Izdavač - EVRO BOOK
Suzanina recenzija za knjigu STARIJA
Pročitana knjiga a ja bez teksta i bez jasne slike u glavi sta bi napisala. Koliko se sećam isto sam se osećala i kad sam završila roman "Starija".
Autorka "Postavljajući ova dva dela jedno naspram drugog kao odraz u ogledalu", tera i nas čitatelje da to isto radimo. Starija je u meni probudila i bes i ljutnju dok Stariji, sada nakon pročitanog, budi samo hm razočarenje ne zbog učinjenog već zbog neučinjenog. Budi u meni tugu jer jedna osoba nije mogla da se izbori do kraja za ono što njoj prija i što treba da ga oživi, mimo porodičnog i mimo ustaljenog i podrazumevanog. Radije se žrtvuje i gubi dah i otkucaj svog srca iako zna da ta žrtva i nije bila baš potrebna.
Starija nije bila knjiga uz koju ćemo plakati, nije bila bolna knjiga već naprotiv, Starija nas uči kako da pobegnemo iz rutine, od primitivizma, knjiga otrežnjenja. Sa druge strane Stariji je roman uz koji takođe ne plačemo ali itekako nam useli neku tugu u nedrima i uzdahe izmami. Ovo možda nije knjiga koja izmami bes da se sve promeni što vas je do sada uspavljivalo ali jeste knjiga koja bi trebala da pokaže da je nekad žrtva suvišna i da uprkos žrtvi koju učinite zarad najmilijih shvatite da ste to učinili zarad njihove sebičnosti i želje da vam pokažu da prvo čine dobro sebi a Vama nikako. Stariji je knjiga koja pokušava da prkosi svakodnevnici, koja pokušava da se izbori da nemoguća ljubav pobedi i pokida sve stege koje je stežu. Stariji je knjiga koja pokazuje da dići ruke od samog sebe znači ubiti jedan deo sebe. Osakatiti srce i misli i oskrnaviti svoje misli i maštu. Ovaj put me je kraj same knjige dokusurio jer sam do samog kraja verovala da će Milan uzeti stvari u svoje ruke. Ne znam da li da ga osudim ili se samo gorko nasmejem na sve to.
Nakon Starije ja sam bila borbenija jer sam kroz osvrt pokušala da probudim sve one žene koje su upale u kolotečinu, koje su se uspavale i bile starije od sebe same. Nakon Starijeg ja ne znam kako da objasnim muškom delu populacije da nakon odlaska ženske osobe ne treba život podrediti kući, obavezi oko dece, žrtvovati se i postati piun svakodnevnice, ne treba da postanu stariji od sebe samih. Ukoliko su dve osobe same, kao ove dve, i nemaju nikoga uz sebe koga bi voleli to je dobar znak da treba pokušati.
"Ne postoji pravo vreme za nešto što nam teško pada."
Ne postoji pravo vreme a ni mesto, ali ove dve knjige su pokazatelj da možda postojimo pravi mi ,ili možda pokušamo da budemo pravi mi. Ukoliko dozvolimo sebi da probamo i budemo.
"Mislima je teško narediti.One šaraju i plove kuda se njima prohte."
Svi smo mi svesni u nekim trenucima svojih misli, nekad se zadubimo u njih, nekad poželimo da postanu stvarnost, nekad dopustimo da to i budu i onda postanemo ili hrabri ili gubitnici. Kako god to doživi posmatrac. Nekad nam proradi s(a)vest, o tome ko smo, kakvi smo, da li smo, pa taj put kojim smo krenuli presečemo, nekad je nekome to pravi put. Hrabri su oni koji se vrate nazad, hrabri su i oni koji uprkos primitivnom, osuđujućem krenu napred. Nema greške, bitna je budnost, bitno je održati sebe mladim, bitno je da osećamo a ne da budemo operisani od toga. Bitno je da živimo. I onda smo spremni da ispravimo leđa ako neki zli jezik jako ošine po njima. Hrabrost Starijeg, duša mladog. Spremnost da se dve duše ogledaju jedna u drugu, bez obzira koliko je on stariji i ona mladja od njega. Spremnost da se različitosti sklope u celinu, kao novčić.
"Teško mi je da se vratim u stvarnost. Ovih dana kao da uspevamo da prođemo kroz različite vremenske kapije, ostavljajući realno vreme iza sebe, i ukrademo nestvarne, gotovo nezemaljske trenutke... Obogaćeni i promenjeni, vraćamo se u svakodnevnicu..."
Kada se stvarnost i nešto zamišljeno pomešaju do te mere da sve postane bajka u koju žele da uplove. U bajci gde ona postaje odrasla a on detinjast. Zamene uloge. U bajci gde sve smeju i ništa ne smeju. Sudar mogućeg i nemogućeg. Dok čitas o tome, osetiš varnice dva sveta, osetiš taj unutrašnji osećaj koji vrišti da izbije na površinu. I onda se zapitaš, do koje granice si i sam spreman da ideš, do kojih razlika, i da li bi uopšte.
Roman je takođe sjajna priča o prijateljstvu, o višegodišnjem druženju, o tome kako je pravi prijatelj prava vitaminska bomba baš kada treba. Tri različita karaktera, uvezeni jakom strunom koja ih drži zajedno. Priča o tome da ma koliko pravi prijatelji bili udaljeni, u svakom trenu kad se sretnu kao da vreme stane samo za njih.
Kroz roman se takode provlaći činjenica, koja je nama knjigoljubcima bliža, da je pisanje i pisana reč beg, utočiste. Da pretakanjem tuge, očaja, ranoraznih svađa pa i samoća na papir, sve postane podnošljivije. Manje bolno.
Jako lep i bitan deo u romanu za mene je i deo gde Ljiljana, porodicu predstavlja kao vrednu stvar, kao utočiste, utvrđenje, čovekovu snagu i mesto gde se uvek može vratiti svako od nas i biti siguran.
Nakon pročitanog romana, ne mogu da kažem da li nešto osuđujem, ne mogu da pomenem ni razliku u godinama između dvoje ljudi koji se vole. Nekako sam mišljenja da ljubav treba da se razvija i živi do trenutka dok prija oboma, bez obzira na godine, ali sa druge strane treba umeti i prekinuti vezu takve dve osobe ako to nije to.
Od ponuđenih pitanja na samom kraju romana biram ova dva vezana za kraj. Šta mislim o neizvesnom kraju? Ovakav kraj romana me je naljutio, jer kao što sam želela u Starijoj da se sve žene trgnu, ne mogu da to ne poželim i muškarcima. Možda ovo dvoje ne bi uspeli ali svakako je bilo potrebno probati, onako pravo. Bez osude, bez stega, bez primitivnog, bez došaptavanja i žrtvovanja sebe zarad drugih. To je i odgovor na drugo pitanje, Kako bi ja zavržila roman?! Pustila bi ga da stane ispred nje, da srca progovore ako požele i da ruke zaigraju ako su voljne.
Prosto je, citiraću samu sebe iz osvrta Starije "Ne dopustite sebi da budete stariji od sebe same. Učinite uslugu i sebi i njemu i obojite svoje trenutke življenja šarenilom. Dopustite svom samoupouzdanju da ispliva i obavije vas." Tada ce biti sve moguće ukoliko je ono pravo.
No comments:
Post a Comment