Rumena Bužarovska - Moj muž

Izdavač - BOOKA

Rumena Bužarovska - MOJ MUŽ

''Šta god da sam rekla, bilo je pogrešno. Zato sam ćutala.''

11 kratkih priča različitih žena iz prvog lica, njihovi odnosi sa muževima, decom, roditeljima...
Svaka priča je potresna i teška na svoj način, svaka govori o tome šta se događa kada su odnosi poremećeni i kada su želje žena zatrpane ''moranjima'' ostatka sveta, uključujući i one najbliže.

'' ''Da li si primetila da su svi veliki umetnici muškarci?'', rekao mi je.
Palo mi je to u oči i ranije, i osećala sam to kao nekakvu bolnu tačku. Razočarano sam odgovorila potvrdno.
''Šta misliš, zašto je to tako?''
Počela sam da razmišljam. Nisam mogla odmah da sročim to što bih mu sada rafalno sasula u lice: da žene nikada nisu imale uslove da budu kretivne. Da im to jednostvno nije bilo dopušteno, jer su po ceo dan ostajale kod kuće i brisale govna s dečjih guzica, kao što sam ja radila dok je on šetao po konferencijama u Kini, Africi, Evropi i dobijao inspiraciju.
''Pa...'', zamucala sam., zbog čega se sad mnogo kajem.
''To je zato što su muškarci duh, a žene su telo. Muškarci su kreativni, žene su praktične. Muškarci gledaju uvis, žene gledaju dole. Žene ne mogu da budu umetnici, to nije svojstveno njihovoj prirodi.''

U 21. veku, žene i dalje uče da gledaju dole, da trpe, da ćute, jer tako treba.
Sve te pesnike, ginekologe, policajce, lekare, ambasadore i bitange je neko slagao da su jači pol i da im žene služe samo za jedno - da im izrađaju decu.
Niko te žene ne pita da li zaista tu decu žele, da li žele brak ili slobodu zauvek... jer društvo ne prihvata različitosti. Posebno ne na Balkanu.

''Moj muž retko gubi kontrolu i ponašnje mu je konzistentno: kao što bi rekle moje drugarice, ''pružio mi je ogromnu podršku'' i ja sam ''jako srećna žena.''.''

A kada dođe dete, čudo je ako taj muškarac, koji mu je otac, takođe učestvuje u odrastanju i svim obavezama koje dolaze sa tim. Još je veće čudo ako kuva. Pa se svi time oduševljavaju kao da sve to nije najnormalnija stvar.

''Jedan dan im posvećujemo pažnju, plaćamo im piće i dajemo cveće, a drugim danima su žene robovi. Samo ovakvo ponašanje podrazumeva nejednakost, što se kosi sa prvobitnim konceptom Osmog marta.''

Feministkinje su za takve ljude srž zla i svega što ne valja, jer maminim sinovima ruše iluziju da im je žena obična služavka, dok onima koji šapuću svojim ćerkama ''Ćuti, dobro je, samo nek' traje, ćuti zbog ljudi/dece/da ne pukne bruka.'' ruši ceo sistem pogrešnog vaspitanja tih jadnih žena odraslih u zaostalim sredinima.

“Ama, evo, na primer vas dvoje. Usmrdeli ste se u tim vašim brakovima i sad svakoga pokušavate da ugurate u svoju smrdljuvu čorbu. Bavite se samo tuđim privatnim životima i solite pamet o moralu i o deci, a sigurno se trpate svima iza leđa.”

Knjigu sam slučajno primetila na FB stranici Izdavačke kuće Booka zbog odlomka koji ću citirati na kraju recenzije, toliko mi je bio bolestan, da sam istog momenta stavila knjigu na spisak za kupovinu...
Čim sam je kupila, pročitala sam za par sati i oduševila se.
Da, obuzimao me je bes tokom čitanja svake priče, ali svaka ta priča nosi poruku koliko je važno boriti se protiv ovakvih stvari jer muškarci, poput ovih opisanih u knjizi lome žene. Guše im svaku želju, svaku nadu, svaki san i time ih čine svojim robovima.

''Tajne znaju da te izjedu iznutra.''

Zato, lepe moje, ako imate onog koji ne može pelenu detetu da promeni, koji ne uzima usisivač, koji ne želi da kuva... razmislite dobro da li zaslužujete to ili daleko bolje od toga.
Jer ja mislim da svaka žena treba pored sebe da ima muškarca sa kojim deli sve kućne poslove, koji joj je oslonac, podrška i koji je voli.
Oni koji ne spadaju u tu grupu su za maminu suknju i ništa više od toga.
I nemojte da ćutite. Nikada i nikome, jer je to posao za kukavice, a kukavice nikada ništa postigle nisu jer se nisu ni borile.

''... ali on je čovek od navike, kao što sam rekla, čovek koji neće da menja stvari, čovek koji se pravi da je sve isto kao što je bilo pre.''

5 zvezdica i jedan od favorita godine.

''Pitala sam se koliko ja u stvari volim svog brata. Kada se
razbolela moja majka, još i pre nego što smo joj rekli da će je
rak ubiti, otišla sam u banku i podigla sve pare koje je imala
na računu. Kada je otišla u bolnicu, uzela sam sav nakit koji
sam našla u sefu i istopila ga. Kad je moj brat zatražio pare
na zajam zato što su i on i njegova žena ostali bez posla, rekla
sam mu da nemam, a posle dva meseca kupili smo nova
kola, koja su nam bila potrebna. A kad je moj brat bio beba,
pretvarala sam se da ga volim da bi me ostavili nasamo s
njim. I onda sam ga stavila na vrelu peć. Počeo je da se dere
kad mu je vrelina opekla leđa. Dok smo zajedno rasli, pokazivao
mi je ožiljak da me podseti koliko sam zla. ''

Prodavnica snova 

Ivan Tokin - Pas

Izdavač - ARETE

Ivan Tokin - PAS

“Ima toliko ljudi koji se ponašaju bezobzirno na razne načine, a sad ja što sam pristojan gospodin ali sam pas, nisam dobrodošao. Stvarno skandal i neviđeno licemerje. U stvari standardno ljudsko ponašanje.”

Ova knjiga nije obična.
Neobična je i divna.
U ovoj knjizi vam svoj život i svoje dileme kao i srećne i tužne momente prepričava pas.

“Ja mislim da moraš da budeš malouman da bi te matorog radovalo kad pukne petarda.”

Pas je plemenito stvorenje, čistog srca, ostavljeno i napušteno još kao štene da ugine u mukama. Život mu prvo spašava mačka koja ga je hranila zajedno sa svojim mačićima. A onda jednog dana sasvim slučajno nailazi na Žileta, i tu prava avantura počinje.

“Ti nisi moj pas, ti si moj najbolji drug, i to obojica od početka znamo. Ti si car, i treba da živiš kao car, onako kako ti misliš da treba.”

Pas sada ima svoju porodicu, neozbiljnog Žileta, njegovu ozbiljnu ženu Anči, i malu Dunju koja je uvek spremna za nestašluke i koju ovaj pas posebno voli. Žive u stanu, međutim Pas redovno prošeta Beogradom, zavodi, upada u neke zeznute situacije iz kojih se uvek nekim čudom iščupa; a opet tako upoznaje i ostale pse sa teškim sudbinama i pun je razumevanja.

“… ovaj što cvili je bio veliki car od psa, sa velikim srcem koje je sada plakalo. A kad tako veliko srce plače to kao da nekako zgusne prostor, pa se teško krećeš, teško mrdneš telo, kao da sve oko tebe nije vazduh, nego njegove guste suze.”

Pas ume da voli, onako čisto i neiskvareno kako to samo životinje znaju. On uživa u slobodi, onako kako smo mi ljudi zaboravili. On ume da podeli svoju hranu, dok ljudi ni to više ne rade. On nas uči i življenju punim plućima, o tome kako je materijalno nebitno i kako jedno kvalilitetno maženje može da nam ispuni srce srećom više od bilo kakve kupljene gluposti.

“Zima je vreme za primirje, ako se radi o dostojanstvenom svetu. Pa koji je to fazon da se ne puštaju psi u zgrade? Šta smeta da se prespava na nekom otiraču? Pseći život je isto život, još jedna duša na planeti. Ako imate neko ćebe koje vam ne treba, bacite ga negde, pored nekog drveta, u neki ćošak, negde gde ne smeta, i neka pseća duša će ga naći, i to će joj spasiti život, da imate preko leta s kime da se preganjate.”

Ovo je priča sreći koja je putovanje, a ne cilj. O tome kako smo zaboravili sve što je važno, dok se životinje uprkos vremenu tih kvaliteta drže.

“Ako preletiš ceo put ili jurcaš uz pomoć bilo čega i stigneš, samo si stigao, što je tužno. Jesi putovao, ali što se mene tiče, bolje da nisi ni mrdao. Najtužnije je što kod takvih putovanja skoro uvek stižeš tamo kuda si krenuo, a to bi valjda svakom trebalo da bude dosadno, ali eto, ljudima nije.”

5 zvezdica i moj favorit života.
Jer volim pse, to su najdivnija bića.
Da mogu da biram u ovom suludom vremenu, okružila bih se samo psima i mačkama, ma i tigrovima ako treba, samo bih ljude proterala što dalje od sebe.
Ili kako reče jedan moj prijatelj: Penzionisaću se u četrdestoj, hoću iz inata, ogradiću onaj tamo plac, zasaditi drveće, napraviti sebi mali kućerak, imaću pse, mnogo njih i mačke. Ljudima će ulaz buti zabranjen jer mi ih je dosta. I biću konačno srećan.
Tako neka filizofija života.

“A ako nekog spasete sa ulice ove zime, ako ga primite u kuću, ako počne da živi sa vama, redefinisaće vam se pojmovi zahvalnosti i odanosti. Shvatićete da za ljubav nisu potrebne reči, da su dovoljni pogledi, pokreti, uzdasi ili obično njuškanje. Možda ćete nekog zavoleti zbog načina na koji njuška dinstanu piletinu, to se nikad ne zna.
Uzmite nekog smrznutog psa u kuću, bar dok ne prođe zima, da vam pomogne da se snađete u ovom bezdušnom svetu.”

Preporuka svim pravim ljubiteljima ovih divnih stvorenja, trk po ovu knjigu, zagrejaće vam srce. 💕

“I ja sam dobio život kao i vi, i ja volim da živim. Ja nemam materijalnu imovinu i ne umem da govorim vašim jezikom ali tužan je i siromašan svet u kome su to nedostaci. Koji je to legitiman argument da me ostavite? Što čamdžija ne prima pse? Što ne umem da napravim čamac? A je l’ znate koliko sam spremam da plivam da spasem nekog od vas? Je l’ znate? Spreman sam da crknem plivajući za vama. Je l’ to dovoljno dobro? Je l’ to bolje nego da umem da napravim čamac?Osim toga, je l’ vi znate nekoga, osim poneke majke, ko će da vas voli i kad to niste zaslužili? Ne znate, normalno da ne znate. E, pa ja vas volim i sad kad u proseku ne zaslužujete.”

Prodavnica snova 

Džek Čeng - Vidimo se u kosmosu

Izdavač - DERETA IZDAVAŠTVO

Džek Čeng - VIDIMO SE U KOSMOSU

“Ne dozvoli da ti drugi sole pamet o tome šta je moguće.” 

Aleks ima jedanaest godina (bar trinaest po odgovornosti) i njegova najveća želja je da lansira u svemir svoj zlatni ipod kako bi druga bića saznala nešto više o Zemlji kada ga pronađu. Živi sa majkom, koja ponekad odluta na par sati, i ima starijeg brata koji ne živi sa njima. Takođe ima i psa, Karla Segana koji je dobio ime po njegovom omiljenom astronomu.

“Obično ovde dolazim noću, te sam na taj način bliži zvezdama, iako sam bliži samo za jedan sprat.”

Jednog dana Aleks će se sa Karlom Seganom zaputiti da ostvari svoju misiju lansiranja ipoda, i na tom putu od Rokvjua, preko Novog Meksika, pa sve do Las Vegasa i Los Anđelesa, upoznaće ljude istih interesovanja kao i svoju polusestru za koju nije ni znao da postoji.

“Ponekad oblaci u mojoj glavi postanu veliki i sivi i uzburkani, a onda mi krene uragan iz očiju.”

A zašto njegova majka luta, ko je i kakav je zaista bio njegov otac, saznajemo na kraju knjige.

“Znam da postoji sledeći put, ali je moja krivica što nije uspelo ovaj put.”

Očekivala sam mnogo više jer volim Deretinu “ciglastu” ediciju, ali sam se razočarala. Dečak od 11 godina koji se u pojedinim momentima ponaša kao da ima bar 30 (večita boljka YA knjiga).
Sa Aleksom se nisam povezala, kao ni sa drugim likovima. Cela priča je bila uglavnom dosadna.

“Jeste li ikada izgubili nekoga koga volite? Jeste li ga ponovo našli? Kako ste to učinili?”

Nekoliko stvari je ostalo nedorečeno i nikad ne saznajemo šta se dogodilo u pojedinim situacijama, kao ni sa dečakom kog Aleks na početku knjige upoznaje kada krene vozom od kuće.

“Aleks: Koja je razlika između prave i neprave ljubavi? Kako znaš da je tada bila prava? Kako možeš da proceniš?
Tera: To je nešto što osećaš duboko u sebi. Jednostavno znaš da je to - to kada osetiš. Teško je opisati.”

Mislim da ću stvarno morati da napravim pauzu bar dva-tri meseca sa čitanjem ovog žanra. Izdavači kod nas ga previše forsiraju i sad već dolazi do zasićenja jer sve knjige negde liče jedna na drugu.

“Prava ljubav podrazumeva žrtvovanje, ali dobru vrstu žrtvovanja, to ima veze sa odustajanjem od nečega da bi se dobilo nešto drugo, još veće.”

2,5 zvezdice i to jedva. Dok sam čitala pojedine delove, razmišljala sam da zalepim jednu zvezdicu.

“Dakle, Zemlja umire zbog stvari koje smo joj učinili, zar ne? Zbog stvari koje su ljudi učinili. I mi NASTAVLJAMO da je povređujemo, šume nestaju, a nivo okeana se diže i životinje izumiru i možda zato moramo da kolonizujemo Mars. Moramo da ostavimo Zemlju, da bi Zemlji ponovo bilo bolje.”

Prodavnica snova