Klackalica i klupa
U životu,imamo one "nikada",i one "sada" ljude.U svom životu imam dva muškarca.Onog Nikada.I onog Sada.Onaj Nikada - vakuum,prostor bez vremena,prostor bez ičega.Muškarac zvani Sada,odužio je reč sada,i traje tri godine,bar u mom slučaju.
Stevan i Paolo.
Stevan,nikad moj,uvek samo svoj,nikad prežaljen,nikad dovoljno isplakan i nikad istinski radovan.Paolo,sada moj,sad svoj,sada...Sada...Ili nekada. Ne znam.
Zaljubite se.Donesete odluku.Sprovedete je.Letite u svojoj hrabrosti.Sedite na sedmom nebu.Padnete na zemlju.
Trebao mi je mir.Svet manekenstva,zakasneli pubertet,izlasci,odrastanje,priča sa Stevanom prepuna rastajanja,sastajanja,rastajanja,pa opet sastajanja.Mir i stabilnost.Nisam više mogla da sedim na klackalici,da vrištim,da se napijam,da se hranim poslovnim uspesima,da ga čekam.Htela sam da sedim na mirnom tlu.Na klupi.Sa nekim ozbiljnijim,sigurnijim,zrelijim.
Sve je bila bajka.Bajka posle mnogo boli.Moja najbolja drugarica bi se sad nasmejala na ovu patetiku,i rekla: "Hej,pa ti si Jana Petrov,ti sve možeš." Da,ja sam ta Jana,koja je od muškaraca pravila ponizne magarce,od života kabare,ali ju je ljubav zalepila i spustila na tlo.
Moj život je bio tipičan život beogradske tinejdžerke.Škola koja me nikad nije zanimala,bežanje iz iste i kafenisanje sa drugaricama,dejtingovanje sa raznoraznim tatinim sinovima,mlakonjama,budžama,mudima beogradskog podzemlja,izlasci,izlasci,izlasci - dok toliko sranja ne napravite da ne možete da izađete na ulicu. Krpice,šampanjac,ludosti,cipele,muškarci...kako samo isprazno zvuči.Sivilo.
Mislim da samo ja znam kako bole jutra posle,kako boli telo koje se trezni i duša koja umire.Sad sam neka nova.Paolo,moj dečko,može sve da plati i sve plaća.Ali,novac vam se smuči kad ga imate previše.Nije baš kao da svakog dana jedete musaku pa vam dosadi,ali postajete ogavna mrcina kada imate previše novca. Koža vam je tesna.Mislite da sve možete.A zapravo,ne možete ništa.
Valjda sada živim bajku.Bajku u Milanu.Imam sve.Često plačem.Svako ko me poznaje reći će da volim Paola čim je on uspeo da me skrasi.I sve je to cool.Nego prošetam ulicama Milana,setim se kako sam nekada sa mojom Jelenom šetala Knez Mihajlovom,i zaplačem.Nasred grada,pred stotinu ljudi.I plačem kao dete.Ponekad mi i Stevan nedostaje.Mislim da je nemoguće voleti dve osobe istovremeno,ali...Eto tako...s vremena na vreme...Stevan prošeta mislima,i onda propadne narednih sedam dana.
Igram se.Spajam onog Nikada,sa ovim Sada.Odlazim od tog Sada,i vraćam se onom Nikada.Vraćam mu se često...Suviše često.U mislima.Jebem se sa njim kao životinja.Onda mu plačem.On besni,ja ga grlim.Pa se iznova volimo.Zaklinjemo se na ljubav,urlamo koliko se volimo po praznim ulicama Beograda.Onda izađem iz misli.Pa prolupam.Načisto.
Ljudi u Beogradu pitaju da li sam živa.Retko kad odlazim.Dolaze mama i Jelena kod mene.Kad odem u Srbiju,ne krećem se mnogo.Ne znam zašto.Samo se zakucam i shvatim da ova Jana kakva sam sada,ne pripada Beogradu.
Paolo često putuje.Kad ode,zaključam se i puštam srspku muziku,gledam srpske filmove i istražujem facebook profile ljudi sa kojima sam nekad bežala u lude noći,u pijanstva,u zagrljaj.Bila sam klinka i lečila sam se od Stevana.Na tuđim posteljama sam ostavljala telo,a duša je uvek pripadala Stevanu.Zapravo,nikad nije izašla iz stana na Dorćolu u kome je živeo.
Tako se i Paolo desio.Modni skaut koji me je uveo u svet manekenstva.Muškarac koji me je otreznio i pomogao da shvatim:"Hej,pa ja mogu sa nekim duže od dva meseca.Stvarno mogu."
Pita me moja Jelena šta škripi kod mene i Paola. Kažem:"Pobogu Jelena,pa ništa ne škripi." Ali škripi.Škripim ja.Škripi moja nostalgija. Škripe moje godine i njegove godine.Škripi Stevan.Škripe Paolova poslovna putovanja.Škripi prezasićenje.Škripi...sve škripi.No mi se pravimo da ne čujemo.Tako je lakše.
