Izdavač - URBAN ART
Priča kao hobotnica, bezbroj kraka lelujaju oko nje. Bezbroj kraka nas obavija kao najlepša tkanina na svetu, bezbroj tih istih krakova nas bode i steže.
Priča koja se širi kao mreža, priča o kriminalu, priča o tajnama i istinama. Priča o trenucima. Priča o hrabrosti i strahu, priča o ljubavi, anđelu. Slomljenim krilima. Priča o samoći i osmehu, zagrljaju i kidanju duše. Priča o posedovanju srca i misli ali ne i svakodnevnice.
"11:12 ~ Minut, samo jedan minut više. Minut slabosti koja te čini najjačim. Minut snage zbog koje se kao kukavica treseš, ali pobediš sebe."
"...Ne, nije to minut posle ostvarene želje. To je minut u kom naučis kako da ne želis više od onoga što imaš. Kako da se raduješ svemu što je ostalo, a ostalo je... Ostala je ljubav. Ljubav koju ne bi preživeo."
Odavno je vreme za spavanje, vreme kad je sve tiho i mirno i kad se čuje samo kako kuca sat sa zida. Kad bi samo to i trebalo da se čuje. Kod mene trenutno osim sto se čuje sat, čuje se i vrištanje unutar mene same. Ja ga čujem, toliko glasno, jako i bolno da me slama. Da li vam se nekad u životu desilo da u sebi vrištite, da ste toliko nemoćni da bilo šta uradite a želite, da želite glasno da vrisnete a ne možete. Tako je to sa Tamarinim knjigama, na kraju pročitane knjige ja zanemim. Slomim se. U većini slučajeva pomislim "opet je uspela da me dotakne". U ovom trenutku nakon novog kraja znam da mi je to bilo potrebno. Znala sam da ću eksplodirati, da će suze same krenuti, znala sam da ću se pokidati. Doživela sam pravu bujicu osećanja pomešanih u koktel kakav ne pijete nikad. Ošamućena od tog istog koktela pišem ovo.
Uzimajući knjigu juče u ruke nisam znala šta me čeka, nisam želela ni da pokušam da razmišljam o tome. Na društvenim mrežama su se pojavljivali novi citati koji su neki iznosili a ja nisam želela da ih vidim, da ih pročitam. Želela sam da sama naiđem na njih, želela sam da ih doživim i osetim. Želela sam da srce brže zakuca kad pročita reč, misao, istinu, ono sto nas pogađa a od čega bežimo. Oh itekako ima toga u knjizi. Verovatno i moje suze i ovo moje slamanje ima ime i prezime, Tamara je bila samo okidač.
"...Naučili su me da rane koje godinama krvare često imaju ime i prezime. Da bi nastale, nekad je dovoljan sekund. Da bi nestale, potrebne su godine, nekad i večnost."
Knjiga je išarana i bilo bi skrnavljenje same priče da ja ovde izbacim tonu toga podvučenog iako sve u meni govori da bi trebala. Sve ono podvučeno gađa direktno u srce, u dušu. Direktno u misli koje stvaraju slike u glavi. Nekad se zapitam da li sam ja toliko polupana da na ovaj način osetim sve ovo napisano.
Za sve one koji nameravaju da krenu sa "11:12 " savet da je ne hvataju pre "Profajlera" i "Bivirgate", isuviše je situacija koje treba povezati a da to bude potpuna priča. Za mene koja sam čitala i jednu i drugu ovo je iznenađenje. Sama Strela mi je iznenađenje. Neko za koga imamo predznanje da je baš jak psihički i jak emotivno u ovoj novoj priči skida svoju masku i pokazuje sebe. Pravu sebe. Svoj život, svoju tugu, svoju naivnost. Čitajuci o životu Strele konstantno sam imala osećaj i želju da treba da je zagrlim i ja sama, zaštitim. Hm nije baš bila neka miljenica u Bivirgati. Nismo znali da li da je volimo ili ne. Da li ćemo je ogovarati ili joj se podsmevati. Da je Bivirgata nastavila još 100 strana želeli bi smo sigurno da neko dođe po nju i odstrani je. Na gorak način shvatiš da svako lice ima i naličje. Tamara se lepo poigrala sa nama kroz to toplo hladno sa Strelom. Plašila sam se kakvu će joj sudbinu dodeliti autorka. Napravila je od Strele "besnu zver ", koja je pobegla i otrgla se. Koja je želela da zadovolji dete u sebi, koja je želela da veruje, da voli i bude voljena. Pre nego ljubav kroči u njen život biće i sama prinuđena da veruje u laži kao da su istine i da tu maštu od koje je krojila svoj život veliča i postavi na sam vrh. Verovali sam i ja u sve te redove o "ljubavi". Slamanje Strele kojoj se iznova i iznova ruši tlo pod nogama pomoglo je Marini da dođe do neke od svojih istina. Da da, Marina je iznova tu, bori se na isti način kao i Strela a opet skroz različit. Svaka ima svoju priču u knjizi. Podelile su njih dve ovih 530 stranica na veoma zanimljiv način, na jedini mogući. Delile su te redove između korica a ja kao čitalac nisam znala kojoj se radije vraćam i koju više želim da upijem. Sa jedne strane slomljena duša koja je prošla jednu vrstu pakla i stala na zdrave noge kako bi pravedno pomogla drugima, sa druge strane drugi pakao koji preti da uguši svaki pokušaj razotkrivanja nečeg drugačijeg, ništa manje važnog i opasnijeg. Sa jedne strane ljubav Marine koja joj je obojila život (hvala ti Tamara na tome, zaslužili su to oboje), sa druge strane ljubav kojoj se i kosmos klanja, samo vreme i život ne.
Ognjen, još jedan lik koji me je zakucao. Znate šta, malo je romana koje pročitaš i da kažeš samom sebi, ova muška ljubav ostavlja bez daha. Uz priču o njegovoj ljubavi, predanosti, nasmesiš se dok prelaziš pogledom po napisanom. U isti mah brišeš suze i prekrivaš osmeh rukom. Da se ne vidi, da ne pobegne jer sve se u knjizi migolji.
Za neke situacije pomisliš da su deža vu i nije ti svejedno, ali to su samo situacije. Kada za neke ljude to shvatiš uplašiš se ali im pohrliš jer shvatiš da je univerzum na tvojoj strani. Strela je to isto mislila, ali su joj odsekli krila. Ne znam čoveka na ovom svetu koji pomisli da su mu se sve zvezde na svetu sklopile a onda shvati da nije trenutak. Nije to taj život. Ne treba da bude taj život. Treba u nastavku da bude bajka. Celo moje bice vrišti "mora da bude bajka". Na neki način i jeste, shvatiš to na kraju. Ipak, malo je ljudi koji osete tu neku pravu ljubav. Prvu, drugu ...da. Pravu ? Onu kad se svemir obrne i kosmos zanemi ali opet bude na usluzi.
"Sa mnom će provesti život. Hoćeš da se kladimo?"
"Ti si, dušo, moja karma."
Volela je njih dvoje. Čak i takve kakvi su bili. Nju takvu pored njega, njega baš tako skrojenog pored neke druge. Na kraju svega ostaje joj mašta, kao i svakom piscu. Mašta da je njihova ljubav kao feniks. Mora da bude. Po njoj, po meni. Želela je da mogu da se izdignu iznad svega. Želje su jedno a stvarnost nešto sasvim drugo. Lupila nas je Tamara još jedanput i pokazala da je mnogo jači osećaj kad nisi sebičan, kad zarad svog srećnog kraja ne uništiš ljude koje voliš. Strelino srce je poraslo za dva broja, ali njena savest i svest je stavila tačku.
"Voli ga više od svoje potrebe za njim, više od svoje gladi za ljubavlju. Ne, nisam želela da ga povučem sa sobom u grob, pod zemlju. Kad voliš ne odlaziš. Kad voliš ne ostavljaš - govorila sam nekada. Ako je jedini način da ono sto voliš živi, onda odlaziš. Onda ostavljaš. Da bi voleo, moraš živeti. Život je ipak ispred ljubavi."
Ogolila si se Tamara? Drago mi je zbog toga. Dala si sebe, dala si i suzu i drhtaj, dala si dušu. Sad je na nama da ti to sve vratimo. Kroz redove, kroz suze, kroz reči, kroz poglede punih svega onoga sto bi rekli a ne možemo, o svemu napisanom i pročitanom. Pitam samu sebe imam li pitanja za tebe i znam odgovor. Nemam! Iskreno nemam ni hrabrosti da premotam film u glavi na samo čitanje. Znam da ću opet pasti. Da, ovo je priča o padanju i ponovnom ustajanju. To deca prvo nauče kad padnu i oderu kolena. Neka od njih prvo nauče da je zagrljaj bližnjih ono sto leči, neko ne. Ovo je priča takođe i o odbačenosti, o borbi. Onoj pravoj životnoj. Borba o nekim ljudima koji su suđeni da se dese, da ti zamene sve ono za šta si čeznula. Porodicu, roditelja, nekog u kog ćeš gledati kao Boga.
Svakog će ovaj roman na razne načine dotaći. O da! U ovom romanu ima mesta za sve, kao u pravom cirkusu. Ima mesta za slomljene i srećne, ima mesta za zaljubljene i one koji gube u tome, ima mesta za kriminalce i lepotice, za zveri. Svako će je doživeti na neki svoj način. Neko će to priznati, neko će se nasmejati sa setom u očima.
"Posle svih laži, slomljenom srcu ostaje samo istina. Kao podsetnik da je moglo biti drugačije, kao nada da će jednom biti. U nekom novom životu, gde ćemo završiti sve započeto. Nije bilo suđeno, neko bi rekao. Bilo je. Bilo je sudjeno čim se dogodilo. Uvek je suđeno dok ljudi sudbini ne presude. Nije do sudbine. Do čoveka je."
Postoje ti neki ljudi koji obeleže život, postoje ti neki trenuci koji te navedu na neki drugi put, u neki drugi zagrljaj. Postoje ti neki ljudi čije te reči ohrabre i teraju da se boriš. Postoje neke dečije oči, koje iz nekog ćoska gledaju, tužna, koja te navedu da je pravda jedina bitna makar se ceo svet rušio. Postoje neke laži koje ranjavaju, postoje neke tajne koje gutaju istinu i neke istine koje ošamare sve tajne ovog sveta. Postoje te neke tuge, postoji i svest ali i savest. "Savest koja te zakuca - ne mrdaš i ne dišeš."
I za kraj moram da dodam, nisam Vam ja za ovo. Ne umem ja da napišem recenziju, ne umem ja da napišem ni redak onog što svi vi veliki pisci i knjigoljupci nazivate recenzijom. Mrzim otkrivanje pre nego i Vas ne dotaknu reči iz knjige, mrzim da znate i mrvicu onoga sto je mene kidalo. Želim da i vi to doživite jer to i jeste poenta, to i jeste želja svakog pisca. Volim kad moja duša nakon pročitanog ispiše ove redove u jednom dahu ili mozda dva. Tada znam da će ova priča ponosno stajati uz sve ostale i čekati na neku novu mene koja će poželeti da je iznova pročita. Jbg, to je život. Moj, vaš, njihov, Strelin. Boli ali sa tim naučiš da živiš.
Svima onima koji će je po prvi put pročitati, već sad zavidim. Svima vama kažem, srecćno. Ja, ja ću se već nekako snaći. Sigurno je da ću krvariti dugo, sigurno je da će priča živeti u meni i da ću ja kroz priču živeti narednih dana, nedelja. Sigurno je da ću se slamati kad god mi neko nešto kaže ili me samo dodirne dok mi misli budu u samoj knjizi. Najsigurnije od svega je da 11:12 nikada više neće biti samo sklop kazaljki na satu.
No comments:
Post a Comment