U toj igri možemo da budemo veliki kao vodopad a možemo da budemo i bara po kojoj svi gaze, možemo da se osilimo ispred lava a sa druge strane možemo da se uplašimo pred običnim mišem.
U toj igri možemo da gledamo ispod oka neverujući nikome, a možemo i da prigrlimo svakoga.
"Sumnja. Stanje tijela kad um preuzme vođstvo nad srcem. Sumnja. Ona boljka što izjeda i obuzima dušu kao rđa, vođena strahom od nenadane izdaje.
U očima mu vidim sumnju, a znam da on u mojim vidi izdaju. I dok se ta dva stanja naših duša nijemo hrvu u rano jutro, strah igra svoju igru. Kruži od njega do mene i sije hladnoću."
Sanja se poigrala sa potrebom, donoseći predaju. Ne trepćeš. Ne dišeš. Predaš joj se. Obuzme te. Bez bojazni da ćeš biti povređen. Kao da je sasvim normalno da joj se predaš gazeći svaki atom razumnog u tebi.
"Potreba. Stanje koje tijelo registruje kao svoju sklonost nečemu što nema.
Potreba. Osjećanje koje dušu tjera da se grči poput narkomana kad treba svoju dozu."
Ovo je jedna velika životna priča. Priča koja se peva kroz sevdalinke, koja stvara uspomene koje isceljuju. Ovo je priča o dvoje mladih koji se vole do one duple beskonačnosti, u nedogled. Ovo je priča o njoj koju život bičuje i koju životna oluja baca sa stene na stenu kao mrtvo telo usred najveće oluje.
Ovo je priča o njemu koji kao riba na suvom hvata vazduh, ostaje živ zahvaljujući kapima koje mu kiša usled pustinje podari.
Moram da naglasim da je ON, Damir, meni nju bacio u neki ćošak sobe. On je, svojom ljubavlju, obgrlio svaki deo mojih misli. Ne znam zašto je to tako i možda bi trebala da se osećam loše kao žensko kada pišem ovo ali ne. On je preplavio i potopio sve ono sto čini ovu knjigu, svojom ljubavlju, svojim bolom, svojom borbom.
Bolelo je i nju, dotakla je i ona moje srce, ali sa njegovim izdisajem, sa njegovom suzom, uz njegov krik i njegovu tišinu koja slama ja sam disala, preživljala i isčekivala.
"Nedostajala mi je. Bio sam je željan. Gladan i sit svega što je davala i što mi je ostala dužna. Htio sam je otjerati. Htio sam je natjerati da ostane. Htio sam da mi se odupre i da mi se preda. Da mi vrati nešto za ništa. Da mi dokaže da je njeno ništa dovoljno za sve moje, i dok je u meni gorjela bitka svih dana bez nje i tjerala me da je se odreknem, pojačao sam stisak oko njenog struka..."
Svaka od ovih reči boli na gotovo isti način a svaka od njih piše različitu priču iste junakinje.
Koliko puta je život spreman da nam pokaže da poljubac u čelo i zagrljaj koji obavija i leči može da stvori tornada koja ce prkositi svima i svakome. A opet, koliko puta možemo kroz taj isti život shvatiti da ni taj poljubac ni taj zagrljaj ne može prkositi nekim rečima koje prete da naude voljenima. Na kraju shvatimo da ćemo se povinovati svakom đavolu kako bi sačuvali anđela, neuprljanog i nevinog, dovodeći sebe u situaciju da budemo krivi, loši, zli iako to nismo...
"Zavist. Otrov gori od svih otrova. Proizvod pakosti i ljudske dvoličnosti, izazvane licemjernim klicama kao najprljavijim blatom čovjekovog nemorala. Zavist. Sije sjeme ljubomore u dušu željnu pažnje,čekajuci da proklija i iz njega iznikne bes. Zavist se ne liječi. Zavist se ne mjenja. Ona samo pušta svoje korjene dublje, kao korov, rađajući laž."
"Nije tako strašno" - Ovo su reči osobe koja je napisala ovo čudo.
Ne, nije tako strašno ali svako od nas se sa svakom pročitanom stranicom lomi na različite načine. Izgleda da je meni zapalo da se slomim do srži mada iskreno mislim da ove suze spiraju ono naslagano, delom loše, delom setno.
Ne, nije tako strašno Sanja uopšte, priča je morala biti ispričana ali svaki korak Safikade, svaki korak Meline niz kamene stepenice iznad brzog i opasnog, vijugavog Vrbasa u meni je dobovao i iznova mi u glavi budio misli. Zloslutne.
Iskrene, ovakve ljubavi, tanane kao struna, što svako misli da može da ih pokida, a ustvari jake da mogu da prekolju i najtvrđu kožu, ovakve ljubavi se u tim nekim sevdalinkama "koje leče dušu" završavaju tragično. E to je strašno. To kida i to boli. To iščekivanje da ćes ih dovesti pred sam ponor gde ce dotaći dno.
Kidali su se i oni pred mojim očima, pucali, raspravljali pa sastavljali kao živa kad se prospe. Svaki atom njih kreće na svoju stranu želeći da pobegne, priželjkujući da ostane. Svaki dah tražio je udah.
"Ali s njom... s njom je svaki put bilo savršeno. S njom je svaki put bio kao prvi. Jer svaki prvi se pamti. Prvi poljubac, prvi dodir, prva bol i prva suza. Prva ljubav i prva nesreća. Sve prvo pamti se dovijeka. A s njom ... meni je s njom prvo sve."
"Volim te toliko da strepim da bi svaka moja pogrešna reč mogla da te otjera od mene. Možeš li zamisliti koliki je to strah? Volim te toliko da svaki dan sa tobom u mislima proživim po sto puta. Dok te gledam vidim i svoje juče, živim svoje danas, sanjam da si moje sutra."
NE, nije strašno jer priče su morale biti ispričane i hvala ti na ovom romanu. Hvala na svakom slovu o kulturi, nekoj drugoj, meni nepoznatoj. Ima se što šta ovde naučiti i ja sam to upijala kao sunđer. Mi koji smo željni saznanja tih nekih priča iz drugih zemalja, nama najbližih, uživamo u tome.
Hvala za svaki redak o ženi, osobi koja predstavlja majku, od glave do pete i do najsitnijih slovca napisanih i nenapisanih o njoj.
"Čovjek ti je teški hajvan sine moj. I ono malo duše što ima, Bog mu je dao da mu bude teže..."
O njenoj borbi da ono što nije čuvala pod svoje srce, prigrli, nauči, svije u svoje gnezdo i napravi ga itekako svojim. Toliko jako svojim da očima ne mora da vidi jer srce oseća.
"Al sine, nije ono loše najgore što može da ti se desi. Ništa, to je najgora stvar koja ti se može dogoditi. Ništa. Da ne osjetiš ništa, da ne doživiš ništa. Jel ti nije slađe živeti jedan dan sretan, nego dva života žaleći?"
Svaka njena reč kao da je svima nama pisana. Kao da je svima nama koji smo pročitali i koji će pročitati roman, namenjena. Ja sam svaku prigrlila kao da je za mene izrečena jer ta ljubav majke prema detetu daje najvrednije savete koje nekad budu spas za dušu, srce i telo.
Sjajna priča o prijateljstvu, o ljubavi između pravih i iskrenih prijatelja koji su spremni sve da urade kako bi bol zaobišla njihove voljene ili bar ublažila tugu i zacelila rane. Takvi su spremni da skaču u vatru, spremni za ližu rane zajedno sa vama i spremni da ćute zajedno sa vama. Da se smeju i da plaču.
Ovo je knjiga kojoj se vredi vratiti, knjiga koju vredi s vremena na vreme prelistati. Knjiga u koju se treba zagubiti i koju treba prigrliti jer su duše mnogo ljudi utkane u nju. Nekoliko ljubavi su ostavile pečat baš među ovim stranicama za sva vremena.
"Zašto ga volim? Ne znam. Ljubav i jeste ljubav zato što ne znaš zašto voliš. Samo si svjestan da dan nema svjetlo, ako tog nekog nema kraj tebe. Nije savršen, nije bezgrešan, nije najbolji. Ali je moj, zato što ja njemu pripadam. Ne možeš ga istjerati iz mene. Ne mogu ga ni ja izbaciti iz sebe. Ukorijenio se, sa svakim otkucajem srca ja njega živim."
Nakon pročitane knjige shvatiš da je jedina pobeda da rizikuješ sebe, ma šta da ti je pripretilo, ma šta da te je spustilo na dno ili uzdiglo u nebesa.
