Izdavač - URBAN ART
Ljubavna priča, priča jedne zemlje, priča o prijateljstvu, priča o preživljavanju, priča o posrtanju, padanju i ustajanju, priča o borbi, životnoj, svakodnevnoj, političkoj ... Životna priča! Životne priče!!!
Priča o talasima koji se razbijaju o stene koje se ne vide. Priča o jebenom semaforu na kojem se eto u nekom jebeno istom vremenskom intervalu menja, zeleno, žuto, crveno... ili je ipak narandžasta? Nebitno ili možda bitno?
Prica za koju je potrebno uključiti ono dugme u našim glavama i videti sve te redove koji se ne vide od onih vidljivih. Priča koja se piše između redova i koja zajedno sa vidljivim pravi pravu sliku onoga što autor želi da kaže.
"Životne priče baš tako počinju: Imaš burek, jogurt, petnaest godina, a otac tvoje drugarice vozi mercedes. Nešto ti se tu dopada, nešto ne, život te još mazi i golica, smeješ se, a ni sam ne znaš šta ti se dešava."
Ili si dobar ili loš, ili si jak ili slab, ili znaš da se snađes ili ne, zavisi od tebe. Mnogi kažu da kakvi su ti roditelji takav budeš ti, da se vaspitanje iz kuće nosi, da ono što kao osoba radiš zapravo je deo onoga što te nauče mama ili tata. Posle ove knjige nisam sigurna. Marija, devojka na početku knjige sa svojih 15 godina, u odnosu na svoje roditelje nebo i zemlja, u odnosu na njihovu narav, karakter totalno različita, totalno svoja dok su oni na prvom mestu njeni. Čak ni svoji, samo njeni.
Roditelj u životu deteta nekako uvek je tu, trpi, bori se, kida se, odvaja, sastavlja, i po nekom nepisanom pravilu svi mi, deca njihova, zahvalni smo na tome. Posle ove knjige vidimo da ima i drugačijih. Nakon Surfa vidimo da sreća Marijinih roditelja leži u njenom zdravlju, lepoti i uspehu. Kao i svim drugim brižnim ljudima. Mi deca to umemo da cenimo. Ona, Marija, to ne ceni. Čak šta više ponižava, vređa, umanjuje i trudi se da shvati koja je to jebena sreća kad nisi video svet i nisi proživeo i kad ti je život prošao u brizi o detetu. Jednostavno je ili jesi ili nisi čovek.
"Nervirali su je zbog toga što misle da oni mogu da joj pomognu. To je ponižavalo njene probleme. Nervirali su je zato to pokušavaju da budu dobri roditelji na potpuno pogrešan način."
Pogrešan način? Kome pogrešan način? Šta je pogrešno?
...srećni su samo zato što su im deca zdrava, lepa i pametna... takva sreća je zabranjena!!! Mislila je Marija da ako su se svega odrekli zbog nje i zbog toga su još srećni da su ustvari bolesni. Nikako joj nije bio jasan pojam sreće njenih roditelja. Njen i njihov pogled na to je različit. I onda kada pročitaš ovako nešto zamisliš se. Ja jesam, kao osoba, kao roditelj, kao ćerka svojih roditelja.
Kroz knjigu sam jasno mogla da osetim i gorčinu roditelja i razočarenje u trenutku pada na ispitu roditeljstva. Najgore je kriviti sebe a usput znati da si uradio kako je najbolje moglo. Ali... Marija je osetila miris kože Mercedesa, to je nije gušilo kao ljubav doma u koji je odrasla.
Surf je zapravo knjiga koja se proteže pričom kroz dosta godina, krenuvši od onih sjebanih srpskih inflacija, kroz sva ona politička previranja, kroz sva ona nagađanja kad će rat i što će rat, kroz pad Miloševića, kroz Hag, ubistvo Đinđića, kroz demonstracije, kroz ljudsku borbu da bude bolje ili gore, kroz maštu o tome da ćemo eto za godinu dve biti u EU a zapravo još uvek maštamo o tome. (Kako ko)
"2000. Obični ljudi, mali, sitni, ojađeni gradđani, stali su jedan do drugog, načinili masu od oko milion ljudi što će reći - respektivno biračko telo -, promarširali prestonicom, zapalili tu i tamo ponešto, svrgnuli diktatora i odradili svoj deo posla... pa da se, ako je moguće, već sledećeg leta, bože zdravlja, svi probudimo u sred Evropske unije...."
Lepo je promarširati tim godinama, čisto da ne padnu u zaborav ali još bolja varijanta proći kroz sve to iz nekog drugog ugla. Takvim stvarima možemo zahvaliti Luki i Viktoru, mladim dečacima čiji život prolazi kroz te godine veoma burno. Uz padove i ustajanja bore se lakše sa ulicom, demonstracijama i imati pa nemati nego sa ljubavlju. Dok oni znaju gde je pala bomba te 99-te i ko je u koga pucao ili koga je vodeni top pogodio, Marija je brinula o svojim problemima. U istoj jebenoj zemlji, na istom tom Balkanu, na Bulevaru odmah uz Dorćol, ona je mislila koga će naći da stane iza nje jer jelte mladost ne treba proćerdati posebno ne kad si najlepši i u najboljim godinama. I nije bitno što u sebi imaš dovoljno gorčine da te natera da posrneš, jer želja za uspehom, za dugim noktima, bundu od nerca, ili brilijantima je daleko bitnija i problematičnija.
"Životne prilike se ne kupuju na uličnim tezgama."
Iako Mariju na prvi pogled nije doticalo ništa od tih previranja političkih, kao da je namerno i ona menjala vlast. Dok su jedni gore, njihova deca imaju, ponižavaju se ona iz drugih partija. Birala je svakako tu dečurliju iz vodećih partija jer tu se voze bolji automobili i njoj će biti bolje. Kada se slomi vlast i dođe neka nova, odjednom su lepši ovi koje si ponižavao, nekako te ljubav zaslepi baš u tom trenutku i zasviđa ti se širina i prostor i svetluckavi brilijanti.
Šta da napišem? Da je život kučka? Da može bolje? Da može gore?
Ja na sav glas vičem jebi joj mater što ne poštuje roditelje, teraj je u tri lepe jer gazi sve ono lepo u čoveku dok sebe izdiže... a onda kao i Ashovi redovi koji su nevidljivi, čujem u sebi onaj nečujan glas koji urla, sve smo mi na neki način Marija.
Neko će možda da se nasmeje, neko će možda da kaže ma šta lupeta ova, istina je skroz drugačija. Postoje ti sokaci naših dusa koji se nesvesno poklapaju sa nekim drugim sokacima, koji neke druge duše ruže i čine lošim. Đavo nikad ne spava, to je ono što je sigurno.
Ne mogu da, u ovom osvrtu ocrnim Mariju iako bih možda to i želela. Ona je htela jedino sigurnost, iako je njen osećaj sigurnosti bio skroz nešto drugo od nekih naših pojmova "sigurnog". Pokušavala je i trudila se, za sebe doduše.
Kada je Marijino zamalo, uvek ostalo na zamalo, mračna senka i neke lude crne misli su svaki put gospodarile njenim umom. Neko bi pomislio videvši je da je posrnula u svom životu, na toj stepenici, na tom žutom svetlu čekajući zeleno... Ne, nije to bilo ništa od tih jadnih osećaja, ni depresija, ni tuga, ni bes... samo strah. Strah na svu sreću u njenom životu nije jadan. Samo je strašan jer naučila je da se digne iz tog, ne ljudskog već njenog pepela. Jer zaboga ona je najlepša, najbolja, najzgodnija, jednostavno naj...u njenoj glavi... u Lukinoj - koji je voleo, u Denisovoj - koji je pokazivao kao lutkicu i svoj trofej, u Viktorovoj - koji je na neki čudan samo njihov način razumeo i ...pa... voleo...
Bilo je dana kada ta "fina devojka" oseti nešto ljudskih emocija. U stvari bili su to trenuci, takve dane sebi ne bi mogla da dozvoli... Trenuci kada je osećala svu svoju patnju duboko u kostima. Da li je patnja svih nas ista? Da li se njena računa kao patnja? Da, to su ti trenuci gde razliku između nas ovakvih i njih nekih takvih nisi mogao videti. Ma koliko tvoje oči bile skener na njihovim, nemoguće je očitati taj grešni cip koji reflektuje grešnost.
Ona se borila, na svoj način.
To je bilo vreme gde "svaki normalan čovek mora biti bar malo poremećen"
Drugačije ne opstaješ, ne preživljavaš, poklopi te talas... Naučila je da se održi iznad svojom taktikom, bolešću, ili na kraju snalažljivošću.
Kroz roman se takođe lagano odrzavas na povrsini. Trudila sam se da me ne proguta. Trudila sam se da me ne okreće kako vetar duva i, o da, trudila sam se da ne sedim na dve stolice čitajuci ga.
Pomenula sam da je roman o prijateljstvu, na jednu stranu korisno prijateljstvo Jovane i Marije, nekome je život majka nekom maćeha kada je reč o ovome a nekome dođe na naplatu baš kad treba. Kad je reč o Luki i Viktoru, prijateljstvo bez granica, na najvećem mogućem nivou gde ispred svega stavljaš svog druga. Kao senka, ti njegova, on tvoja. Stavljaš ga i pokraj sebe i iza sebe i ispred i između, bez uslova, bez naplate, bez očekivanja i osuđivanja. Bolest ili ne, takvo prijateljstvo je nekad mač sa dve oštrice a opet kada jednog nema ostane prazna duša. I u tom trenutku, niti u nekom narednom to niko ne može da popuni.
"Luka je sve više bio svestan toga da je čovek češće nečija svojina, nego što nešto stvarno poseduje. Znao je, takođe, da nešto stvarno poseduje tek onda kada može to slobodno sa nekim da podeli."
Kada je on imao, imao je i Viktor, kada je dobijao ili gubio tu su bili obojica. Kada je voleo ili mrzeo tu je bio i Viktor. Kada te poklopi talas, ostaju obojica bez daha. Ako jedan prodiše a drugi zanemi, shvatiš da će vrlo brzo i drugi dah nestati.
Tako i bi, kada sunčev zrak počne da se nazire ispod svog onog sivila mračnog Bulevara, kada Marija oseti vetar u leđa onog koga "prezire", kada shvati da voli svog pomalo nastranog dečka uz koga je veže mnogo toga a najviše vreme, kada sunčev zrak osvetli njihove poglede i razmišljanja i dečacka lica se ozare, tada ih talas preklopi. Možda i nije bio veliki ali dovoljan da u njih useli tugu, bes, odbojnost, ludilo, otuđivanja.
"Nije se završilo onda kad je trebalo, a kada se nešto ne završi kada treba, jedno je sigurno. Završiće se rđavo."
Rđavo je slaba reč za vreme nakon talasa. Smrt je među njih žive nastupila a da je nisu ni omirisali, ni osetili ni dodirnuli. Jednostavno ih je mamila, vukla i dozivala.
Ljubav! Posle toliko godina šta je ljubav? Da li je ikada bilo ili je to bilo samo nešto za šta su ta "deca" mislila da je ljubav. Možda je Luka i voleo nju, možda je ona volela i Luku ... Sigurno je volela neki tamo audi, bmw, neke tamo osmehe koji obećavaju dobru kupovinu i dobar salon lepote. Život je kurva, dragi moji. Vucara te, baca te vamo -tamo, i pokušava svaku slabu dušu da postane uljez svom životu i da postane isto to - kurva. Neko se preda, neko preskoči taj stepenik i nastavi dobrim putem. To se zove posrnuće, jed i gorčina. I tako je, nakon čitanja knjige ostaje onaj gorak ukus u ustima, ostaje knedla u grlu i osetiš da te nešto u grudima steže...
Na kraju ovog osvrta, na kraju ove knjige, dečaci su oni koji veruju u bajke, devčice su one koje zadaju ciljeve i ostvaruju bajke. Svako na svoj način, lakše ili teže, loše ili dobro.
I na kraju CRVENO! Taj talas je trebalo uhvatiti ili mu se jednostavno prepustiti pa makar te obio o neku jaku stenu. Pogodite šta se desilo :)
U stvari, pročitajte. Možda sam odužila ali ništa nisam rekla, možda sam osudila ali sam zapravo pomilovala, svako donosi svoj sud o pročitanom. Ne ovo nije ljubavna priča, ovo je priča o izboru o gorčini i o odabiru: hoćeš li zastati, požuriti ili lagano propustiti i sačekati sledeći talas.
