Sanja Vukosavljević - Ničije nebo

Izdavač - DRINA STEINBERG PUBLISHING HOUSE

Sanja Vukosavljević - NIČIJE NEBO

"Moj tata kaže da je strah zmaj koji spava u mraku i izađe samo ponekad da nas upozori da budemo dobri. Opet nisam bila dobra.
Ja ću biti kraj tebe da otjeram tog zmaja kad se probudi. Baš kao sad."

Ljubav, kad on stane iza vas i čuva od svakog šušnja, šuma i onoga što vas plaši.
Ljubav, kada se ona oseti ponosno kad zna da on stoji iza nje i čuva leđa. Pruža ruku da ne osetimo pad. Takvo je bilo prijateljstvo između Enesa i Jelene. Što se tiče ljubavi, nije baš išla tako glatko kao prijateljstvo.
Od malih nogu budeš zaštićen i pored tebe bude osoba koja je tu kad god budeš tužna, srećna, dobra ili loša. U dobru i zlu... A onda porasteš. Počneš da se menjaš, da doživljavaš i živiš drugačije. Shvatiš da se i osoba pored tebe menja a sve što želiš je da čupkanje kikica preraste u držanje za ruku. Sa istom tom osobom. Ne želis drugog. Tako je i Jelena postavljala sebi pitanje "Što bi želela nekog ko nije Enes, on je moj?!? "

Te prve ljubavi nas iskuju i usmere na put kojim se kasnije krećemo. Naprave od nas osobe koje će da drhte na pomisao uspomena, na pomisao o starim danima, uzdasima, osmesima i suzama. Po tome kako prvi put volimo i drhtimo, postajemo ljudi koji ne znaju drugačije. Sve što se kasnije desi bude nadogradnja nas. Te prve ljubavi ne pobeđuju život i sve ono što život nosi. Isuviše su veliki talasi koje moraju pobediti da bi preživeli.
Vera!

Pašče, vlašče...
"Ono smo što smo... "Čekaj, iste su nam 'aljine,samo sto sam ja na moje davno sviko. Na meni odelo Safet-bega i Đura Barbarića. Na levoj nozi Đurova na desnoj Safetova cipela. Samo mali i jadni ljudi misle da su rasparene." reče u "Nož"-u efendija.

Ova priča opisuje i raskol dve vere u samoj knjizi.
Mali i jadni ljudi vide razliku između dva čoveka koji stoje jedno nasuprot drugog, čoveka sa dve ruke, dve noge, jednim srcem a između njih međa. Tužno, bilo i ostalo. Progone nas te prošlosti a mi im dozvoljavamo da nas dele i da nas kidaju na pola. Retki su izuzeci koji na svojim nogama mogu nositi cipele različitih vera a da se osećaju ok, zdravo i zrelo. No ovo nije priča o tome, ovo je priča o ljubavi. Ljubavi koja se topi nad verom, ljubavi koja se trudi da izroni a da se ne uguši.

"Klupko sudbine,tanko kao žice violine...."

Sanja se zeznula, žice violine možda jesu tanke ali su zato jake kao struna i ako se svira po notama, i svira nežno iz duše, nikada neće pući. Zavibriraće, ispustiti ton koji želimo ili ne želimo i to je to. Dok Jelenina violina plače i bori se da očuva svaki krik koji dopire iz nje, njena duša cvili a njegova se pita kom su se Bogu ogrešili pa ih stavlja na ove muke.
Enes,nemoćan da umiri njenu zabrinutu stranu, da joj dokaže da je ona njemu sve, shvata da sve ide nizbrdicom.

"I tada mi je postalo jasno.
Izmedju nas dvoje nikad više neće biti isto. Nešto je puklo, gadno se pokvarilo, a ja nisam znao sta."

Najgore od svega nije znao kako da se izbori sa svime. Iznova i iznova u knjizi, putevi su im se uplitali i rasplitali, svaki put sa većim bolom od predhodnog. Postoje u našim životima te neke ljubavi koje nemaju tačku, samo zarez kao nastavak. Kao nešto što uvek može da se nastavi bez podsećanja i bez reči. Samo zažmuriš i usne, ruke, duše pronađu same sebe. I sve bi to bilo bajno da sudbina ne reši drugačije, da sudbina ne kroji drugačiju priču. Svaki put je jače bolelo i svaki put su se raspadali bežeći ona od njega, jureći on za njom.
Dok je on celi život nju hvatao da ne padne, u presudnom trenutku je ona bila ta koja je njega držala dalje od zemlje. A opet tako čvrsto na zemlji. Ona je bila njegova savest. Svojim postupcima mu je pokazivala da treba da stavi ispred sebe nekog drugog, samo da te neke druge ne boli. A oni ? Pa oni su navikli na bol.

I dok su godine prolazile a njih život bičevao iz sve snage, živeli su svoje živote odvojeno, svako na svoju stranu. A opet, bili su kao jedno. Nikad dovoljno ne preboliš, nikad dovoljno ne zaboraviš... uvek srce poskoči i uvek se stomak okrene na misao. To je urezano, nešto što je sastavni deo nas samih... Kad se duše predaju jedna drugoj tu je kraj. Povezani su. Pored njih su prolazili vozovi, prolazili neki drugi ljudi. Enes se ukrcao na jedan voz poslušavši nju, ali je bilo mučenje. Vera, ljudi, moral, sve to stoji između. Sve to on pobeđuje a nju poražava, slama joj krila. On se bori i za sebe i za nju, održava ih jer njegova duša ne može i ne ume drugačije. A ona? Ona se nije ukrcala ni na jedan voz. Duša joj je bila verna i nije znala kako bi drugačije moglo. Bio je tu i Luka koji bi sve dao za njen pogled ali njena duša se već dala. Nemoguće je zaboraviti onog od kog smo sazidali sami sebe.

Posle svake kiše zasija sunce, pojavi se duga. Imala sam utisak da ću dušu isplakati na kraju kad shvatim da je svako našao svoj put i da svako živi svoj život sećajući se. Priča miluje i budi u nama onu vedriju stranu koja sa sobom vuče optimizam. Još veći pečat ovoj priči daje saznanje da se radi o istinitoj životnoj priči dvoje ljudi. Dvoje ljudi koji su pobedili.

Moram za kraj da pomenem i ljubav Gordane i Gagija. Svaka ljubav za sebe govori i piše priče ali je njihova ništa manje lepa i zanosna. I njihova ima priču iza sebe koja se bori sa životnim talasima. Bori se sa vremenom, sa mladalačkim glupostima. Bilo kako bilo, možda nema boli kao Enesova i Jelenina ljubav ali svakako je za pominjanje jer njeni koreni vuku iz detinjstva, iz školskih klupa, iz zadirkivanja i onih kikica i suknjica. Još jedna ljubav za ceo život.
Prolaze minuti, dani, meseci, godine, prolazi vreme i gotovo svaki put posle bilo kog perioda rodi se pitanje "Sećaš li se?" 

Svako od nas ima trenutke kojih se sećamo. I svako od nas ima osobu od koje zatreperi sve u nama dok se sećamo prošlih dana, osmeha, uzdaha i pogleda.
Dok sam čitala "Ničije nebo" osetila sam i sama taj neki pogled, taj osmeh i sve ono što mi je nekad grejalo srce. 

Suzana Mihajlović 

Drina Steinberg - Bejla

Izdavač - DRINA STEINBERG PUBLISHING HOUSE

Drina Steinberg - BEJLA

Suzanin osvrt na trilogiju Purpur Arkone možete pročitati OVDE

I sad ja kao treba nešto da kažem za Bejlinu priču a pritom da ne otkrijem ništa jer mnogi treba tek da zarone u nju? Ufffff
Živa sam, mrdam, što je bitno, mada sam bila na samoj ivici da dušu ispustim u više navrata. Dok su neki mirno spavali ja sam sa knedlom u grlu gutala svaki redak knjige. Kad sam je uzela u ruke rekla sam sebi "Hvala đavolima što je knjiga debelaaaa ima dosta stranica za razliku od nekih drugih" ali kada sam došla do kraja knjige želela sam još toliko, jer sve što je tu pisalo bilo je malo da zadovolji moju čitalacku stranu. Ovo što ću napisati možda bude dugo i možda pomislite ona će celu knjigu prepričati. Ne brinite, ovo je samo moj osvrt, u knjizi ima mnogo toga što nisam pomenula a koja su ključna za sve likove pa i za sam roman. NE možete ni da zamislite kakvo vas putovanje očekuje uz nju.

Što se tiče same priče, počinje onim našim fucking Bogom zbog koga smo suze prolile u Purpur Arkone. Počinje njegovom dominacijom, njegovim stavom, njegovom moći koja baca senku na sve ostalo. I na početku nove "tuđe" priče on jako čezne za svojim mirom, svojim "životom", svojim dahom. Ipak je on Bog i ljubav za njega je večna i jedini delić neba koji je njemu mirna luka je sazvežđe u kome je središnji deo baš to purpurno isijavanje. I posle 20 godina... Retkost je da neki čovek voli jednu osobu celog života, bez pre i bez posle, ali kod njega to dođe kao normalno. Prosto nedostižno za nas smrtnike.

"Nagli prasak groma, praćen iznenadnim pljuskom i silnim udarima vetra... potpuno mokra od kiše, polako se šetala devojka u maslinastom kaputu..." 

i poremetila prvi dan u "Bejli". Bejla, ćerka boga Jarila i prelepe Purpur, devojka koja radi šta hoće a ne šta joj se kaže, mali prkos u svemu onom što se oko nje dešava. Temperamentna na majku, ponosna na oca, drska, prelepa, vatrena i svojeglava do bola. Ne treba ni da se pitamo na koga je. Knjigu kontrolišu njene "gluposti" koje ona radi da bi učinila dobru stvar jer ili nešto nije razumela kako treba ili je čula pogrešno. Iz inata što sve od nje kriju, jer ona je naslednica trona, pokušava sama da dokuči šta to veliki bogovi rade mimo nje. U svom pokušaju da zaštiti one koje voli ona deluje kao nezrelo derište "curica", koja bi nešto a ne zna kako. Ona ludi sto je smatraju malom devojčicom, a što ona poriče uporno rečima da je ona "Bejla, ćerka boga rata i proleća, naslednica trona Java i buduća vladarka sveta i da njoj ništa ne može da se desi." Ipak je ona bila najmoćnije biće univerzuma koje je kao i svako dete želelo da bude u centru pažnje dok sa druge strane sve ono što je radila delovalo je kao razmaženo, radoznalo, nemoguće derle koje svoje moći koristi za razbacivanje. Istina je bila drugačija jer Bejla je tačno znala šta radi, zašto i kako jer ona je neko ko u sebi ima zaštitničke osobine i ko žudi za borbama pa samim tim prkosi svima i svemu. Niko nije znao da su njoj moći samo dar koji može da iskoristi a opet i ne mora, jer moći su bile ono što je mogla da drži po strani samo ako se dohvati svog mača ili luka. Bejla je svesna sebe, svoje moći, svog karaktera i svega onog što ona predstavlja da sama knjiga odiše time i prosto nas tera da joj se divimo.

Usputna zaljubljenost za koju ona misli da je ljubav prosto će isčiliti kada njene oči ugledaju savršenstvo. Čistu ravnotežu. Smirenost i oprez i najlepše oči na svetu.
Žad. Nema dalje! General Berkut Žad Lesnik! I to je bilo dovoljno da ona pretrne. Prvo je mislila da je to od straha jer je uhvatio u još jednoj njenoj zabranjenoj avanturi ali kasnije će shvatiti da je on njen dan, njena noć, njen osmeh na licu, njena vatra u grudima zbog koje gori. Kada sebe ubeđujemo da je ono što osetimo samo bes prema nekome ko želi da bude moćniji, svesniji, bitniji od nas, dolazimo do inata i ne dozvolimo da to osećanje postane ono sto zapravo jeste. Tanka je linija između mržnje i ljubavi, i Bejla i Berkut su oličenje te izreke. Svaki njegov smeh na njen račun stvarale su u njoj tornada besa i ljutnje i želju da mu pokaže sa kim ima posla.Ali...

"Svojim očima ustrelih njegove. Gorele su svojim besprekornim sjajem žada. To nestvarno zelenilo poče da me doziva. Da me uvlačii u sebe. Plovilo je kroz mene, kroz moj bes, ostavljajući u meni tragove nelagodnosti. Namrštih se zbog onog što osetih. Taj osećaj mi je bio potpuno nepoznat, i sto je najluđe od svega, taj njegov pogled, taj prkosni stav i nadmen osmeh mi naježiše kožu i izazvaše treptaje u stomaku..." 

"...Samo sam stajao čvrsto držeći je za ruke, i gledao je pravo u oči. Njihova zelena boja razbijala se pod naletima različitih emocija. U isto vreme mrzela me je, sijala, ubijala me i tražila mi je da je ne pustim."

Odavno se desio trenutak gde je on mrzeći nju počeo i da joj se divi, želeći da je vidi mrtvu zbog ubistva Luke, počeo je da se divi njenoj borbenosti, njenom stavu i time što je bila. Zadirkujući je, shvatao je da tone duboko u nepovrat dok su njeni leptirići obuzimali njene misli, telo, oči i srce. Ta vatra kojom je ona gorela bila joj je kao oreol koji ona nije želela da prihvati. Bar ne na početku. "Mrzela" je njegovo prisustvo a želela ga je uz sebe i pored sebe. Govorila sebi da je on jedan drkoš koji nije zaslužio da hoda zemljom kojom ona hoda, dok se on lagano uvlačio u njenu dušu.
A on, on je bio svestan nje i pre nego je srce zakucalo za nju. Da li možemo da volimo i mrzimo u isto vreme? Berkut je sebi prebacivao ta osećanja i ujedno dok je "mrzeo nju" mrzeo je sebe zbog tog osećaja. Borbu koju je vodio u sebi bila je gora od svakog rata koji je prošao i u kom je bio.

"Zbog nje je sam sebi rastrgao grudi i isčupao sav svoj ponos iz njih, sam sebi otkinuo obraz i pljunuo na njega..."

"Dva meseca trpim njene ogromne masline od očiju kad mi se unese u lice, tražeći od mene da ih slušam. Osam i po nedelja posmatram njene riđe lokne kad ih nehajno zagladi.... Šezdeset dana udišem njen miris kad mi bez najave uleti u sobu. Hiljadu četristo šezdeset i četiri sata gledam njene pege kako srećno zadrhte... A beskonacno dugo će trajati moje noći sa snovima o njoj." 

Pa ne vole samo bogovi onako jako, može to i Berkut polubog. Dok je on znao da ga ja Bejlina vatra već obuzimala, ona je osluškivala svoje srce i pokušavala da mu ne veruje. Znala je da je on savršenstvo ali da se njoj desi da zbog muškarca padne ispod svog ega, da dođe u situaciju da moli i bude slomljena, to nije verovala. Kako su prolazili njihovi zajednički trenuci i milovanja očima, tako su duše pronalazile put jedna ka drugoj. Kada joj je spustio poljubac u kosu, osetila je sve one munje koje je bacala od sebe kako je probijaju. Kako izgleda kad pretrneš shvatajući da ti je spustio poljubac u kosu? Pretrneš od straha ili?
Njihove duše kao i pogledi su se preplitali, gutali su jedno dugo. Njegov žad i njene masline.

"Toliko smo jasno bili potrebni jedno drugom, da bi to slep video, gluv čuo a mrtav osetio."

Mislili ste da je ljubav Jarila i Purpur jaka, nedovoljno opevana? E posle Bejle ćete shvatiti da je ljubav Bejle i Berkuta toliko jaka, lepa, snažna i toliko oduzima dah, da iako je drugacija od ljubavi Jarila i Purpur, jednostavno je baca u drugi plan. Dugo se Bejla pitala zašto dozvoljava jednoj santi leda kakav je Berkut da je slomi, zašto se njeni odbrambeni štitovi ne podignu, zašto je odjednom postala slaba i zašto je želela da se pored njega probudi žena u njoj. Ništa od tih osećanja joj nije trebalo a osetila je da čezne za tim, i to je plašilo. Kada je napokon osećanje u njoj pobedilo neukrotivu Bejlu prepustila se. Došla je kod njega jer joj je bio potreban, jer je duša čeznula za delom koji bi je učinio potpunom.

"Trebale su mi njegove rane da umanje moje i njegovi ožiljci da njima prekrijem moje."

I onda se desilo, slom univerzuma, pad svakog prokletog zida između njih dvoje, pukotine su prošarale njihove razume i dovele do stampeda emocija. Želja i strast su obgrlile njihova tela i postavile deliće puzle baš onako kako treba da to ispadne slika ljubavi.
Uzivala sam u samoj borbi njega i njegovog srca, u svađi sa samim sobom zašto je dozvolio da se to desi, on veliki general.

"Ona, moj najveći neprijatelj, postala je moja jedina slabost. Pogazila je moju mržnju, strgla mi je ponos. Ogolila me svojim delima i rečima. Dotakla me pogledima i mirisima. Njena jebena kosa, ta usijana lava koja te odmah upozorava da se ne igraš sa njom, izlila se na mene.Zapalila me..." 

PUKAO SI,GENERALE!

"Rastrzan sam između mozga i srca koje je već mesecima sve osim mišića. Između svoje obaveze da je ceo život mrzim i potrebe da je još jednom imam. Rastrzan sam između onog što jesam - njen protivnik, i onog što želim da budem, njen muškarac!"

Nakon prve epizode pokušali su oboje da objave rat svojim srcima. Pokušavali su da se drže podalje jedno od drugog, pokušavali da sebi dokažu da su greška, ali univerzum nije imao te planove sa njima. Bili su povezani jakom vezom, bili su jedno a da toga nisu bili svesni. Drhtali su na svaki pogled i zov srca i to je bilo dovoljno da jedno drugom sebe daju dok se njihovi razumi protive. I kad nisu bili zajedno prozimali su jedno drugom misli i svaki minut su pokušavali da se izbore sa tim. Kada su se Bogovi probudili, kada su se situacije okrenule protiv mira i idile, njihova ljubav ih je obrglila i to više nije bilo moguće razdvojiti.

"Ima li veće magije od ljubavi i snažnije osobe od one koja voli i koja je pritom voljena?!"

Borbe za mir, borbe za Jav, borba za opstanak sveta nisu bile krah njihove ljubavi. Osnazile su ih tako jako da je nit koja ih je vezala prerasla u magiju koja ih je stopila jedno u drugo.
Usponi i padovi koje su imali, trenuci koji su se namestali da ih oslabe bili su samo to, trenuci. Pobeđivali su njegove demone, njenu borbu da se ne daje čoveku koji je slama. Sve što se dešavalo da ih oslabi, samo ih je kasnije dovelo do trenutka kad u bili toliko snažni da spase svet i da pokore svakog lošeg ko je pokušao da dovede na presto ono najlošije.
Nije se plašila za sebe dok je on bio pored nje, niti se on plašio ičega dok je ona držala njega za ruku. Plašili su se jedno za drugo, a opet se izdigli iznad toga i u borbu krenuli spasavajući svoj svet.

Borba ko i svaka borba nikad ne teče po dobru, u moru oscilacija padova i uspona, slomila ih je nečista sila. Loša magija. U jednom delu knjige je u sebi pomislila "Vuk,orao i ja. Ni manje vojske ni veceg pobednika." Uz sve to pridružio se i on, veliki general.

Kada ih slome neprijatelji, kada on nestane, orao nestane, vuk utihnu, njena duša iako je bila "raskomadana živa rana" uspela je da se izdigne jer shvata da je ona ta koja mora pobediti zlo i koja je dužna da spasi univerzum. U njoj se sve sjedinilo, sva njena želja se skupi i probudi u njoj mračnu stranu. I nije se plašila da će njome ovladati zlo i tama. Neko joj je rekao da koju god magiju da poseduje ukoliko želi da je koristi za dobru stvar biće i ona dobra. Uspela je da pobedi svoje demone, uspela je da otera tamu, i nije marila za sebe. Želela je to da učini kao naslednik Java, kao osoba od koje se to i očekuje. U tom trenutku je mali devojčurak nestao, uobraženo bezobrazno derle se pretvorilo u odgovornu Boginju kojoj je bitnije sve osim nje same. Kad već krvari, kad joj duša ispušta poslednji atom snage onda je želela da povuče svo zlo sa sobom. Nije joj bilo lako dok joj duša krvari da polaže testove svoje slabosti. Stalna borba Bejle sa svojim demonima i svojim unutrašnjim žudnjama za detinjstvo, za majčinu ljubav stavila je više puta na tu proveru. Na samom kraju priče, u borbi za opstanak, kad je morala da žrtvuje sve test je bio najveći. Teško je kad znaš da žrtvuješ sve a ništa kao nagradu ne očekuješ, samo mir jer si uništila onog ko je tebi otkinuo sve voljeno iz duše. Dođes na samu liticu svoje granice i kontrolišeš padanje sa nje a pritom znaš da možeš da se obuzdaš i ne padneš. Hocćeš ili nećeš? Test kada ti u žaru borbe stave majčin lik ispred očiju. I onda te iznova sjebe osećaj da je tu neko koga si ceo život željan, a u tom trenu najpotrebniji. I kao kreneš rukom i shvatiš da je čista iluzija, ne postoji kao tvoje nešto nego je samo oružje protiv tebe. Urušiš se, propadneš u svoj lični mrak. Hrabrost je izdići se iz tog mraka, iz te provalije i naći snagu da zakovitlaš mač u osobu koju voliš znajući da je to samo još jedno zlo. U knjizi je Drina uspela da nam da jasnu lekciju kako pobediti svoj strah, svoju bol i svoje unutrašnje demone, svoju tamnu stranu.

Međutim, bogovi ne bi bili bogovi da nam ne podare ono svetlo na kraju tunela. Početno slovo njihove priče, njihova mrvica ljubavi, iako puna boli, je bila samo početak jedne od najlepših ljubavi na svetu. One o kojima se samo u pričama pripoveda i u snovima doživi. Kad pročitate Bejlu znaćete o čemu pričam. 

I na kraju ON, Jarilo. Shvatio je da je Bejla upravo ono što je znao da se krije ispod onog devojčurka. Odrasla je u ono što je i Purpur predstavljala. Posle onog njegovog "Samo da prođe ova noć, sutra će biti sve ok", sunce je ujutru opet zasjalo i dobro je vladalo svetom. Dok se Bejla izborila sa svojim liticama slabosti, on je na svojoj litici stajao i vagao u svojoj glavi. Tu kreće njegova priča koju, ja lićno, nestrpljivo očekujem.

Moglo je ovde još da se priča i piše. Lagano sam knjigu mogla da napišem o knjizi Bejla. Mogu vam reći da mi je knjiga išarana raznoraznim podvlačenjem onoga što je vredno i da sam vam samo mali delić toga prenela ovde. Na vama je da dozvolite  da vas ova priča obavije i uvuče u sebe.

Suzana Mihajloviić 

Mark Levi - Ona i on

Izdavač - LAGUNA

Mark Levi - ONA I ON

''Zato što je život pogrešno ustrojen. Da nije tako, ni stepenište ne bi uvek bilo mračno.''

Mia je glumica, u lošem braku koji se raspada. Muž ju je prevario, a kako je premijera filma u kom zajedno glume uskoro, savetuju je da sačeka malo sa stavljanjem tačke na taj brak.
Tada Mia odlazi u Pariz kod najbolje drugarice koja u Gradu svetlosti ima svoj restoran. Željna samoće i privatnosti u kojoj može da sredi svoje misli lako se navikava na mirniji način života, ali ima dana kada joj usamljenost ne prija.

''Svetlost se odbijala od mokrog trotoara, parovi pod kišobranima...
... a ja, sama kao neka budala. Sutra, bez obzira na film, menjam život. Ne sutra, večeras!''

Pol je američki pisac koji se preselio u Pariz nakon objavljivanja prve knjige. Iako već ima nekoliko napisanih knjiga, popularne su samo u Koreji.
On je zaljubljen u devojku iz Koreje koja prevodi njegove knjige, i uskoro ga čeka put u tu daleko zemlju, s jedne strane jedva čeka da je ponovo ugleda, dok s druge strane ima problem jer se plaši letenja.

''Zašto bi likovi iz romana imali više hrabrosti od nas? Zašto su oni spremni na sve, a mi na tako malo? Nisu li oni ostvareni zato što su slobodni?''

Mia iz dosade pravi nalog na sajtu za upoznavanje, daje odgovore na sva pitanja, i pošto želi da sačuva još malo svoju privatnost u polje sa zanimanjem ukucava: šef kuhinje.

''Želela je nemoguće stvari, ali one koje vam vraćaju želju da ujutru ustanete, da ponovo živite i više se ne budite sa grčem u želucu.''

Pola na sajt za upoznavanje prijavljuju prijatelji jer je usamljen.

''Kada sudbinu treba pogurati, prijatelji su tu da pomognu... zar si zaboravio?''

Večera je dogovorena i jedan, pomalo neprijatan, susret od kog se nije mnogo očekivalo, prerašće u divno prijateljstvo.
A zatim i zajednički put u Koreju gde će Pol otkriti zbog čega su njegove knjige samo tamo popularne.

''E pa, vidite, treba biti veoma obazriv kada padamo na dno provalije, jer se ispod nje nalazi još jedna, dublja, i pitam se gde joj je kraj.''

Preslatka knjiga, kao i većina Levijevih - prava ljubavna poslastica puna preokreta i sa srećnim krajem.
Vraćaju nam se neki stari junaci iz knjige ''Kad bi to zbilja bila...'', a mnogo volim kada me pisci tako podsete na neke svoje starije knjige.

''Nisam pokušala da se sakrijem. Ali sada, kada je ova gnusna komedija navodne sreće okončana, sakriću se, čak i od sebe same. Osećam se prljavo, a to je gore nego biti sam.''

Glavni likovi su mi bili mnogo simpatični, kao i većina sporednih, jedina zamerka je što je na početku radnja razvučena, a na kraju - kada su svi svi odgovori došli na red - zbrzana.

''Poljubac je trajao i kada su se vrata otvorila, trajao je, i u hodniku i kroz hodnik, i dok su bili pripijeni uza zid i dok su se teturali od vrata do vrata sve dok nisu stigli do sobe.''

Pariz.
Prijateljstvo.
Ljubav.
Umetnost.
Hrana.
Preokreti.

''Ovo se ne računa, ništa se više ne računa osim sadašnjosti.''

Svakome ko voli barem 3 stavke od gore nabrojanih 6, preporučujem knjigu. 😊

''Volite koga god hoćete, i sve dok vam je ta ljubav uzvraćena, drago mi je zbog vas.''

4, 5 zvezdice.

''Rastanci nemaju nikakvog smisla.''

Prodavnica snova 

Zoran Petrović - Bulevar greha

Zoran Petrović - BULEVAR GREHA

Bol nekad zna da se poigra sa nama samima i stvoru iluziju u koju se uvučemo i napravimo od nje sliku našeg života bas onakav kakav želimo da bude. Nestvarno stvarna slika postane deo nas i podižući nas u nebesa lagano ubija realnost u nama.
Ovo pišem pod utiskom kraja knjige, ali do kraja ima mnogoooo da se kaže.
Ponekad (bilo bi previše da kažem gotovo uvek) žensko može biti itekako kučka prema muškom svetu i stvarima koje nam ne idu od ruke. To kad kaže neko žensko (u ovom slučaju ja) ima itekakvu težinu.
Knjigu sam u startu mogla da skratim za jedno 30-40 stranica, po meni bespotrebnih stranica na početku koje su me udavile. Naravno da je prevagnula želja za čitanjem i ono moje da svakoj priči treba dati šansu ma koliko se gušite u njoj. 

Uvod u život i upoznavanje nas sa Zoranovim ranim životom je palo u vodu kad je zaratio sam sa sobom. Uvek me je faciniralo to unutrašnje čavrljanje u našoj glavi koje nema veze sa nama samima, a opet bez njih smo niko.Ta "Centralna dvorana" kako je Zoran nazvao svoje središte u glavi nekome je više u prvom planu i dominantnije i neko više obraća pažnju na nju i sav onaj film koji se odvija u samom središtu.

Razum koji dovikuje kad god je "klizavo", Radoznalost i Sumnja koji vezuju ruku jedno drugom, Opsesija koja likuje, dok je Optimizam prati u stopu. Tu smo negde mogli da vidimo i Strast koja osvaja Požudu. Naravno da su tu Sreća i Zadovoljstvo na jednoj strani ove dvorane dok na drugoj strani vrebaju iza ćoška Bes i Ljutnja a dvoranu napuštaju Tuga, Strah i njihova deca Nesigurnost i Nemir. Iz suprotnog kraja Poštenje, Pristojnost, Empatija, Dobrota vode svoj razgovor ne obraćajući pažnju na Neumerenost, Lenjost i naravno Strpljenje. U zavisnosti od situacije u kojoj se njihov nadležni nalazio, dvoranom su odjekivali raznorazni razgovori, zadirkivanja i prepucavanja. Mali roj misli uzrokovali su čitav rat svih tih njegovih podstanara u svesti. Da li je nešto najgore od svega kad Ljubav preovlada i pobedi Razum i onda Ludilo preuzme ulogu, glavnu ulogu. Uz to na drugoj strani realnosti ljubavni život Zorana je prešao u horor. Pitajući se koje je Ludilo Ane, žene koju voli, njegovo Ludilo je pobedilo svaku normalnu misao i svaki normalan segment njegovog života. Žena koja ga omađijala svojim dodirom, mirisom i bez koje više nije mogao je zauzela njegov život i upravljala njime kao sa marionetom. Da li je ovo ljubavna priča ili tragično ljubavna priča do samog kraja se smenjivalo pitanje u meni. Prvo ona mi je bila kučka koja sedi na dve stolice nemoćna da odluči, totalno psihički rastrojena osoba koja je uspela da zezne jos jedan život. Drugo on je bio toliko sjeban bez nje da prosto nisam verovala da mu nema spasa, nisam mogla ni da zamislim da njegova centralna dvorana nije mogla da povrati uticaj nad njegovim životom.  

U jednom delu knjige je savršeno opisana potreba za onim najgorim zlom, drogom. Mogu slobodno da kažem da je njegova ljubav bila njegova droga i taj opis koji je bacio na sred knjige opisuje njegovo stanje.

"Počinje bezazleno, skroz. Vidiš samo vožnju, postoji samo jedan smer, na gore. A onda na gore krene nagore i krene na dole. Puca te, kako klinci danas kažu, teška depra, i ideš po još, pa sve tako u krug. Onda u nekom momentu shvatiš da ne ideš po još svojom voljom. Noge idu same, jer moraš." 

Opsesija nakon ove priče otplesa najlepši ples u dvorani. Zoran je želeo da oseća svaki najfiniji detalj te njegove Ljubavi pa makar mu bol cepala atome duše. Nigde u knjizi nije manjkao opis njegove psihe, njegove unutrašnje borbe, nije falio nijedan detalj opisa te borbe i to je bilo ono sto je po meni zaokružilo knjigu i samu priču.

Na kraju da se vratimo na početak moje priče, u moru kiša i sunca naizmenično, u moru tuge, patnje, boli, smeha, leptirića i duševnog plesa vraćamo se na Bol. U nizu događaja koji su se izdešavali kao kruna cele priče i sam završetak ljubavi pobedila je Bol koja je sebi sašila najlepšu haljinu satkanu od svih tih sitnih niti njegovih želja, nadanja, osmeha i onoga što bi ga činilo srećnim. Bio je kao oronula stena u moru snova koji su ostali nedosanjani.

Sam završetak sna svim ljudima koji prođu kroz golgotu duše deluje kao bljesak u mraku. U njegovoj Dvorani svesti mislim da su na kraju svi njegovi delovi svesti i podsvesti bili posvađani na krv i nož, i mogla sam jasno da u sebi stvorim sliku kako se jedan po jedan povlače u svoje odaje,mogla sam da čujem škljocanje tih brava a u sred dvorane da osetim bol same Boli.
Boli li buđenje iz svega toga više od same Boli u našoj svesti zavisi od same osobe. Što se tiče Zorana u ovoj priči nakon velikih visina u kojima je sam sebe digao, pad je morao da bude baš to, PAD.

Suzana Mihajlović 

Rumena Bužarovska - Moj muž

Izdavač - BOOKA

Rumena Bužarovska - MOJ MUŽ

''Šta god da sam rekla, bilo je pogrešno. Zato sam ćutala.''

11 kratkih priča različitih žena iz prvog lica, njihovi odnosi sa muževima, decom, roditeljima...
Svaka priča je potresna i teška na svoj način, svaka govori o tome šta se događa kada su odnosi poremećeni i kada su želje žena zatrpane ''moranjima'' ostatka sveta, uključujući i one najbliže.

'' ''Da li si primetila da su svi veliki umetnici muškarci?'', rekao mi je.
Palo mi je to u oči i ranije, i osećala sam to kao nekakvu bolnu tačku. Razočarano sam odgovorila potvrdno.
''Šta misliš, zašto je to tako?''
Počela sam da razmišljam. Nisam mogla odmah da sročim to što bih mu sada rafalno sasula u lice: da žene nikada nisu imale uslove da budu kretivne. Da im to jednostvno nije bilo dopušteno, jer su po ceo dan ostajale kod kuće i brisale govna s dečjih guzica, kao što sam ja radila dok je on šetao po konferencijama u Kini, Africi, Evropi i dobijao inspiraciju.
''Pa...'', zamucala sam., zbog čega se sad mnogo kajem.
''To je zato što su muškarci duh, a žene su telo. Muškarci su kreativni, žene su praktične. Muškarci gledaju uvis, žene gledaju dole. Žene ne mogu da budu umetnici, to nije svojstveno njihovoj prirodi.''

U 21. veku, žene i dalje uče da gledaju dole, da trpe, da ćute, jer tako treba.
Sve te pesnike, ginekologe, policajce, lekare, ambasadore i bitange je neko slagao da su jači pol i da im žene služe samo za jedno - da im izrađaju decu.
Niko te žene ne pita da li zaista tu decu žele, da li žele brak ili slobodu zauvek... jer društvo ne prihvata različitosti. Posebno ne na Balkanu.

''Moj muž retko gubi kontrolu i ponašnje mu je konzistentno: kao što bi rekle moje drugarice, ''pružio mi je ogromnu podršku'' i ja sam ''jako srećna žena.''.''

A kada dođe dete, čudo je ako taj muškarac, koji mu je otac, takođe učestvuje u odrastanju i svim obavezama koje dolaze sa tim. Još je veće čudo ako kuva. Pa se svi time oduševljavaju kao da sve to nije najnormalnija stvar.

''Jedan dan im posvećujemo pažnju, plaćamo im piće i dajemo cveće, a drugim danima su žene robovi. Samo ovakvo ponašanje podrazumeva nejednakost, što se kosi sa prvobitnim konceptom Osmog marta.''

Feministkinje su za takve ljude srž zla i svega što ne valja, jer maminim sinovima ruše iluziju da im je žena obična služavka, dok onima koji šapuću svojim ćerkama ''Ćuti, dobro je, samo nek' traje, ćuti zbog ljudi/dece/da ne pukne bruka.'' ruši ceo sistem pogrešnog vaspitanja tih jadnih žena odraslih u zaostalim sredinima.

“Ama, evo, na primer vas dvoje. Usmrdeli ste se u tim vašim brakovima i sad svakoga pokušavate da ugurate u svoju smrdljuvu čorbu. Bavite se samo tuđim privatnim životima i solite pamet o moralu i o deci, a sigurno se trpate svima iza leđa.”

Knjigu sam slučajno primetila na FB stranici Izdavačke kuće Booka zbog odlomka koji ću citirati na kraju recenzije, toliko mi je bio bolestan, da sam istog momenta stavila knjigu na spisak za kupovinu...
Čim sam je kupila, pročitala sam za par sati i oduševila se.
Da, obuzimao me je bes tokom čitanja svake priče, ali svaka ta priča nosi poruku koliko je važno boriti se protiv ovakvih stvari jer muškarci, poput ovih opisanih u knjizi lome žene. Guše im svaku želju, svaku nadu, svaki san i time ih čine svojim robovima.

''Tajne znaju da te izjedu iznutra.''

Zato, lepe moje, ako imate onog koji ne može pelenu detetu da promeni, koji ne uzima usisivač, koji ne želi da kuva... razmislite dobro da li zaslužujete to ili daleko bolje od toga.
Jer ja mislim da svaka žena treba pored sebe da ima muškarca sa kojim deli sve kućne poslove, koji joj je oslonac, podrška i koji je voli.
Oni koji ne spadaju u tu grupu su za maminu suknju i ništa više od toga.
I nemojte da ćutite. Nikada i nikome, jer je to posao za kukavice, a kukavice nikada ništa postigle nisu jer se nisu ni borile.

''... ali on je čovek od navike, kao što sam rekla, čovek koji neće da menja stvari, čovek koji se pravi da je sve isto kao što je bilo pre.''

5 zvezdica i jedan od favorita godine.

''Pitala sam se koliko ja u stvari volim svog brata. Kada se
razbolela moja majka, još i pre nego što smo joj rekli da će je
rak ubiti, otišla sam u banku i podigla sve pare koje je imala
na računu. Kada je otišla u bolnicu, uzela sam sav nakit koji
sam našla u sefu i istopila ga. Kad je moj brat zatražio pare
na zajam zato što su i on i njegova žena ostali bez posla, rekla
sam mu da nemam, a posle dva meseca kupili smo nova
kola, koja su nam bila potrebna. A kad je moj brat bio beba,
pretvarala sam se da ga volim da bi me ostavili nasamo s
njim. I onda sam ga stavila na vrelu peć. Počeo je da se dere
kad mu je vrelina opekla leđa. Dok smo zajedno rasli, pokazivao
mi je ožiljak da me podseti koliko sam zla. ''

Prodavnica snova