Jenina mama ima rak već 7 godina.
Jenina mama teško hoda.
Jenina mama ima veštačku dojku.
Jenina mama se umara jako brzo.
Jenina mama umire.
A Jena ima samo 13 godina.
Ima jednu drugaricu, Susanu, u školi nije popularna. Želi da njena mama
ozdravi i ne želi da bilo ko vidi njenu mamu i sazna o problemu sa
kojim se suočava jer ne želi da je sažaljevaju.
''Ako umreš, mama, ja ću sebi oduzeti život.
I plače, ali mora da izdrži, mora da bude jaka, mama je slaba, a ona
mora da bude jača, Mora da hoda uspravno, mora mirno da diše, mora da
nastavi dalje.
Mora.''
Jenin tata nije sa njima, ali zato ima
baku i dedu koji pružaju podršku i pomažu koliko mogu iako i njima
teško pada ćerkina bolest.
''Jedan broj telefona.
Ne, ne jedan broj telefona.
Nego onaj broj telefona.
Jena zna da ima tatu. Zna da se tata zove Koni, i da živi u Stokholmu, i
ima dvoje nove dece i novu ženu sa krivim nosem. Pa sad, ''novu'' ženu,
mama i Koni nikada nisu bili venčani. Tako da je ovom skotu bilo lako
da ode.''
Živi u zgradi sa najpopularnijom devojčicom iz škole
Ulis, iako njih dve naizgled nemaju nemaju ništa zajedničko, vremenom će
se zbližiti i podeliti one najbolnije tajne. Jer je upravo Ulis bila ta
koja je dotrčala do Jeninog stana kada joj je mama, dok je bila sama u
kući, pala i vikala od bola.
''Prvo pomisli kako je lepo smejati
se, da to oslobađa, ali nije. Ni najmanje. Smeh na daljinu ne pruža
sreću. Čini udaljenost još većom.''
Dok je Jenina mama u bolnici,
Jena počinje da izlazi, udaljave se od Susane i postaje deo popularne
grupe. Izbegava da obiđe majku jer se plaši.
''Izdajica. To je
ona. Ali ona više ne može kod mame. Ne želi da je vidi u bolnici, s
borama bola na čelu, obraza belih kao kreč. Ne želi da je vidi kako se
smrzava pod žutim rupičastim ćebetom, bocka noktima, kljuka se
tabletama. Okruglim tabletama, duguljastim. Bez kapsule, u kapsuli.
Ne želi da gleda kako nestaje.
Ne želi da je vidi.
Jer to više nije ona.''
Tu je i Jenina simpatija Zaharije Rajković (iz Srbije afkors, jer smo u
knjigama ili ubice, ili zavodnici :D) koji je ujedno i Jenin prvi
poljubac.
''Jena se okrenu prema Zeheu, sasvim se približi, on je
privuče sebi i svojim usnama okusi njene, oprezno joj otvori usta vrhom
svog jezika počne da traži unutra, golica, pažljivo diriguje njenim
jezikom pokazujući mu kako da se kreće, mazi je po obrazu, dira joj
kosu, dotakne joj nogu, ljubi je po obrazu, vrati se na usne, uživa u
njihovoj toplini, ljubi je, ljubi je, ljubi je.
Četrnaesti novembar dve hiljade prve.
Prvi poljubac Jene Vilson.''
Ovo je tužna priča, bolna, ali je i priča o odrastanju, o sazrevanju i o suočavanju sa životom.
Jena nas uči kako smo svi mi, na kraju krajeva, samo ljudi, i kao
takvi, ponekad imamo misli kojih možemo da se postidimo, mada ni sami ne
znamo odakle te misli dolaze. Bolest najteže pada onima koji se bore sa
njom, ali ni voljeni ljudi nisu pošteđeni bola, a sa bolom se svako
drugaćije bori.
I to je ok.
''Ako ti umre mama, da li si ti i dalje ćerka?''
