Džodžo Mojes - Posle tebe

Izdavač - Vulkan izdavaštvo

Džodžo Mojes - POSLE TEBE

Pre svega, moja recenzija za knjigu Dok nisam srela tebe nije napisana... A i svaka reč bi verovatno bila suvišna. Plakala sam, smejala sam se, uživala u ljubavi glavnih junaka, rastužila se, ali sam razumela Vila jer sam želela da ga razumem. To je to. Samo to treba da znate.

E sada mogu da pređem na recenziju knjige Posle tebe.
Ako još niste pročitali prvi deo, prestanite sa čitanjem SAD. 

Gde je Luiza? Šta radi posle Vila? Da li joj nedostaje? Da li je pronašla sebe? Da li se opet zaljubila? Da li putuje?I još mnogo pitanja o kojima su mnogi razmišljali nakon završene poslednje stranice knjige Dok nisam srela tebe.
I ja sam htela da znam, ali sam se plašila da u nastavku neću dobiti odgovore kakve sam želela, da me neće dotaći, da neću osetiti i doživeti sve one likove na isti način i, naravno, plašila sam da bez Vila neće biti isto.

''U tim prvim mesecima osećala sam se kao da sam izgubila zaštitini sloj kože - sve sam osećala snažnije. Budila sam se smejući se ili plačući, i sve što bih videla, činilo mi se, gledala sam bez filtera. Jela sam novu hrana, hodala nepoznatim ulicama, razgovarala sa ljudima na jeziku koji nije bio moj. Ponekad mi se činilo da me on progoni, kao da sve posmatram njegovim očima, činilo mi se da čujem njegov glas u ušima.
Kako ti se ovo čini, Klarkova?
Rekao sam ti da će ti se dopasti.
Jedi. Probaj. Hajde.''

I da, moji strahovi su se ispunili.
Luiza cupka u mestu, radi u propalom kafiću i ne bori se za sebe. Pokušava da izađe na kraj sa osudama okoline i pogledima koji joj govore da nije učinila sve za Vila i da je i ona kriva jer je on izabrao smrt.
Ne živi, već preživljava, dani su joj isti dok jednog dana ne padne sa krova svoje zgrade, onda se sve polako menja.
Kreće na sastanke gde razgovara o svom gubitku, upoznaje bolničara i uz njega će joj srce opet zatrepereti, pokušava da pronađe bolji posao i nailazi na jednu mladu devojku Lili koja će joj zadati mnogo briga, ali će joj uvek izlaziti u susret i pokušaće da joj pomogne na sve moguće načine. Ko je devojka, neću vam reći da ne pokvarim čitanje.

Da je ovo samo jedna od knjiga Džodžo Mojes, a ne nastavak knjige Dok nisam srela tebe, ova knjiga bi mi se dopala, zaista. Ali ovako mi je falilo nešto, drugačija radnja, više Luizinih osećanja... Nekako mi je sam zaplet bio nešto što je već toliko puta viđeno i malo naporno.
Lili me je nervirala, nisam mogla da se povežem s njom, njena porodica mi je išla na živce.
Bolničar Sem je uneo malo vedrine u knjigu, ali ne dovoljno da bi se celokupan utisak poboljšao. 

''Želim da mu kažem.
Želim da mu kažem da ne znam šta osećam. Želim ga, ali se plašim da ga želim. Ne želim da moja sreća u potpunosti zavisi od tuđe, da bude talac sudbine koju ne mogu da kontrolišem.''

Sviđa me se što je Mojes ubacila problem osude u knjigu. Ljudi moraju da shvate da nemaju apsolutno nikakvo pravo da sude drugima. Za promenu, većina bi mogla da otvori um i da pokuša da RAZUME umesto bacanja besmislica po ljudima koji imaju već dovoljno svojih muka. Ali osuda je lakša, za razumevanje je potrebno i razmišljanje koje većini ne ide od ruke.

''A ono što učimo deleći svoja sećanja i tugu i sitne pobede, jeste da je u redu osećati tugu. Ili se osećati izgubljeno. Ili biti ljut. U redu je sećati se mnogo toga što drugi ljudi možda neće razumeti, i to poprilično dugo. Svako ima svoj put. Ne sudimo.''

Tu je feminizam, što je sjajno, ali... Dođavola, nisu baš sve feministkinje dlakave, neke se depiliraju iako viču i brane ženska prava iz petnih žila, uključujući i mene.
Stil pisanja - mislim da Džodžo može da smisli najgluplju radnju i da bih opet uživala u poglavljima koje ispisuje. Knjiga je depresivna i mračna, ali se opet lepo poigrala sa rečima i uspela da uklopi sve to.

''Depresija ume da bude strašno teška. I ne pada teško samo onome ko pati od nje.''

Sve u svemu, od mene 3.5 zvezdice.
Nisam u potpunosti razočarana, relativno brzo sam pročitala knjigu, preporučujem je svima koji žele da saznaju šta se dogodilo posle njega, ali nemojte da očekujete previše od ove knjige. Neke priče možda ne treba da dobiju nastavke, da ne pokvare magiju.

"Osamnaest meseci. Osamnaest punih meseci. Kada će biti dosta?“, kažem tami. I evo ga – osećam ga kako ponovo vri u meni – neočekivani bes. Pravim dva koraka, gledam u svoja stopala. „Jer ovo mi ne liči na život. Ne liči ni na šta.“
Dva koraka. Još dva. Noćas ću otići samo do ugla.
„Nisi mi dao prokleti život, zar ne? Ne baš. Samo si uništio onaj stari.
Razbio ga na sitne komade. Šta da radim s onim što mi je ostalo? Kada ću se osećati kao da…“ Pružam ruke, osećam hladan noćni vazduh na koži i shvatam da ponovo plačem. „Jebi se, Vile“, šapućem. „Jebi se, zato što si me ostavio.''

Recenzija by Kristina Prodavnica snova