Tamara Kučan - Bivirgata

Izdavač - URBAN ART

Tamara Kučan - BIVIRGATA

Pročitana knjiga. Preispitivanja, mozganja, milion rojeva u glavi i svaki zuji svoju priču i svaki od njih vuče na svoju stranu. Kako sklopiti sve misli u jedan tok i napisati osvrt romanu kao što je Bivirgata. Kako sklopiti misli i napisati osvrt romanima u romanu Bivirgata a ne napisati roman o tome.

Romani u romanu. Svojevremeno je Tamara rekla da ovo nije jedna priča, jedan roman. Rekla je da je između ove dve korice, krvavo plave, ispričala dve priče. Po meni ovde je mnogo više od dve priče. 

Kada sam krenula da čitam Bivirgatu, prvih 20tak stranica su me razorile i poželela sam da autoru kažem šta osećam. Na moje misli i osećaj koji sam doživela u tih par početnih stvari ona je napisala "Biće dobro ako ne poželiš da me ubiješ tom knjižurinom". Nastavak čitanja i pogubljenje u redovima. Poželela sam da je ubijem romanom. Htela sam da joj napišem "Promašila si devojko ovaj put", "Loše je", "Pogubila si kompas i udavila si nas kukanjem i lošom ljubavnom vezom", "Nisam očekivala ovako lošu knjigu "... Bla bla bla, sve do samog kraja, sve do samog početka. Kako da krenem i od koje priče iz Bivirgate da krenem. Kažu "Kraj je na samom početku". Uvek je tako. Samo što ovde ima mnogo početaka.

Moram da se vratim jedan korak unazad i na prethodni roman Profajler, na svoje reči o Marini u tom romanu. Nakon mog čitanja romana. Tada sam napisala da je Marina primer i pokazno da je svaka žena samuraj u svojoj boli, izdiže se i pokušava da pobedi zver koja je slama. Kraj Profajlera je bio početak nje kao žene. Izdigla se iz svoje boli kao fenix. Nisam do sada ni bila svesna da sam ovim rečima i dala naznaku sta je sa novom Marininom ulogom na ovom svetu, u ovom romanu. Fenix, izgori i ponovo se rodi. Izdigne se iz svog pepela.  Baš kao i Marina. Uzdigla se u Profajleru. Ali... Fenix mora ponovo da izgori da bi se iznova rodio, pronašao sebe. U Bivirgati, Marina je ponovo izgorela. U Bivirgati, Marina se ponovo izdigla iz svog pepela. 

Čovek je čudan kada krene sa čitanjem neke knjige koja ima prethodnicu. Sa predznanjem ulazimo u čitanje nove knjige i nismo spremni na obrte, ne na obrte ljudske prirode. Volela sam Arsenija, žalila sam njegovu dušu punu boli, plakala nad njegovom nemoći da bude čovek, da ima svoj put i da bude živ među živima. Da, volela sam ga.

"Glup je čovek koji veruje u slučajnosti."

Iz Profajlera smo izašli opijeni ljubavlju koja je zahvatila Marinu i Arsenija. Slučajnost koja ih je spojila, dela koja su se pakovala, osećaji koji su ličili jedni na druge, boli koje su bile identične... u tom trenutku identične i naravno poklapanje boja onog blesavog kaleidoskopa sa kojim smo bili tako zaslepljeni.

U Profajleru je Marina milion puta živela svoj najveći strah, sebe samu. Kroz Bivirgatu je stigao isti taj strah, plašila se te iste sebe, sve ono što je ona postala da bi drugome udovoljila. Nekad je bila nešto što je nastalo iz boli kako bi drugima bila nasmejana i kako ne bi bila slomljena lutka drugima. Sada je ona sve ono što nije ali što mora da bude kako bi nekom ugodila. Kroz Profajler ona je bila ta koja je odabrala zanimanje kako bi sebi pomogla, kako bi naučila šta je igra i pod kojim uslovima se igra. Ne pomišljajući da će, kao neko ko je profesionalac u svom poslu, posrnuti i prigrliti najvećeg igrača u životu i da će pasti pod zamkice najvećeg ludila koji može da joj se desi. 

Dok je u Profajleru učila kako da bes i tuga ne eksplodiraju u njoj, u Bivirgati se predala boli, predala tuđem besu i bila poslušno kučence zarad tuđe duševne hrane. U Profajleru sam se često pitala "Koliko je teško biti profajler osobi koju znaš, osobi koja je neko tvoj, neko ko ti je blizu". U Bivirgati sam shvatila da nekom svom to ne možeš biti ni u kom slučaju. Nalaziš opravdanja, objašnjenja za svaki postupak, za sve što te guši i boli i razbešnjuje, govoreći sebi da si sam kriv za sve sto osećaš.

U Profajleru "osobi koja je njoj bila stranac, ona nije bila stranac"; U Bivirgati nekom strancu ti možda nisi stranac ali će tebi ona to uvek biti.

"Mislili smo da smo osvojili svet. Iz pećine bola istremeno smo izašli i ugledali se. Prizor je bio neverovatan. Mi smo bili neverovatni. Bez maski, bez laži, ogoljeni, našli smo nas, kakvi istnski jesmo, spremni da nekome, ma koliko čudni i okrnjeni bili pripadamo. Naše boli su nas prepolovile, a tako polovični, jedno uz drugo, postali smo celina.

Osoba R, Arsenije. "Ima neke čudne oči, kao da mu je duša prazna" govorio je Djordje. Verovati starijima? Iskusnijima i pametnijima? To je nešto što zaljubljena duša ne radi. Marina nije, ja nisam. 

Roman u romanu.Marina i Arsenije. Tamara je složila priču tako da sam hvatala sebe u tom čitanju da mrzim malo Marinu, pa malo Arsenija. Pa opet Marinu. Pa opet njega. Počela sam da se pitam ko je ovde lud, Marina, Arsenije ili ja. Kako je moguće da me dok čitam jebenu knjigu, dva junaka ove priče dele na pola. Moja uverenja, sve ono što znam i što ne znam, sve ono što kao čovek poznajem a kao žena osećam.

"Plače i gori od besa. Bes je čini lepom. Moja sposobnost da je izludim čini je najlepšom."

"Kad me voli, obožava me. Kad me mrzi, prezire me."

Tada mi je pozvonilo u glavi. Kada sam videla ove reči nisam mogla da verujem čemu svedočim. Gutala sam redove pokušavajući da shvatim svašta nešto u tom trenutku. Da li su se voleli? Ili su se samo dobro sećali? Čega su se sećali, da li je ikada postojalo to nešto ili je sve laž? Kao i uvek oko nje, kao i uvek u njenom životu.

Paralelno sa Marininom životnom pričom dešava se Bivirgata. Dok sam čitala roman smejala sam se samoj ideji knjige, onako podrugljivo. Igrica - Bivirgata. Igrači. Igrica - Marinin život. Igrači. Čitajući shvatala sam da je Bivirgata život kao što je stanje u Marininom životu igrica. Isprepletano i sjebano do srži. Neko se igrao, nekog je bolelo, neko je poklekao, neko se gušio, neko je bio ispunjen.

"U moj dvor ulaziš onda kad zaslužiš. Iz dvora odlaziš - onda kad ja odlučim. Zapamti. Ovo nije igra. Ovo je život kakav si oduvek želeo a ja sam prijatelj kakvog nikad nisi imao. Jedan heroj je rekao: Ova igra je opasna. Liči na život, nema pravila. Pobedićeš samo ako se ne igraš. Zato, igraču... Meni nisi potreban. Ratniče, borcu, prijatelju... Dobro došao."

Reči koje su odzvanjale u tom trenutku hodnicima Bivirgate, reči koje su ispunjavale um svakog ko je zavirio u nju. U tom trenutku, istaknuti profajler je mislio o igrici, mislio o rečima kao deo sistema koji usisava živote mladih ljudi. Istaknuti profajler ne razmišlja da njena igra, njena "Bivirgata" nju ranjava. Kada na privatnom planu klone i bude poražavajuće svesna svojih loših dana, loših trenutaka, na poslovnom planu razotkriva leglo zmija na čelu sa onom najotrovnijom i uspeva da odradi veliku stvar u sajber svetu, u životima drugih. Uspeva da odbrani i napravi lek za otrov najveće otrovnice na svetu. 

Bivirgata je jako složena i ozbiljna priča o deep webu, o stvarima koje kruže a da nismo svesni, o igricama koje su na dohvat ruke mladima, o nečemu što uzima maha i kida one niti koje nas povezuju sa normalnim i zdravim življenjem. Kao i uvek, Tamara, studiozno odradi svoj deo posla, otkrije uzrok, razlog, posledicu, i iznese sve na poslužavnik nama koji to progutamo i postanemo svesni nečega o čemu se ne priča i ne piše a sastavni je deo života nekih ljudi. 

Razmišljajući o samoj knjizi i priči koju priča, o pričama, shvatila sam da se ovde otkrivaju mnoge bolesti, mnoge propasti i mnogo umršenih stvari pokušavaju da pronađu početak i kraj. Dve Bivirgate su se sudarile, dok je sopstvena slamala i bila poraz, Ivonina je bila pobeda. Otkrivajući lek za prvu, druge je postala svesna. Otrov druge širila se njenim mozgom i postajala je ona sama polupana.

"Kao i uvek posle ovakvih scena, ja sam mrtva. Ništa ne osećam. Svaka svađa počne mojom željom da razgovaramo, da se sredimo. Kao mađioničar, miran razgovor pretvorio je u menjanje teza, u njegovu odbranu iako ga ne napadam ničim... Osim istinom. Brani se, beži, čuči, upliće me u začarano klupko koje rasplićem dok se ne slomim, dok ne izgubim dah. Moj organizam želi da dođe u stanje mira, želi da prestane da se trese. Želi tisinu. Prokleti začarani krug očaja. Sve počinje tišinom - njegovom. Sve se završava tišinom - mojom... Bila sam ljuta, tužna, sažvakana i uplašena. Plašim se čoveka koga volim. Volim čoveka koga se plašim..."

Polako je postajala svesna da sve što kaže i oko čega se pobuni ispadne kriva, postane napadač iako nju to pogađa i urušava. On postaje žrtva iako nije, iako je taj koji laže, vara, krade nju od nje same. Najgora krađa za koju nema spasa sve dok ne presečeš a to je teško. Polako je počinjala da se pita kako ostaviti tu ljubav, kako baciti u đubre uloženi trud i kako nešto za šta misli da je njeno sve , pošalje u zaborav.

"Kad si dete ,veruješ da će sve što te plaši nestati kada zatvoriš oči. Kad odrasteš, shvatiš - jedini način da oteraš strah jeste da ga ugledaš. Podižem glavu... Tanka je granica između ljubavi i obožavanja. Jos tanja je granica između obožavanja i ludila. Ono što razdvaja ludilo od obožavanja je stvarnost."

Ona je stvarnosti postala svesna. Postala je njega svesna, našla je dijagnozu za sebe, za odnos njega i nje, za njega. U ovoj vezi gde je ona sve radila duplo, volela, kajala, plakala duplo, u ovoj vezi je ona propadala i postajala piun u njegovim rukama a on se hranio, povećavao mu se ego, postajao je veći narcis nego što je on zapravo bio. Saznanje šta je on, ko je on, doveo ju je do dna. Još jednog. Nju već slomljenu, već krpljenu, već izgorelu. On je bio gori nego onaj prvi koji ju je sjebao. Onaj koji je silovao joj je bar dušu sačuvao, ovaj je namerno povređivao, želeo da pati i uz to slučajno, sa osmehom na licu ubijao. Priča koja se proteže mimo priče o Bivirgati je još jedna životna koja je baš tu morala da bude, baš je Tamara morala da je ispriča, baš je Tamara morala da nas po ko zna koji put ošamari i ukaže na sve one koji nam crpu energiju. Prepoznajete li ih ?!

"Svi ti ljudi, sjebani kao ja, koliko i ja, svi su svesni jedne činjenice : NARCIS NE VOLI TEBE, NARCIS VOLI SVOJU SLIKU U TVOJIM OČIMA. Narcis je prazan. Narcisu treba potvrda sopstvene vrednosti - tu potvrdu nalazi u drugima... Narcis uživa u tome što se lomiš, što mu čupaš reči, uživa da gleda kako se boriš za njegovu pažnju. Oseća se moćno, superiorno, on živi za taj osećaj... Tek kad sebe izgubiš, mozeš sebe da nađeš. Ljudi saznaju da si sa narcisom imao posla uglavnom onda kad ih narcis uništi, emotivno osakati... Taj tužni nezreli dečak, on je emotivni terorista, ubica tvoje ličnosti, energetski vampir, sadista, emotivni trovač!..."

Marini je stvarnost poljuljala život, tlo pod nogama, sve ono za šta se borila, živela, nestalo je. U Profajleru je pala, izgorela, u Bivirgati je opet sve to isto prošla. Tamara je bila okrutna prema njoj, a opet nalazimo samo taj put Marininog kraha kako bi nam ispričala priču, naučila nas još jednoj lekciji, približila još jednoj bolesti. Narcisoidni poremećaj je uzeo maha, uzima maha, psiholozi se retko susreću sa tim, smeju se tome kao pojavi, smeju se ljudima koji ukazuju na to kao da su sami ljudi stručniji od samih psihologa i psihijatra. Paralelna igra dve priče, isprepletene kao zmije oko pruta, kao klupko koje nema ni početak ni kraj. Paralelna igra dve priče koja razbija ogledalo narcisa, razbija u sitne komadiće staklo i pravi od osobe koja je pored narcisa - ništa. Veliko ništa. Posle narcisa sve je ništa. Još jedna lekcija, još jedna priča, još jedan roman o osećanjima, o tome kako je to voleti sebe, poštovati sebe. Lepo sam rekla na početku da su ovo romani u romanu. 

Činjenica da si stigao do dna, strah da uvek ima dubljeg dna i lekcija da tek kad dodirneš dno mozeš krenuti napred.

Shvatanje da lekovi tugu ne leče. Jednostavno moraš da je odtuguješ.

Lekcija u kojoj naučiš da su laži nekada jedini sedativ koji može da otera bol.

Lekcija da "neprijatelji nekad postanu prijatelji. U prijateljima se nekad skrivaju neprijatelji."

Odani varaju. Varalice nauče kako da budu odane.

Mnogo za naučiti? Pa, valjda, hvala Tamara.

I došla sam do dela koji smo svi čekali kada je krenula priča o Bivirgati koja se pisala. Vraćanje lika iz Indiga. Još jedan roman u romanu Bivirgata. Filip!!! Čovek čiju bol nismo odbolovali na kraju Indiga. Čovek koji je voleo, čovek koji je prevaren ali zanemaren pored Sarinog ludila.

Bravo Tamara!!! Vratila si ga baš tamo gde treba i kad treba. Ispričala si njegovu priču i nadam se da će dobiti još jednu širu, lepšu i opčinjavajuću. Vreme je da napišeš ljubavni roman sa pravom a ne lažnom emocijom. Zaslužila je to i Marina i Filip a i mi. Tu emociju koju sam osetila u trenu njihovih pogleda i njihovih dodira, volela bih da sačuvaš. Tu emociju kao pisac treba da zaštitiš i da odoliš da je pretvoriš u bolest i propast.

"Ljubi me kao da svet nestaje, kao da nam je vreme odabrano. Obostranu želju stavlja na pauzu. Gleda me začarano, opčinjeno. Gleda me kao da sam čudo...

Ja sam sjeban čovek, Marina.

i ja sam sjebana žena,Filipe."

.

.

Želi me rukama,grli me očima, dodiruje me rečima. Mazi me i ubija. Nestala su sećanja, nestale su reči drugog čoveka koje su odzvanjale glavom, nestao je strah, umirio se bol. Čitavim mojim telom, u talasima, širi se bol koja trese Filipa. Njegova tuga je hrabra, slobodna. Njegova tuga se ne krije. Ona se sebe ne srami, ona izlazi napolje. Njegova tuga je hrabra, nije kao moja. Sama ce mi reći sve...."

.

.

"Opusti se. Znam da smo se tek sreli, ali pazi šta ti kažem - mi ćemo se voleti. Osećam to."

Ova priča, Filipova i Marinina, je lekovita. Dođe kao melem na ranu i nakon narcisa, zmijskog otrova, mržnje prema sebi, ona je nešto što oplemenjuje i zarad čega se vredi boriti. Potrebno je da se svi leče, da se Marina izleči. Potrebno je da prvenstveno vidi sebe a posle druge, potrebno je da počne sebe da voli, da ozdravi sebe. Kao i svi mi koji učimo na ovakvim greškama. Kao i svi mi koji se prepoznajemo, kao i svi mi koji pokleknemo i koje boli, koji se razbijemo kao ogledalo u milion komadića ili koji raspršimo boje kao kaledioskop kad se zaljulja.

Bitno je voleti, bitno je biti svoj. Bitno je i saznanje: "Da bismo nekog voleli potrebno je da izlečimo sebe od svega što smo mrzeli." Marina je to uradila, sela je preko puta sebe i završila sa tim. Još jedna lekcija. Izdignuti se iz sopstvene kože, iz sopstvenog JA i nadjačati taj glas koji ti ubija samopouzdanje. Koji ti kaže kako nisi vredna, kako nisi jaka i kako ne zaslužuješ lepo.

"Znaš li u čemu se razlikujemo nas dve? Ti si žena koja voli. Ja sam žena koja se voli. O kad bi samo znala kako se volim."

Postaviti granicu iznad mraka ljudske duše i ne prelaziti je, svakako je podvig. Sopstvena granica je izazov za sve i čačka kao sam đavo. Kad se opržimo i kad nas zaboli postanemo ranjeni. Tada smo slepi za sve oko nas, tada ne vidimo jasno i budemo nesvesni svojih postupaka. Onog trena kad sve ranjene duše isplaču svesne suze, suze pročišćenja, tada kreće borba. Mnogo je demona na svetu... Bivirgata je samo jedan od njih, samouništenje je drugi. Borba koja kinji demona koji sprečava tvoje JA da izađe na površinu i da donese odluku, da izabere život. Vredi boriti se, vredi boriti se za odluku. 

"Odluka posle koje shvatiš - neke noći su jutra. Neka jutra vrede 700 noći. Kraj je uvek na

početku. A početak, on je uvek na kraju." 

Možda sam se, dragi moji raspisala, ali verujte ludilo je unutar tih krvavo plavih korica, ja sam samo pokušala da iznesem mišljenje i emociju nakon čitanja ove jako teške i ozbiljne knjige.

Suzana Mihajlović