Tog dana kada je izašla, tog dana sam je i kupila, što bi neko rekao bila
je još uvek vruća. Želela sam je baš baš baš, a onda je stigla. Par dana
obaveza i kao pročitaću je za par dana. Kada sam je konačno prebacila sa
police na stočić da bude pri ruci, spustila sam je i od tada tako
stoji. Gleda ona mene, gledam ja nju. Plašim se?! O da! Tih dana sam sama
sa sobom tumarala mislima. Preispitivala sebe da li i šta očekujem i
koliko ce me dotaći i koje osećanje probuditi. Kada sam Tamari pomenula
da sam uplašena ona je rekla (citiracu je) da je strah opravdan ali da je
takođe bolje biti budan po pitanju nekih stvari nego spavati.
Prethodna knjiga Tamare Kučan me je razvalila i stvarno mi je trebalo
vreme da je prživim i nakon čitanja. Kako sam znala da Tamara kroz svoje
priče sazreva, od "Profajlera" sam očekivala dosta. Kad sam pročitala da
ovo nije knjiga za šljokice znala sam da je ozbiljno. Tu dolazimo do
onoga "plašim se", plašim se priče, plašim se onoga što će protutnjati
kroz mene. Ovo je moralo da bude napisano da bi uhvatila knjigu u
ruke, kao neka naredba "e sad moraš, dosta je više odlaganja”.
Prošlo
je dve noći i dva dana, otvorena beležnica da ispišem svoje utiske. Da, da, knjigu sam čitala toliko dugo, noćas u dva sam je završila. U snu sam se
budila da u telefonu ispišem reči koje bi prenela ovde a kasnije vama
svima. Kažu pametni ljudi da ono što poslednje vidiš pred san to i
sanjaš, ima istine. Bila je ovo duga noć, borba, preživljavanje, puno boja i
puno sivila. Ne znam čega je bilo manje a čega više. Nikad duže nisam čitala neku knjigu i nikad više nisam neku knjigu išarala običnom
olovkom. Prvi put mi se desilo da knjigu završim i okrenem prvu stranicu
gde je usledilo čitanje iznova. Tek tada su prve stranice našle svoje
mesto u slagalici. Kad sam ih čitala prvi put divila sam se autorki kako
je sklopila sve to i našla fantastične reči koje su sjajni citati. Kad
sam čitala drugi put to je bilo divljenje, savijanje glave pred
jačinom, pred kamenom.
Svaku svoju knjigu autorka studiozno napiše, istraži svaku sitnicu, svaki
deo priče, skuplja činjenice, dokaze, detalje. S obzirom da ovo nije knjiga
za sjaj i šljokice tako sam joj i prišla. Za razliku od drugih
knjiga, čitajući Profajler nije mi bilo teško da zastanem, odložim
je, napravim pauzu, prespavam nepročitanu stranicu, izađem i prošetam. Ovo
nije knjiga koja se čita u jednom dahu, složile smo se i Tamara i ja, ovo
je knjiga kroz koju treba udahnuti, čija te bol treba boleti i čije reči i
dela trebaš sažvakati. Sve na brzinu je ćorsokak i pretvaranje jake
knjige u sapunicu.
Knjiga počinje pismom, knjiga počinje iskrenom
kletvom mlade devojke. Stara joj je duša zato je i mogla da napiše to baš
tako. Kletva i dobra lekcija kao i uputstvo šta čeka onog koji zaslužuje
duševnu smrt, onom ko zaslužuje da se stalno okreće iza sebe i u kome
treba i mora da stanuje strah. Čisto da proživi tuđe proživljeno, čisto
da oseti.
Najgore je kad ne shvatiš granicu između igre i
igračke, kada misliš da se igraš a ustvari si savršeno skrojena lutkica
koja je došla do pucanja. Mada nekad je ta lutkica bila osoba koja je
vukla konce tuđih života, nalazila svoja opravdanja kroz svoj bolesni
um. Bolesni um je pak došao iz njegove boli i trauma. Malo ljudi postanu
ljudi nakon lošeg iskustva, malo ljudi nađu beg i time spasu, do neke
granice, sebe. Time nađu tračak svetlosti i snop boja.
Ovo je
naizgled do nekog dela jedna nesrećno ljubavna priča, život koji nije
lep, devojka koja ostaje bez jednog roditelja (toga imamo oko nas). Sve je
to ako je čitamo od 12-te stranice. Ako je čitamo od početka pa tu budu
te stepenice, onda tu ljubavnu priču čitamo jako oprezno, ne verujući da
jedna ljubavna priča koja se nesrećno završava bude knjiga koja ima 420
stranica. Kada se okrenemo oko sebe u real lifu, ima masa ljudi tačnije
devojaka sa tužnim detinjstvom, sa neshvaćenosti od strane roditelja, sa
nesrećnim ljubavima. U knjizi Marina živi baš takav život gde sama sebi
kroji dane, nedelje, mesece, godine. Zavlači se u ljušturu, postaje
kamen, postaje osoba do koje nikako nije lako dopreti.
"Svaki covek ima trenutak... Trenutak koji je sve promenio. Trenutak koji ga je promenio."
Tako i Marina ima svoj trenutak. U svom životu imala je svoje vreme, bila
je bezbrižna i srećna i imala je svoje nevreme kada je bila kučka. Svi
su mislili da joj je život savršen, želeli su da žive njenim životom ne
znajući koliko je crnilo u njenoj duši. U njoj se sve raspadalo.
"Dok su se svi divili mojoj psihičkoj snazi, u meni se sve slamalo. Unutar mog života se sve raspadalo... Jedina mrlja koju nisam mogla da
obrišem, bio je moj odraz u ogledalu. Tokom čitavog života imam jedan te
isti osećaj, da mi duša hoće napolje. Kao da je moje telo kavez a koža
preuska... Imala sam dva izbora. Da korov koji raste u meni zalivam i
uzgajam ili da postanem svoj ogled, svoj prvi pacijent ..."
U
godinama kada u sebi ludimo i na sve gledamo kao na mrlje oko nas, ona je
tako videla sebe. Bila ugušena sopstvenim životom, onim što živi, diše, oseća. Kako odraste osoba koja tako doživi sebe? Kako gleda ispred sebe ?
Pobeći, otići, što dalje... Daleko zagnjuriti u svoju želju i svoj
san. Jedino tako opstati...i otišla je.
Koliko je potrajala njena jačina i ono čvrsto u šta je sebe okovala?
Odrekla se toga zarad osmeha koji nikad nije bio srećan, sve do tada.
Volela je i bila voljena. Negde daleko od kuće našla je svoj mir, mislila
je da je to nešto za šta vredi da se boriš i što će potrajati. Ustvari
sve je bila laž, nepostojeće. Svako od nas u životu, u tim godinama mladog
ludila za sve što se desi lepo, mislimo da će potrajati i da je
pravo. Nije bilo kod nje. Taj neko je zbog sebe okrenuo leđa njoj i
ostavio je da se pita gde je njena greška i u čemu je ona pogrešila. Po
ko zna koji put u životu. Puno puta u knjizi je ona živela svoj najveći
strah - nju samu. Napuštenu. I opet kao i pre toga, puno puta, krenula je
dalje.
Kroz život opredelila se za zanimanje u kojem će pre svega
sama sebi pomoći. U kome će saznati šta je igra i pod kojim uslovima se
igra. Težila je tome da nauči da se sa bolima poigra, pusti ih da se
vesele, da nauči da pobegne od same boli. Sa druge strane želela je da
kroz svoje stečeno znanje pobedi bes, najopasniju boljku duše, želela je
da shvati tugu, želela je da nauči kako da tuga ne eksplodira u njoj. I
jeste, isplakala se i krenula dalje. Nikola, bivša dvodecenijska
ljubav, olicenje devojčicinih sanjarenja. Neko ko je tu u njenoj
kući, daleko od nje a tako blizu. Našao se baš tad uz nju kada je njena
umorna duša želela neko srećnije mesto samo da bi osetila bilo šta. Bio
je promenljiv, bio je nedokučiv za nju i neko koga ne može da čita.
Kako je vreme prolazilo i kako je težila da postane pravi psiholog samoj
sebi a kasnije i drugima tako je put vodio ka zanimanju koje će joj
odrediti život. Profajler! Osoba koja stvara profile osobama koje ne
zna, koji su ili kriminalci ili prestupnici ili psihopate ili
sociopate. Čita im osobine, karaktere, živote, osoba koja stvara sliku o
nekome koga vidi ili ne vidi.
Koliko je teško biti profajler osobi
za koju misliš da je znaš, koliko je teško pročitati njegovo ponašanje,
mimiku, pogled, pokret? Može li se to? Koliko je teško shvatiti ludilo
nekog svog?
"Uspevam da ga shvatim samo sa profesionalne strane, sa
ljudske tesko."
Mislim da u ovom slučaju shvatiti i pročitati nikako
nije isto. Prividno shvatiš njegovo ludilo opravdajući ga besom a u
stvari ne vidiš dubinu njegovog ludila, pokretač svega toga. I onda
istina, Nikolu nije da nije mogla da analizira, nije on čovek koga voli
Marina, jednostavno je odbijala da ga pročita - misleći da je to jedini
način da oseti ljubav. Ispadi osobe koja je uz tebe shvatiš kao trenutno
loše raspoloženje, tako bi svi mi. Marini, psihologu, profajleru, u nekom
trenutku se pali lampica. Sklapaju ce početne puzle. On sa toliko lica. Ne
maski, maske se skinu. Ovo su lica i njegova sposobnost da ih zameni bez
da trepne. Nije želela laži, samo nekog pored sebe. Dala mu je šansu ali
kroz tu šansu je shvatila da nije on samo tužni ranjeni dečak, mnogo je
više od toga. Hvala bogu na fakultetu koji je završila. Znala je da
"Nesrećne boli sva nesreća ovog sveta", on nije bio takav. To je bilo
dovoljno da crv sumnje izjeda nju u vezi njega.
A onda se javio
on - R. Ozloglašeni haker koji se vodi kao kriminalac koga ne mogu da
uhvate. Osoba koja pravi napade dobro smišljene da je postao za narod
Robin Hud, za njih opasnost. Javio se njoj. Dao joj je sta želi u zamenu
za detalj, u zamenu za pomoć. On koji ne moli nikog, ona koja ne pomaže. Ona, profajler osobe koja je muka svima. Ništa joj se tu nije
poklapalo, kockice su se sklapale u drugom smeru koji su drugi
bojkotovali. Ostala je sama sa svojim mislima i osobom koja je
strana, koja ne postoji.
Uplela u vrzino kolo. Sa jedne strane osobi koja joj je bila stranac ona
nije bila stranac, ne više... dok osoba koju je znala dve decenije
shvatila je da je ništa drugo nego stranac. Dva stranca u životu a ona
na raskrsnici.
U tom vrtlogu i ona i mi koji čitamo shvatamo da je
ona do tada živela laž a da je istina, deo ispred nje, čeka da bude
ispričana. "Glupaka jedan tren opameti", pa nek je i školovani
glupak. Šamarale su je tajne koje su bile otkrivane, šamarala su je
osećanja koja su bila zakopana, sećanja, blato, oguljena kolena, pocepana
tkanina i odraz u ogledalu. Prijateljstvo sa R. donelo joj je boli ali i
oslobađanje. Uklapala se u njegov binarni sistem tako lako što je
plašilo koliko njega toliko i nju. Sve što joj je rekao, prosuo pred
njenim nogama, slomio joj je već slomljeno srce samo iz razloga jer je
verovao da je to jedini način da se bolje sastavi. Marina, školovani
psiholog učila je da se uvek prilazi sa dozom opreznosti. Stvarnost je
malo drugačija. Neko sa kim kuckaš do duboko u noć, sa kim deliš sve ono što ne možeš sa ostalima oko sebe u realu, postane bitan. Postane osoba
zbog koje želiš da pozavršava sve u svom danu kako bi ukrao tren sa
njim. Osobi kojoj pišeš, koja je u realnom vremenu preko puta tebe u maloj
kutiji, spreman si da daš sve što nikad ne bi u realu. To je istina, to
znaju mnogi od nas. Reč po reč, osećaj, podudaranje misli, preklapanje
reči, kuckanje u isto vreme isto slovo. To osvoji misao a kasnije i sve
ostalo. Koliko je lako kad sumnjaš u nekog, poverovati strancu, dati mu
sebe na dlanu. Verovati, poveriti mu život, reči, istine, sve. Kažu papir trpi
sve, papir smo zamenili računarom i tu je caka. Bez obzira koliko smo
učeni, jaki, pametni, kad iz dana u dan kreneš pisaniju sa nekim ko ima
mrvicu uvida u tvoje slabosti spreman si da ogoliš dušu pred njim. Marina
je to i uradila, dozvolila da svoj sram i odraz iz ogledala pokaže
jednom hakeru koji postaje stvarna osoba. Spojila ih je nepravda prema
njima, prema voljenima. Spojila ih je bol koju su prepoznali na prvi
klik. Spojila ih je tišina, ćutanje, uzdah, neuravnoteženo disanje, spojila
ih je tajna.
"Tajna - to ti je neraskidiva veza, ne može udaljiti ljude, ma
koliko se oni trudili i želeli da budu daleko."
Spoj dve ranjenje duše je
neraskidiva veza, ma sta da se desi. On je postao njen beg, ona njegov
administrator. Njihovi trenuci pravi kaleidoskop, prepun boja i na mrvicu
od trenutka kad sve nestaje. Snovi, želje, maštanja i opet rušenje. Igra
oholog čoveka sa dve duše, pad, opet beg, dizanje svega onog naučenog kroz
uzaludni fakultet. Da li je uzaludni? Marina, devojka koja zna kako da
pobegne, naučio je život kako da nekom pokloni bol da bi ona
koračala. Jaka žena, slomljena duša,osoba koja nađe način kako da krene
dalje, kako da uništi grešnu dušu, grešne ruke i nekog ko ne zaslužuje da
bude spašen.
Predaja! Da li je to izdaja nečeg Marininog i R-ovog? Možda nije ali je svakako okidač za pomeranje sopstvene granice.
Trebalo je na kraju pasti kako bi se preživelo, kako bi se čudoviste
slomilo i misao razbistrila. Trebalo je svoju dušu dobrovoljno dati đavolu kako bi zaštitili druge. Mala je to cena, a to zna hrabro
srce. Marina je pakao prošla iznova time što je izgubila deo sebe, ne time što je drugi deo žrtvovala zarad višeg cilja. Bila je jednim delom svoja,slobodna. Jedino što je zarobilo su zatvorski okovi i tišina sa druge
strane. Hladnoća i skamenjenost, opet.
Prolazili su dani, zver je
uhvaćena, rane zacelile, bar one površne. Duša krvari. A onda
boje, kaleidoskop u njenoj glavi, kaleidoskop na monitoru i njeno znanje
koje se budi baš kad treba. Lampice se pale da pokažu najlepšu moguću
nijansu te sprave i ne postoji u tom trenutku tren u kom će to
nestati. Možda u sledećem hoće ali ono bitno je pobedilo.
Profajler,
nije za šljokice, o ne nikako. Dok sam čitala knjigu klecala su mi
kolena, prevrtao stomak, grčio zeludac, krvarilo srce. Kada uspeš da se
poistovetiš sa osobom o kojoj čitaš osetiš svaku njenu bol i zaboli
svaka njena rana. Živiš njen zivot koliko ti ona dozvoli. Navijaš za njenu
pobedu i shvatiš da si i ti pobedio kada preživiš sve njene
košmare. Da, za neke stvari moramo biti budni i nikako ne smemo da
zatvaramo oči pred njima. Marina je primer da je svaka žena samuraj u
svojoj boli, izdiže se i pokušava da pobedi zver koja je slama. Marina je
primer kako je "tanka granica između tajne i laži. Tajna je beg. Istina
je sloboda."
Kraj profajlera, pocetak žene. Lepo sam napisala na
početku, divim joj se. Izdigla se kao feniks. Naučila je da i u mraku uoči
boje kaleidoskopa i obasja svoju slobodu. Isprepletani prsti i osmesi
koji kriju pokopane tuge.
Pismo s početka samo je čin dobrodošlice čudovištu u pakao. Da li smo upoznali Marinu kroz ovu knjigu, teži
slučaj. Teško je ranjenog upoznati!
Hvala Tamara na jos jednom šamaru! Svakog čitaoca si ovom knjigom pukla najvećim buzdovanom po glavi
i probudila ga. Ti si birala da to ne bude tiho i nežno a mi svi treba
da smo zahvalni za to.
Pitao me je moj kolega knjigoljubac Marko za
ocenu. Ne mogu ja ovo ocenom oceniti, nikako! Svaka suza, uvrtanje stomaka
je ocena ovoj knjizi.
P.S. Trebalo bi doći do osobe koja odlučuje
o tome koje knjige treba uvrstiti u školsku lektiru. Nakon Indiga ovo je
knjiga koja takođe zaslužuje mesto u njoj.
