Izdavač - DRINA STEINBERG PUBLISHING
Uđemo u knjigu lagano, željni toga da će biti knjiga koja se guta,
lako čita. Miris nasleđa nije takav, bar meni. Ma koliko izgledala kao
neka koja se čita u dahu, nije to.Uđemo u knjigu očekujući da će nas
početak oteti i uvući u knjigu, nasleđe me je odbijalo, kao da mu nije
vreme i dan. Istrajala sam. Posle početka koji nije obećavao, utonula
sam u hmmm ljubavnu priču punu naboja, drame, čežnje i rekoh sebi ok to
je to. Još jedna lepa ljubavna priča. Varka, sve je samo ne to. Jeste to
ali opet klizi iz šablona. Prvo - tu noć, prah, tu daleku godinu i san
zanemarimo, drugo pustimo da klizi zajedno u toaletu sa njenim ponosom
iako je jako teško raskrstiti sa tim i jako ubitačno kada shvatiš da
imaš luzera pored sebe. Treće -On, neko na koga se lagano oslanja sve
više i više. Reči "Ako u sadasnjosti vučes repove prošlosti, nema ti ni
budućnosti." stalno joj odzvanjaju i u celoj knjizi se provlače.
Priča koja kreće
jednim smerom a zatim skroz iznenađujuće pretvara se u nešto
neočekivano. Magija, čudo, nestvarnost prožimaju knjigu.
"Savršeni
pejzaži, savršeno vreme, savršeni ljudi, savršeni mir i skoro savrsena
sreća. "
Skoro! Mnogo puta dok sam čitala knjigu, prekidala sam čitanje i
ostajala zamišljena nad pročitanim. Potpuno izgubljena, pitajući i sebe
da li verujem, da li treba da verujem. Potrebno mi je bilo da se cela
prepustim priči kako bi je doživela, a kad sam to i uradila bilo je
okrepljujuće. Nakon toga osećala sam se kao da držim nešto toliko
lomljivo misleći da ako samo malo brže okrenem stranicu ili malo brže
krenem da gutam reči, da će se slomiti. U paramparčad slomiti i da više
neću moći da nastavim čitanje. Nikada to nisam osetila tako jako a dugo
vec čitam. Nikada knjigu nisam doživela kao krhku stvar koja će se
slomiti, nestati. Kovitlac pripadanja, želje, samokontrole, ljubavi i
prošlosti napravile su čudo u prvoj knjizi.
Druga knjiga "Zemlja mraza", eeee tu knjigu sam ja htela da
razbijem. Poletimo pod naletom dobrog osećanja da se sve dobro završi i
ne vidimo dalje od onog što želimo i na kraj knjige padnemo. Napeta
knjiga koju prožimaju napetost, borba, ljubav, požrtvovanje, hladnoća
koliko i toplota kao i odanost. Na kraju, ja glupača pozeleh da se sve
završi ali ne bi bilo zanimljivo da nije komplikovano. Druga knjiga se
završava u nekom drugom paralenom svetu gde ona nečija pripadne
drugom. Opet bez da je iko pitao, brisanjem uspomena razbija se još jedan
period Purpurinog života. Koliko li je teško kad neko sa tobom postupa
kao sa lutkom u nekom lutkarskom pozorištu? Još bolje pitanje koliko je
to ispravno?
Sjaj bezdana, tri godine izgubljene u lutanju, tuđem igranju i
plesanju kako neko drugi kaže. Pravila, propisi i ono što se sme dok se
dve duše kidaju, lome, razbijaju o hridi života i neživota.
Moje
komentare sve tri knjige sam vezala ali sam ih pisala odvojeno, nakon
svake pročitane. Pre dva sata sam zavrsila treću knjigu a meni i dalje
tutnji u glavi, u telu. Ono što se oseća kroz knjigu nije obična
ljubav. Ovde se radi o bezrezervnoj ljubavi, onoj večnoj, beskonačnoj.
Odanost, mržnja, posustajanje, borba, tuga i bol u jednom.
ONA Purpur želi da ga okuje u bol veću od njene, želeći da njegova bude beskonačna, osoba sa kojom su se Bogovi poigrali bez da je pitaju. Bacajući je na
dno svom snagom i isto tako uzdižući je do oblaka. Davala im je sebe, žrtvovala se za to božanstvo da bi je iznova slamali. Dok je ona sve to
bez uslova radila ON Jaril, jebeni Bog, jebena zver se sve više
zaljubljivala. Prelep osećaj pripadnosti je pretočen u reči "Prvo sam
mislio da si me ti promenila, da si od mene napravila ono što su drugi
pokušavali. Ti me nisi promenila, ti si me naučila." Veliki i svemogući
Jarilo iznova je padao na kolena pred treptajem purpura. A ona, ona je
postajala ono što je on od nje napravio. Sve one odluke sa kojima se
nije ili jeste složio. Misleći i uveravajući sebe u jednostavno, da je
njena duša umrla davno pre kidanja srca, najjači osećaj posle ljubavi,
mržnja zagrlila je jako. Spasla je same smrti. Dok je nju tuga slomila i
poslala u Bezdan, kod njega je bilo drugačije. On je sa tugom bio na
"Dobar dan kujo..." on je Bog, on je svoju tugu u hodu rešavao. Kidala ga
jeste, ubijala nije. Kada je prvi put otišla, svet bez nje postao je
njegov sanduk.
Ona je bila njegov vazduh, on je nju disao. Drina je to lepo opisala,
jedina je Purpur znala šta da radi sa spojem njegove nespojivosti. Borba
kroz knjigu, za ljubav, za istinu, za naklonost ćerke, za čupanje iz
bezdana, izgubljenu dušu, preovladava. Kida, razara svakom rečenicom. A onda,
njegova predaja njoj. Povlačenje da bi proveo život sa njom, njen život
... znajući da će doći trenutak kad će se Purpur raspršiti nebom. Živeo
je da bi njoj podario život uz njega , živeo je kako bi je ucrtao u sebe
za narednu beskonačnost. Jednom Bogu nije bilo teško da se preda i bude
smrtnik jednoj zeni. Jedinstvenoj i jedinoj ali ipak sudbinski
namenjenoj baš njemu.
Sjajan osećaj prozima me i nakon dva sata, pun tuge, besa, sreće, ali i razumevanja. Prvu knjigu sam očajnicki pazila da se ne
slomi jer sam je doživela kao nešto jako krhko i lomljivo na
pogled, drugu sam ja htela da razbijem, samo htela. Treću sam razbila
milion puta u mislima onog trena kad je veliki Jarilo nastavio dalje.
Drago mi je sto sam uronila u Arkonu, bravo Drina Steinberg na prelepoj priči.
Drago mi je sto sam uronila u Arkonu, bravo Drina Steinberg na prelepoj priči.
Ja kao ludak čitajući dozvoljavam da me knjiga zajedno sa likovima slomi, razori, ispuni, usreći i rastuži. I ovog je puta isto.
