Izdavač - DRINA STEINBERG PUBLISHING HOUSE
Suzaninu recenziju za trilogiju Purpur Arkone pročitajte OVDE
Suzaninu recenziju za Bejlu pročitajte OVDE
Završiš knjigu i poželiš da si na nekom proplanku, sam sa prirodom, da stojiš raširenih ruku, podignutom glavom ka nebesima i moliš Bogove da baš sad u ovom trenu pošalju poneku pahulju da ohlade vrele obraze, da zalede suze na licu. Da ih otopi uzdah koji se otima iz duše, toliko ranjene svakom pročitanom rečju. Ili možda samo želim da mi zalede osećaj koji je tinjao u meni kroz celu ovu etapu velikih Bogova i ponekih smrtnika, većih i od samih Bogova. Ne previše, samo šest sekundi da naprave procep u vremenu i zalede sve u meni. Da zastane i uspore ovaj osećaj. Osećaj koji me je slamao nakon svake pročitane knjige počevsi od samog nasleđa, preko mrazeva I bezdana, preživljavajući Bejlu do samog Jarilovog jara. Želim da sačuvam svaki oteti jecaj, svaku suzu i svaki uzdah koji izazivaju ove knjige.
Budem li previše rekla, prebaciće me sama Drina direktno u Nav, ali svakako ovu knjigu ne treba odati, ne treba baš ništa pustiti da curi iz nje. Ne treba reći ni reč jer ovu priču treba osetiti i puštati da vam prostruji kroz krvotok. Oseća se zivot, jebeni realan život kroz svaku stranu ove priče.
Protresla me je Drina itekako ovom knjigom, bacila u razmišljanje i potrebu da podvučem, da uporedim i da vagam. Da se zapitam pobegnemo li stvarno u svaku od knjiga da bi se sakrili, da bi se ušuškali, ili da nas neka opali posred lica. Ova knjiga je život, ova knjiga diše. Ova knjiga igra sa nama igru koju i sami prolazimo živeći.
Oni koji su čitali Purpur Arkone i Bejlu znaju koliko je velika ljubav gospodina čije ime konačno možemo pomenuti. Nikome verovatno od nas nije bilo jasno kako jedan Bog moze da voli toliko jako, besmrtno, nežno i divlje da zaneme sva moguća magijska bića, sve vile i veštice, svi polubogovi i boginje.
Kroz godine objavljivanja ovih knjiga srodimo se sa likovima, osetimo potres svakog delića zemlje koji oni zatresu ljuteći se a i smejući se. Moć njihova obavije nas kao najcrveniji plašt sluteći na ljubav a osećajući se na krv. Istina je jedna, ima i jednog i drugog. Jar je pokazao da jedan Bog itekako može da bude i smrtnik, da itekako može da zaplače i padne na kolena. Možda je jači od svih vojski ovog i onog sveta ali miris voljene. Neko ko bi trebao sve da zna pred ovim ispitom u svom večnom životu pao je. Bio je nem, gluv i slep. U ovom “Jar”-u on je pokazao sebe, ogolio se pred nama svima i pokazao i dokazao da kad je ljubav u pitanju svi smo isti. Život zar ne?
Prođu tako trnci kad slušamo neku pesmu, gledamo neku scenu sa sve onom hemijom između dvoje ljudi. Ali, ljudi moji, ove trnce i strujanje kroz moje telo u istom trenutku kad on postane svestan nje, kad postane živ, to se ne doživljava često. U trenutku kad je on oživeo, oživelo je i ono što sam proplakala na kraju Bejle, što je moja duša završitala na kraju Purpur Arkone. Osećaj živosti se uselio zajedno sa njegovim dahom i kroz mene. Sila koja je mogla da ga pokrene se pojavila. Nežnost glasa koji vraća u život. Tako dalek a tako blizu, tako blizu a tako nemoguć. Tako poznat i doskora neodoljivo tih pomerio je u stranu svaku sumnju da je to san. Iskreno meni je cela knjiga bila san. Plašeći se da čitam i progutam stranicu za stranicom ,rasla je želja da je upijem svu. Svako slovce. Znala sam da će se raspući u jednom trenutku, da će postati od mirne bajke, nezaustavljiv vrtlog koji će me progutati sve do poslednje stranice. Smejala sam se uz nju, drhtala, grozila se, igrala. Dovodila me do uzbuđenja u svakom trenutku i bila sam svesna svake stranice koja je pravila slikovnicu u mojoj glavi.
Kao sto je svaki od tih Bogova uzdignute glave rešavao situaciju za situacijom, kao što je svaki od tih smrtnika upijao rečeno i nacrtano jer svet se ne slama pod onim uglom pogleda na koji su navikli. Kao što je dan za danom prolazio u Javu, Navu, i svim svetovima univerzuma, tako sam i ja stojećki prolazila knjigom. Čitala sam je svesna da je pola knjige odmaklo i da nema lomljenja duše, klecaju kolena, otima se uzdah, zamisli se duša i oči se setno zagledaju u daljinu. Ali suza? Suza ostaje u oku, i bi mi čudno.
A onda, spoznaja. 251/ 473 me je slomila. Progutala, uhvatila u pesnicu i stisnula jako.
"Zato je naša ljubav bila samo jedna. Bila je beskonačna, vanvremenska, i zato je toliko bolela, i zato nam je bila toliko potrebna.
Posmatrala me je isto kao i ja nju,kroz neprekidne niske suza koje su govorile više od bilo koje reči..."
Sa njihovim suzama i moje su lile. Po prvi put od početka Jarovog kraja i moje su krenule. Stopile se sa njihovim. Život !
"Ponekad se patnja slije sa čovekom, postane samo još jedna nit u tkanju života. Naučis da živiš sa njom, navikneš se na taj svrab duše toliko da počneš da veruješ da bez patnje i ne mozeš da živiš. "
Božanska je bila njegova ljubav jer je i sam bio Bog koji je pod svojim nogama mogao baciti sve i svakog, božanska je bila toliko koliko i svaka ljubav smrtnika. Jer ljubav je ljubav u ovom životu ovde ili u onom tamo gore. Izdvoji se samo kada svoju smrtnicu stavi u ravni sa svakom Boginjom koja je neodoljiva i moćna. Bila je njegova boginja od krvi i mesa, bio je njen čovek koji je pao na kolena pred njom. I to je to, život. Dešava se, oko nas, u nama, ispred i iza nas. Klanjaju se mnogi pajaci, pokleknu mnogi bogovi. Pa tako i on, Jar.
Ljubav koja odiše knjigom je ona vanvremenska i kad je upiješ kroz napisano, osetiš se preporođeno. Osetiš da ti titra osmeh na licu jer shvatiš da svi mi težimo tome. Osvrneš se pa vidiš ljubav u svakom obliku i na svaki način. Nadam se da će svako ko uhvati ovu knjigu u ruke, shvatiti veličinu svega toga.
"Purpur ... njen lik kao izmaglica zatrepta kroz oluju besa. Moja Purpur ...- šapnuh.
I to bi sasvim dovoljno da se vratim. Da se restartujem. Ona, moja savest, moje čvrsto tlo, i dalje me držala celim. Ona, moj razum kad počnem svoj da gubim i ona, moja bol kao ožiljak na duši s kojim moram da živim."
Ona koja “koja ume da nasmeje tugu i rasplače sreću..."
Ona koja “…da zagrli moje mane, da zaleči tamo gde boli i da zakrpi tamo gde pucam..."
Ona ,žena koja je toliko “… volela, zaslužila je da joj budem sve sto poželi"
On koji je sve samo ne ono sto smo mi mislili.
On koji je najglasnije ćutao, i koji je nemo govorio njoj dok mu duša vrišti.
On koji je shvatio da nikada neće pobediti, on koji je postao svoj najveći poraz i pokleknuo .
Na kraju shvatimo da sve ima kraj ali opet i to je život. Pretrči vreme kroz sve to i poklopi njih, poklopi nas.
"Kad treba da zaleči rane, vreme se uspori da u svakoj njegovoj sekundi tu ranu osetiš. Kad treba da okusiš život, vreme pojuri i ti ne stigneš ni da trepneš, a već si na njegovom kraju. Vreme je čoveku najveći neprijatelj. Večiti pobednik. Nema tog ko je vremenu pobegao i nema tog koji ga je zaustavio."
Moram da razočaram sve ono sexomrsce, sexa ljudi ima. Do iznemoglosti, ali ako Drini ne poverujete verujte meni , i to je deo života.
Možda je ovo Jarova knjiga, i ja na kraju napravim paralelu, sa ovim likom, onim likom, nekim prošlim ili budućim… I uz Jara shvatim, od svih borbi koje vodim u životu, ona sa sobom samom je najteža, najzahtevnija i najveca. I možda je ovo Jarova knjiga ali mnoge priče su se zaokružile ovde, mnoge divne stvari, divna vraćanja i nestajanja. Mnogo arlaukanja i zavijanja. Mnogo ljubavi. Takva je još jedna priča u knjizi, koje smo tek sada postali svesni.
Ljubav lepotice i zveri. Ljubav koja kroz vekove piše najlepše verzije jedne divne bajke. Možda je i ovo jedna od nje, najlepša, najbolja u ovom trenutku.
"Priča stara koliko oni sami. Ljubav koju su uporno poricali, od koje su bežali, kojoj su se stalno vraćali i koju nikad nisu javno priznali.
Ona je za njega govorila da je običan divljak, neotesana sirovina, prljava zver i ljubomorni ludak, a on za nju da je umišljena princeza, razmažena ženetina, sadistička kučka i ljubomorna luda.
Bili su jedno. Savršena celina."
Kad iza sebe ostave svoje strane bogova, ostaju on i ona. Bajka, ljubav, on i ona. Jačina, strpljivost, prgavost i ushićenost i sve to u jedno. Na vama je da nagađate čija je to priča.
"Ona je poklapala njegove mane, a on je brisao njene. Bili su simbioza kojoj bi i priroda pozavidela. Zajedno bi bili nedodirljivi, neuništivi, bili bi pobednici svake bitke, samo da nije bilo rata između njih."
Valjda je to I sam pokretač svega.
"Neke ljubavi su toliko proklete da se bez boli ne mogu živeti, a naša je bila najveća od svih."
Svakom je njegova najveća, zar ne ?:) Život ...
Dešavaju se stvari koje ti pomute razum i koje ti naprave haos u mislima i duši.
"reč koja će me razbiti na pola..."
Postoje reči koje prelamaju. Neke istine samo okrznu a neke razbiju zemlju kojom hodamo, razbiju onaj drhtavi mir koji se ustalasa na samu misao o istini i neistini. I opet život…
I na kraju njegove knjige, bas ovakve kakva je ja moram još jednom da podvučem životnu paralelu i izvučem nešto za nas, ženske.
"Purpur nikad nije bila tipična žena. Nikad nije išla u kalupe kroz koje one žive. Bila je različita, ali pre svega je bila svoja, i upravo se u tome ogledala ta njena posebnost. Zato i kad je zvocala i kad je dramila i kad se ljutila a da ni sama ne zna zašto, i tu je bila posebna."
Žene, budite Purpur, svaka na svoj način, svoja, smejte se kad to poželite a ne kad je pristojno. Lajte kad to poželite a ne kad se nekom dokazujete. Volite i dajte celu sebe kad vi to osetite kao ispravno a ne da nekom drugom bude lepo. I naravno budite boginje svojim bogovima jer svaka priča ima svoj lep kraj. Bas onako leeeeeppppp kraaaaajjjjj.
"Volim te! Sad te volim više nego sto sam te ikad voleo, a voleo sam te više nego išta u svom životu!"
