nešto potpuno pogrešno i pokušava da ispravi sve jer joj je Kevin osvojio srce, iako nikad nije volela decu.

''Još gore je to što nemam blagog pojma sa decom. Šta da radim kad ne volim slinavce! Gledam one majke kako ih cmaču, smeju se, igraju se s njima i samo pričaju o svojoj deci, te kako su lepa, te kako su nestašna, ali pametna: moj je progovorio sa godinu dana, moj u devetom mesecu, moj od trećeg meseca uči hemiju. Ne verujem onima koji kažu da će deca spasti svet. Zaboga, kao mala sam bila prava napast, kidala sam repove gušterima, gazila puževe, krišom šutirala pse. A dečaci su bili još gori! Moj brat je bio serijski ubica insekata. Uprkos tome, tetke su nas nazivale anđelčićima.
Tako da ne nasedam kad vidim neku majku kako se previše zanosi svojim detetom. Dovoljna je samo sitnica da neki anđelak postane okrutan i nasilan: pomaziti ga kad ne treba ili ga ne ukoriti onda kad treba. A još manje treba vašem anđelčiću da postane plašljivo i nesigurno dete koje će se preobraziti u nesrećnog odraslog čoveka: nepokazivanje ljubavi, uskraćeno objašnjenje, nesaslušana molba ili očev odsutan pogled.
Ma kakvi anđelčići. Svi mi stvaramo čudovišta.''

Ovu knjigu sam kupila još na sajmu knjiga, ali zbog ogromne blokade s kojom se borim već par meseci tek je sada došla na red.
Iako sam, moram priznati, malo više uživala u ''Sitnicama koje život znače'' (isti autor je u pitanju) i ova knjiga mi je osvojila srce.

''Ja, međutim, još nisam oprostila don Karmineu i takvima kao što je on, nedeljnim katolicima što usrdno kleče pred oltarom, a čim izađu iz crkve, netrpeljivo prođu pored dečaka tamne kože koji im prilaze molivši za pomoć.
I nikad im neću oprostiti.''

Luče i njena ljubav prema Veselom, njeni razgovori sa Don Vitoriom koji su stvarno nešto posebno, kao i njena ljubav prema Karmen i Kevinu pokazuju koliko je teško samo otići kada smo okruženi bićima koja nas ispunjavaju emotivno i koliko se životne odluke menjaju zbog toga.

''Svačiji život je - kad malo bolje razmislimo - složen i zamršen ekosistem u kojem izbalansirano obitavaju neuroze, nezadovoljstva, sujeta, lepe i ružne vesti, traume i patnje, mali trenuci sreće i sati dosade, no ipak, u očima drugih naš život je uvek isti. ''

Priča nosi svoju težinu i mene je stvarno dotakla.
Hrabrost ponekad ne zavisi samo od nas samih, već i od razumevanja i podrške okoline kako bismo razumeli srž problema i napravili prve korake prema suočavanju sa onim što nas parališe.

„Odvratno mi je sve što je normalno, štaviše, plašim se svega što je normalno, jer upravo su ’normalni’ skloni najvećim zlodelima, svemu najgorem.”

4,5 zvezdice

''Ostatak sveta sastoji se pak od ljudi koji su snove zamenili za sigurnost, a upravo sigurnost ruši ovaj mali svet u kojem smo prisiljeni da živimo jedni sa drugima.''

„Jesi, Luče, romantična si, kao svi oni kojima su džepovi puni snova i nada.”

Prodavnica snova 

Ljiljana Šarac - Stariji

Izdavač - EVRO BOOK

Ljiljana Šarac - STARIJI

Suzanina recenzija za knjigu STARIJA

Pročitana knjiga a ja bez teksta i bez jasne slike u glavi sta bi napisala. Koliko se sećam isto sam se osećala i kad sam završila roman "Starija".

 

Autorka "Postavljajući ova dva dela jedno naspram drugog kao odraz u ogledalu", tera i nas čitatelje da to isto radimo. Starija je u meni probudila i bes i ljutnju dok Stariji, sada nakon pročitanog, budi samo hm razočarenje ne zbog učinjenog već zbog neučinjenog. Budi u meni tugu jer jedna osoba nije mogla da se izbori do kraja za ono što njoj prija i što treba da ga oživi, mimo porodičnog i mimo ustaljenog i podrazumevanog. Radije se žrtvuje i gubi dah i otkucaj svog srca iako zna da ta žrtva i nije bila baš potrebna. 

 

Starija nije bila knjiga uz koju ćemo plakati, nije bila bolna knjiga već naprotiv, Starija nas uči kako da pobegnemo iz rutine, od primitivizma, knjiga otrežnjenja. Sa druge strane Stariji je roman uz koji takođe ne plačemo ali itekako nam useli neku tugu u nedrima i uzdahe izmami. Ovo možda nije knjiga koja izmami bes da se sve promeni što vas je do sada uspavljivalo ali jeste knjiga koja bi trebala da pokaže da je nekad žrtva suvišna i da uprkos žrtvi koju učinite zarad najmilijih shvatite da ste to učinili zarad njihove sebičnosti i želje da vam pokažu da prvo čine dobro sebi a Vama nikako. Stariji je knjiga koja pokušava da prkosi svakodnevnici, koja pokušava da se izbori da nemoguća ljubav pobedi i pokida sve stege koje je stežu. Stariji je knjiga koja pokazuje da dići ruke od samog sebe znači ubiti jedan deo sebe. Osakatiti srce i misli i oskrnaviti svoje misli i maštu. Ovaj put me je kraj same knjige dokusurio jer sam do samog kraja verovala da će Milan uzeti stvari u svoje ruke. Ne znam da li da ga osudim ili se samo gorko nasmejem na sve to.

 

Nakon Starije ja sam bila borbenija jer sam kroz osvrt pokušala da probudim sve one žene koje su upale u kolotečinu, koje su se uspavale i bile starije od sebe same. Nakon Starijeg ja ne znam kako da objasnim muškom delu populacije da nakon odlaska ženske osobe ne treba život podrediti kući, obavezi oko dece, žrtvovati se i postati piun svakodnevnice, ne treba da postanu stariji od sebe samih. Ukoliko su dve osobe same, kao ove dve, i nemaju nikoga uz sebe koga bi voleli to je dobar znak da treba pokušati.

"Ne postoji pravo vreme za nešto što nam teško pada."

Ne postoji pravo vreme a ni mesto, ali ove dve knjige su pokazatelj da možda postojimo pravi mi ,ili možda pokušamo da budemo pravi mi. Ukoliko dozvolimo sebi da probamo i budemo. 

 

"Mislima je teško narediti.One šaraju i plove kuda se njima prohte."

Svi smo mi svesni u nekim trenucima svojih misli, nekad se zadubimo u njih, nekad poželimo da postanu stvarnost, nekad dopustimo da to i budu i onda postanemo ili hrabri ili gubitnici. Kako god to doživi posmatrac. Nekad nam proradi s(a)vest, o tome ko smo, kakvi smo, da li smo, pa taj put kojim smo krenuli presečemo, nekad je nekome to pravi put. Hrabri su oni koji se vrate nazad, hrabri su i oni koji uprkos primitivnom, osuđujućem krenu napred. Nema greške, bitna je budnost, bitno je održati sebe mladim, bitno je da osećamo a ne da budemo operisani od toga. Bitno je da živimo. I onda smo spremni da ispravimo leđa ako neki zli jezik jako ošine po njima. Hrabrost Starijeg, duša mladog. Spremnost da se dve duše ogledaju jedna u drugu, bez obzira koliko je on stariji i ona mladja od njega. Spremnost da se različitosti sklope u celinu, kao novčić.

"Teško mi je da se vratim u stvarnost. Ovih dana kao da uspevamo da prođemo kroz različite vremenske kapije, ostavljajući realno vreme iza sebe, i ukrademo nestvarne, gotovo nezemaljske trenutke... Obogaćeni i promenjeni, vraćamo se u svakodnevnicu..."

Kada se stvarnost i nešto zamišljeno pomešaju do te mere da sve postane bajka u koju žele da uplove. U bajci gde ona postaje odrasla a on detinjast. Zamene uloge. U bajci gde sve smeju i ništa ne smeju. Sudar mogućeg i nemogućeg. Dok čitas o tome, osetiš varnice dva sveta, osetiš taj unutrašnji osećaj koji vrišti da izbije na površinu. I onda se zapitaš, do koje granice si i sam spreman da ideš, do kojih razlika, i da li bi uopšte.

 

Roman je takođe sjajna priča o prijateljstvu, o višegodišnjem druženju, o tome kako je pravi prijatelj prava vitaminska bomba baš kada treba. Tri različita karaktera, uvezeni jakom strunom koja ih drži zajedno. Priča o tome da ma koliko pravi prijatelji bili udaljeni, u svakom trenu kad se sretnu kao da vreme stane samo za njih.

 

Kroz roman se takode provlaći činjenica, koja je nama knjigoljubcima bliža, da je pisanje i pisana reč beg, utočiste. Da pretakanjem tuge, očaja, ranoraznih svađa pa i samoća na papir, sve postane podnošljivije. Manje bolno.

 

Jako lep i bitan deo u romanu za mene je i deo gde Ljiljana, porodicu predstavlja kao vrednu stvar, kao utočiste, utvrđenje, čovekovu snagu i mesto gde se uvek može vratiti svako od nas i biti siguran.

Nakon pročitanog romana, ne mogu da kažem da li nešto osuđujem, ne mogu da pomenem ni razliku u godinama između dvoje ljudi koji se vole. Nekako sam mišljenja da ljubav treba da se razvija i živi do trenutka dok prija oboma, bez obzira na godine, ali sa druge strane treba umeti i prekinuti vezu takve dve osobe ako to nije to. 

 

Od ponuđenih pitanja na samom kraju romana biram ova dva vezana za kraj. Šta mislim o neizvesnom kraju? Ovakav kraj romana me je naljutio, jer kao što sam želela u Starijoj da se sve žene trgnu, ne mogu da to ne poželim i muškarcima. Možda ovo dvoje ne bi uspeli ali svakako je bilo potrebno probati, onako pravo. Bez osude, bez stega, bez primitivnog, bez došaptavanja i žrtvovanja sebe zarad drugih. To je i odgovor na drugo pitanje, Kako bi ja zavržila roman?! Pustila bi ga da stane ispred nje, da srca progovore ako požele i da ruke zaigraju ako su voljne.

 

Prosto je, citiraću samu sebe iz osvrta Starije "Ne dopustite sebi da budete stariji od sebe same. Učinite uslugu i sebi i njemu i obojite svoje trenutke življenja šarenilom. Dopustite svom samoupouzdanju da ispliva i obavije vas." Tada ce biti sve moguće ukoliko je ono pravo.

 

Suzana Mihajlović