Eduar Luj - Gotovo je s Edijem Belgelom

Izdavač - LAGUNA

Eduar Luj - GOTOVO JE SA EDIJEM BELGELOM

“Sećam se te scene veoma precizno, kao što umemo da pamtimo neke događaje iz života zasnivajući ih na sećanjima koja bi mogla biti banalna, beznačajna. A onda, mesecima i godinama kasnije, već prema onome što postanemo, ona dobiju smisao.” 

Edi živi u siromašnom naselju u Francuskoj i samo želi da bude isti kao i svi drugi dečaci i da njegova porodica bude ponosna na njega. Samo što je njegova priroda jača od želja, čak i kada na kratko pokuša da zavara sebe i svet, ona opet izađe na videlo.

“Patnja je jednostavno sveprožimavajuća: iskorenjuje sve što ne ulazi u njen sistem.”

Piskutav glas, ženstveni pokreti i činjenica da prema devojčicama, a kasnije i devojkama ne oseća ništa, ne donosi mu ništa dobro. Samo zlostavljanje - kako fizičko, tako i psihičko, bol, patnju, uništeno samopozdanje i strah.

“Na uvredu se nikada ne naviknemo.”

Edi raste u petočlanoj, siromašnoj porodici. Brat nasilnik, otac alkoholičar i majka koja se pravi da ne vidi pakao kroz koji Edi prolazi.

“Zločin nije uraditi, nego biti. A naročito izgledati.”

Meni je ova knjiga bila mnogo depresivna, posebno kad sam došla do kraja i videla da je Edi ‘92 godište. Malo mlađi od mene, a živela sam u iluziji da homoseksualcima jeste teško - ali ne baš u ovoj meri.
Ovo je istinita priča, što još dodatno otežava čitanje i brutalnosti koje su opisane.
Ako vas pogađaju ovakve teme ili ako ste prolazili kroz strahote, koje samo bolesni ljudski um može da smisi, jer ste drugačiji, nisam sigurna da li bih vam preporučila ovu knjigu.
Mnogo je toga, previše je tmurna i siva i verujem da bih iz nekih ljudi mogla da iskopa sve ono što možda godinama pokušavaju da zaborave.
Događaji iz ove knjige su kao šamar realnosti koji bi, čini mi se, čak i stenu potresli.

“Shvatio sam, međutim, da je laž bila jedina mogućnost za ostvarenje nove istine.”

3,5 zvezdice

Pola zvezdice sam oduzela jer me je knjiga bukvalno gurala u depresiju plus ima nekih preskakanja sa teme na temu u poglavljima koja su me nervirala.
I još jednu zvezdica manje jer većini knjiga u kojima je životinja povređena smanjim ocenu. Više me boli patnja životinja nego ljudi, i zbog par brutalnosti u ovoj knjizi zamalo dve zvezdice da oduzmem. Sprečilo me je to što Edi ipak na kraju dobija svoju mogućnost za lepši i srećniji život.

“Ne prestajemo da igramo uloge, ali i maska ima svoju istinu. Moja je bila oličena u toj volji da postanem neko drugi.”

Prodavnica snova 

Sanja Vukosavljević - Samo malo loša

Izdavač - DRINA STEINBERG PUBLISHING HOUSE

Sanja Vukosavljević - SAMO MALO LOŠA

Kako je to kada se alfa muškarc uhvati u koštac sa alfa ženom? Ovo je jedna od tih priča. 

Jana je poput Amazonke. Slabe žene je ne podnose, jake je se plaše. Ako bih tražila tačan opis alfa žene opisala bih je kao nezavisnu, inteligentnu, voli da rizikuje, borac i oslonac. To je Jana, privlačna mlada djevojka koja se usuđuje protivriječiti rigoroznom ocu tradicionalnih shvatanja, odlazeći u potragu za boljim poslom. Bolji posao donosi novčanu sigurnost za Janu, a novčana sigurnost znači lakši život za njenog mlađeg brata Mladena. I baš tu, na novom radnom mjestu upoznaje njega - mračnog, moćnog, uspjesnog muškarca po jos moćnijem imenu - Dejan. 

Dejan predstavja sve ono što Jana nije. Bogat, uspješan, drugi ga se klone, svi ostali... sem nje. Čim se pojavila želja, oboje su se usudili. I tako kreće priča mačke i miša. Kocka je bačena, ruke pune karata a samo je jedan dobitan špil. 

Zanimljivo, s druge strane i frustrirajuće je gledati borbu volje dvoje jakih osoba. Dejan, spolja moćan i bogat duboko u sebi krije nesigurnost. Nesigurnost da se preda, da ne bude neprihvaćen i ostavljen. Rano je život njega počeo da šiba. Još u djetinjstvu je na svojim leđima osjetio nepravdu, odbačenost i prazninu. Sve što je volio klizilo mu je iz ruku, ostavljajući duboke ožiljke na srcu. I tad se zarekao da će uspjeti i da nikoga više neće voljeti. Al da će druge voljeti njega. 

I Jana jeste. Tvrdoglavo, nesputano, naivno, voljela ga je. Čekala ga je i kada joj se vraćao sa mirisom druge na košulji. Vjerovala je u njih do onog trenutka kada joj je postalo jasno da nema dalje. Ovo nije samo priča o Jani i Dejanu. Ovo je priča o porodici, požrtvovanosti i ljubavi koja je jača i od krvne veze. Porodica nije samo ono što nas krvlju spaja, porodica je ono što smo izabrali da volimo i za šta smo spremni da se žrtvujemo. 

Hvala ti Sanja što si izabrala da opišeš primjer jedne prave majke sa naših prostora. Ono što jedna majka može da uradi za svoju djecu, mjeri se sa ekvivalentnošću intervala beskonačno. 

Za one koji su raspolozni da pročitaju uzbudljivu i napetu priču ovo je prava priča za njih. Od mene jedna 5-ica velika k'o kuća.

"Ne znam koliko smo tako sjedili u tišini. Mogla je proći i cijela vječnost i samo jedan minut, svejedno je. Upijala sam svaku crtu njegovog lika. Ne znam šta sam očekivala da će se desiti, ali htjela sam ga zapamtiti. Svaku crtu, svaku liniju, svaku boru i svaki trzaj na njegovom licu."

"Olako sam je uzimao. Zdravo za gotovo. Naivno mislio da je to što me voli i što je zaljubljena dovoljno da zažmuri na sva moja sranja i ostane kraj mene. Naivno vjerovao kako mi nikada neće reći ne... Jer mene ne ostavljanju, ja ostavljam. Takav sam postao, takvog sam sebe stvorio."

Olja Polcer

Sali Torn - Mržnja puna ljubavi

Izdavač - LAGUNA

Sali Torn - MRŽNJA PUNA LJUBAVI

''Knjige su nešto magično i nešto što se mora poštovati i uvek će biti.''

Lusi i Džošua rade u izdavačkoj kući, oboje su pomoćnici generalnog direktora i radne dane provode mrzeći se i svoja osećanja otvoreno pokazuju jedno drugom. Kada se prijave za rukovodeće mesto, borba postaje još jača.

''Evo jedne činjenice. Naporno je mrzeti nekoga. Sa svakim otkucajem srca bila sam sve bliže smrti. Trošim ove poslednje minute sa nekim ko me iskreno mrzi iz dna duše.''

Lusi, ili kako je Džošua zove Bobica, je niska, pomalo nesigurna, ne ume da kaže ''ne'', odrasla je na farmi jagoda, sama je i izgubljena i osim posla nema ništa.
Ali iz svega toga proizilazi jedan (retko) simpatičan ženski lik. Zavolela sam je već na samom početku knjige. Nasmejala sa toliko puta njenoj tvrdoglavosti, smotanosti i neposrednosti.
I opet je u njenom sklopu i neustrašivost i borbenost koju će malo po malo otkrivati u sebi. 

''Ne treba mi niko da brine o meni. Mogu ja ovo. Sama sam na ovom svetu.''

Džošua, na prvi pogled pun sebe, arogantan, bezobrazan, nadmen tip, ali kad se zagrebe ispod površine ostaje isto jedan fizički jak lik koji krije u sebi nesigurnost i želju za priznanjem.
Dolazi iz porodice lekara i on je jedini koji nije završio medicinski fakultet, samim tim ga smatraju nesposobnim pa im celog života dokazuje da vredi.

''- Je l’ zato nisi hteo da budeš doktor? Zato što mrziš ljude?
- Nije išlo.
- Je li bilo nečeg što ti se dopadalo?
- Većina toga mi se dopadala. Bio sam dobar u teoriji. Imam dobro pamćenje. I ne mrzim sve ljude. Samo većinu.''

Njihove sitne smicalice, razgovori i svađe će vas nasmejati, to vam obećavam. Ali će vas opet i dirnuti kada se zbliže i postanu iskreni jedno prema drugom.

''- Šta da joj kažem?
- Da se mnogo plašim. Sve će se uskoro završiti ovako ili onako. Visim o koncu. Nemam pojma hoće li im se ikad isplatiti ono što su uložili u mene. I da sam ponekad tako usamljena da mi se plače. Izgubila sam najbolju drugaricu. Sve vreme provodim sa ogromnim strašnim čovekom koji hoće da me ubije, a sad mi je verovatno jedini prijatelj iako to ne želi da bude. I od toga mi se srca slama.''

Jedan stomačni virus, jedno venčanje i porodične zavrzlame i glavni junaci su doprineli da ovo bude malo više od običnog chick lit-a.

''Oduvek sam verovala da su ljudi koji uđu u naš život tu da nas nečemu nauče. Ubeđena sam da je Džošuina svrha da me iskuša. Da me tera. Da me očvrsne. I to je u izvesnoj meri stvarno tako.''

Verovatno najslađa knjiga koju sam u poslednje vreme pročitala. Volela bih da pogledam jednog dana i film snimljen po ovom malom savršenstvu, ali definitivno bih volela da pročitam sve ovo iznova samo iz Džošuinog ugla.
To mi je jedino nedostajalo, da zavirim i u njegov um.

''Niko nikad ne bi smeo da bude ignorisan niti da se oseća nevažno.''

5 ružičastih zvezdica ❤

''Život je počeo da im izgleda kao jedna velika šansa da od svega stvoriš novu malu uspomenu.''

 Prodavnica snova

Ketrin Kukson - Devojka

Izdavač - LAGUNA

Ketrin Kukson - DEVOJKA

Mogli bismo u nedogled nabrajati šta nam sve istrajnost može doneti u životu. Ona pomaže reci da se probije kroz korito, ona nas održava živima, ona je, kako kaže Bendžamin Frenklin, ono što pobeđuje sve ostalo, a ona se, takođe, našla i kao ključna reč na naslovnici ovog romana. Urednici vele da je ovo roman o ljubavi , ponosu i istrajnosti. Ne, ovo je samo roman o istrajnosti, ispričan kroz hroniku jedne mladalačke patnje: devojčice, pa devojke, pa žene. 

Delo nije klasično viktorijansko štivo niti je klasična istorijska ljubavna priča. Smeštena je u slojeve srednje i siromašne klase viktorijanske Engleske, potpuno odudarajući od štiva koje se vezuje za taj period. Po prevodu se vidi da je autorka koristila i osiromašenu leksiku nižeg sloja građanstva, pa je to jedna od stvari koja je vrlo interesantna.

Kratak sinopsis knjiškog izdanja:
„...protiv njene želje, udali su je za prostog, pohotnog čoveka, lokalnog mesara Freda, ali Hana je svim srcem nastavila da se bori za čoveka koga je želela: Neda Ridlija, koji ju je obožavao i naučio je šta su ljubav i strast...“
Nensi Bojl, obolela od tuberkoloze i svesna da živi poslednje dane, kreće iz Njukasla sa svojom osmogodišnjom ćerkom Hanom u selo Elkholm, gde živi Hanin biološki otac. Na putu upoznaju Neda Ridlija, osamnaestogodišnjeg preprodavca konja, koji im pomaže, iako je svestan da se može zaraziti tuberkolozom. Ned u godinama koje slede postaje Hanina ljubavna senka, onaj lik i onaj deo romana, koji da ne postoji, verovatno bismo se ovenčali i ugušili turobnošću dela.

Nakon što Haninom ocu preda dete kojeg se zanekao, Nensi umire, a devojčica ostaje u porodici Metjua i En Tornton, i njihovih četvoro dece. Frenetično frigidna i opsceno zla, En Tornton, mrzi malu Hanu, ali ne zato što predstavlja izdaju njene ljubavi od strane muža, već zato što je on izdao njen licemerni ugled. Devojčicu oslovljava sa „Devojko“, maskirajući svu svoju mržnju u odelo ravnodušne uglađenosti. Hana je izolovana i odbačena, namenjena onom delu koji se druži sa poslugom. Bajka o detetu koje započinje život kao Pepeljuga, ubrzo prestaje imati naznake bajke i ostavlja ožiljke od biča na krhkom dečijem telu. I tu autorka formira prvi prelaz, kojih će u daljem toku dela biti ravno četiri. Otac postaje otac, maćeha postaje sputana, deca postaju polubraća i polusestre, Ned Ridli zaštitnik, a onda još jednom, na kraju kruga, maćeha postaje krvožedni živi planer koji priželjkuje osvetu.

Sve žene u delu, bilo da su im karakteri fine ili zlokobne prirode, su izuzetno jake. Jedan pasus iz dela ih tačno opisuje u periodu za koje je vezana tematika dela: „ Čudno je to da su uglavnom žene uvek jače od muškaraca, a ipak im moraju biti potčinjene. Nemaju nijedno od prava koje imaju muškarci, one su svojina. Pretpostavljam da ljubav pomaže.“

I da, ljubav doista pomaže, ali je ona u ovom delu najslabije istaknuta. To je velika mana dela, taj vidan nedostatak hemije između Neda i Hane, za koju nije kriv njegov, već njen lik. Njihov krucijalni ljubavni susret je razrešen jako loše, neupečatljivo, nedefinisano i prazno. Čak i da je autorka želela da sve približi realnosti (kao što je učinila i sa ostatkom dela), moralo se malo više poraditi na segmentu „Hane koja voli jednog snažnog čoveka“, jer sve ostale njene varijante su savršene: devojčica siroče, devojka pre udaje vrlo incestuozno zaljubljena u svog polubrata Džona, devojka koju nasilno udaju, žena koja trpi tiranina od svekrve i zaglupastog muža. Ned jeste ono u čemu ona pronalazi sebe i zato je toliko istrajna da ga zadrži: „Hana je polako sela na drvenu stolicu pored vrata. Opet su je zvali Devojka. Na silu su napravili ženu od nje, ali čudno, oni koji su je mrzeli nikada joj nisu dozvolili da se oslobodi svoje mladosti, uvek je bila Ona Devojka ili samo Devojka. Ponekad bi zaboravila da ima ime, osim kad je bila sa Nedom.“

Autorka Ketrin Kukson je imala teško detinjstvo. Odrastala je u siromašnim i ultimativno bednim uslovima, koji se i više nego očigledno mogu prepoznati u delu. Kao što sam već napomenula, ovo delo odiše turobnošću, a nije ni tragično ni teško, koliko je gorko i mračno. To se pogotovo vidi u opisima. Svetlost delu donosi samo Hanina velika želja da preživi i da se izbori za čoveka kojeg želi. Uz ovo delo se ne plače, jer vam počesto bes i osećanje nemoći blokiraju sve ostale sažaljive emocije, a sigurna sam da bi ga sve žene doživele kao bič na goloj koži. 

Zašto ga čitati?
*Da bismo doživeli katarzu kroz Hanin put.
*Da bismo saznali da li ljubav može pregaziti okrutnost vremena.
*Da bismo shvatili da i likovi koji nisu loši po prirodi umeju nekome zagorčati život.
*Da saznamo kako kada nekome želimo sve najbolje možemo uraditi iz neznanja najgoru stvar na svetu.
*Da bismo osetili koliko jedna žena može imati snage u sebi.
*Da saznamo kako se u jednom delu koje nije autobiografija ili biografija može ispričati jedna potpuno ogoljena i realna životna priča, odnosno, da vidimo da fikcija može biti jednaka realnosti.

I na kraju, da zaključim, „Devojka“ bi bila vrhunska kreacija da je ljubavni segment bolje odrađen. Ovako, od mene ima ocenu sasvim solidnog dela i mislim da je to dovoljno da dam svoju srdačnu preporuku.

Verica Stojadinović 

Colleen Hoover - Sve tvoje savršeno

Izdavač - NAKLADA NEPTUN

Colleen Hoover - SVE TVOJE SAVRŠENO

Čitatelji iz Srbije sva Neptunova izdanja mogu kupiti na stranici KNJIGE O KOJIMA SE PRIČA

U dvorani tužnih pajaca, savršenih u jednom trenu, pleše se. Okreće se sve oko dvoje plesača kao da im je savršeno baš tu mesto, isprepletanih ruku, pomešanih misli, pokidanih srca i sjebanog savršenstva. Tako blizu jedno drugog, a tako daleko.

Pričajući o knjizi, čitajući o njoj, shvatila sam da treba da budem oprezna. Shvatila sam da će me sjebati žestoko. Ako je slomilo nekog ko baš i ne voli ovakve knjige kako će mene kad ja to dušom čitam. Možda nekome to smešno izgleda ali ja se ovakvim knjigama prepustim cela. Očekivala sam taj udar čitajuci je, skoro kroz svaku stranicu. Lagano sam puštala sebe da me dodiruju njihovi savršeni pogledi, da osećam njihove savršene dodire i drhtaje, da preživljavam boli sa kojima su se borili... Ali nije tu bilo toga, bar ne još ne na početku, ne puno toga što će me rastaviti od života. Uživajući u ono "prije" opuštala sam se. Čitajući ono "sada" skupljala sam se kao jež kad mu preti opasnost.

Pročitaš tridesetak stranica i mozak kreće kao neka zujalica da radi. Već sklapaš u glavi scenarija knjige, kako će se odvijati, kako bi trebalo, zbog čega dolaze tuge, radosti, suze, osmesi... misli ti pletu mrežu za koju misliš da je to to i da unapred znaš sve a ustvari ne znaš ništa. Da li je to odbrana od starta knjige uz koju ne zeliš da se slomiš ili se pripremaš za trenutak slamanja jer znaš da će se desiti ...

Graham i Quinn.

Ljubav! Ono "nešto" o čemu se mašta! Uživala sam u njihovoj harizmi koja je izbijala iz svake rečenice. Da, bili su savršeni jedno za drugo. Ono "sad" me je samo malo doticalo, onako ovlaš jer ono "prije" je bilo kao spas. Savršeno uklapanje dva živa bića. U svemu!

Kako se prepoznaju srodne duš? Oči im se prepoznaju, tužni pogledi se zavole, osmesi se pomešaju. Ona prepozna nešto njeno u njemu on nešto svoje u njoj.

"Poljubi me nežno u kut usana  prije nego što se odmakne."

Ah taj ugao usana... Najnežniji, najsenzualniji, najobičniji, najsloženiji, najopasniji, najsavršeniji dodir se tu rodi. I onda svet zatreperi.

Postoji u knjizi to neko vreme kad su se spremali da jedno drugo zavole. Da, lepo ste pročitali. Vreme kad on njoj dokazuje kako su stvoreni jedno za drugo, vreme kad ona ne veruje u to ali opet zna da su njegove reči nešto što pravi temelj svega njihovog.

"Znam da smo zajedno tek tri mjeseca, ali jednog će dana Graham biti moj muž. Tu nema dileme. Tako je to kad upoznate svog budućeg muža. Na kraju se udate za njega."

Vreme kad se spremaš za ono vreme kad ćeš biti zaljubljen, kad ćeš voleti... Vreme kad iznova znaš da si rođen za nekog i da je taj neko rođen za tebe i polako, strpljivo čekaš jer znaš da drugačije ne može, ne sme.

"Ako želiš da se još nekoliko mjeseci pretvaramo da nismo srodne duše, meni je to u redu. Ja sam jako dobar glumac.

Smejem se na njegov sarkazam. "Srodne duše ne postoje."

"Znam", kaže. "Mi nismo srodne duše. Srodne duše su glupe."

Pritišće usne na moju kosu, ljubi me u potiljak. "Koji je danas dan?"

Podignem glavu i pogledam ga. "Osmi kolovoz. Zašto?"

Prsa mu se pomiču od tihog smijeha. "Vidjet ćeš. Za deset godina, osmog kolovoza u ponoć, ja ću se okrenuti prema tebi u našem krevetu i šapnuti ti na uho: Rekao sam ti..."

Kroz knjigu sam shvatila da svako savršenstvo ima svoje nesavršenstvo, treba ispoštovati balans, jebeni balans. Suočeni sa problemom koji ne mogu ni da zamislim kako boli i kako kida svaki trenutak života, padaju, posrću, u jednom trenutku borbe gube snagu, čas jedan, čas drugi. Plešu neku igru za koju znaju da gube. Slamaju se krijući se jedno od drugog jednostavno da ne bi povredili jedno drugo. I u najgoroj boli nesebično čuvaju jedno drugo patnje.

"Nedostaju mi dani kad sam mu morala reći sve ili bih poludjela. I nedostaju mi dani kad se on osjećao kao da nas vrijeme zakida za one sate kada moramo spavati. Ona jutra kad bih se probudila i zatekla ga kako zuri u mene. Nasmiješio bi se i prošaptao "Šta sam propustio dok si spavala?"

Nedostaju mi trenuci kad bi bio na meni, tako udubljen u mene da sam osjećala kako bi mi mogao rastrgati prsa samo kako bi gledao moje srce dok vodimo ljubav. Čudno kako mi može nedostajati osoba koja je još uvijek tu."

Kad se desi trenutak da se savršenstvo slomi? Zbog čega? Bol prelije "savršeno" najlepšom čokoladom, poraz posadi jagodicu na vrh, ogreje lažno sunce, čokolada počne da se topi i ostane nesavršeno. Zbog čga nastane ponor u središtu savršenog? Zbog čega napravi taj maleni jaz koji preti da proguta svaki savršen trenutak.

Kada tisine postanu toliko glasne da prete da te onesposobe za dalje. On uvek izgleda kao da vodi unutrašnju borbu, sa samim sobom, možda sa njom, možda sa zajedničkim demonima koji prete da naruše savršeno. Možda sa celim svetom koji se nadvio mračnim pogledom nad njegovu ljubav. Ili izbrisao njenu. Deluje tako prosto kad se kaže a tako bolno kad se pomisli na to. Ko je čitao knjigu znaće o čemu govorim.

Graham i Quinn slomljeni pred zacrnelim svetlom. Možda je to kazna jer su "savršeno" gurnuli pod tepih. Nije ni bitno, bitno je da boli, više od svega. Toliko boli da počnješ mrzeti sebe što si skrenuo pogled makar na tren.

Od zida do zida jedna tuga, njena.. Nema mesta za drugu, njegovu. A to im je tako potrebno.

"...jer je tuga poput paukove mreže. Ne primećujete je dok se ne uhvatite u nju, a onda je potreban mukotrpan trud da se pokušate osloboditi."

Kao sto su se savršenstva preklopila potrebno je to i tugama. Neka je onda veća, dupla ali je zato ni njena ni njegova već njihova. Zajedništvo u dobru i zlu, u bolesti i zdravlju, u sreci i tugi. Onda je sve lakše...

Postoji li neka prosta rečenica, dijalog, monolog, šta god gde će pasti sva pitanja i svi odgovori. Čisto da u svom tom savršenstvu bude bar malo lakše prebroditi tsunamije 3,4,5, kategorije...

"Tko si ti? I što si učinio sa mojim mužem?

Okreće se naprijed i naslanja u sjedalu te prekriva oči rukom. On je vjerovatno negdje sa mojom ženom. Ja je već dugo nisam vidio."

I eto ga. Tu su sva pitanja i svi odgovori.

Kako se pronaći kad zajedništvo upadne u lavirint. Kako naći pravi put koji vodi do zagrljaja onog drugog. Kako nastaviti sam ako znaš da sve što želiš je upravo tu? Najteže je, boriti se, sa samim sobom.

Kod srodnih duša/ljudi postoji jedno nesavršenstvo. Misli im idu istim putem, plaše se istih stvari, sudare se strahovi. Plaše se od istih tsunamija jedan za drugog. Plaše se istih razloga, pitanja i odgovora. Ta sudaranja dovode do razdvajanja. Totalnog. Mimoilaze se. Iz tih strahova rode se tišine. A tišine ništa dobro ne donose. Grahamu i Quinn nisu ništa dobro donele. Niko nije bio smeo da prekine tišinu pravim rečima. Tako je i tišina postala kobno savršena.

Nekada su pričali, pisali, obećavali i zavetovali se. Videli su ispred sebe godine, ne znajući da postoje razorni tsunamiji koji idu i iznad pete kategorije.

To pisanje će ih spasiti, to pisanje će im pomoći da prevale tugu preko kolena i išibaju je za primer što se zavukla tamo gde nije smela.

Podne je kad sam došla do 244 stranice. Kod pisma. Tu sam zaklopila knjigu. Ne želim to da čitam sve dok se mrak ne spusti oko mene. Možda čak želim da se prekrijem preko glave jorganom i da niko ne vidi moj izraz lica, moj drhtaj i ne čuje moj jecaj prilikom čitanja njihovih pisama. Dan nikako ne može biti saveznik knjizi poput ove.

Zavet... Drvena kutija koja u tom trenutku život znači. Nekadašnji glupavi osmesi i dečacka želja, sadašnji poslednji trzaj i ono što se nada da će spasti sve njeno savršeno da ne potone.

"Ovo je savršen trenutak na savršenom mijestu sa savršenom osobom. I ne sumnjam da ću pisati o ovom trenutku kad mu budem pisala to ljubavno pismo..."

Trenutak nad kojim se sigurno svi čitaoci mnogo jače zamisle nije ni bol, ni tuga, već životna priča koja se čita glasno iz straha da se ne zaboravi, da ne potone nad svim drugim rečima. Priča o onome što je jedino bitno, nikad ne odustati u isto vreme.

"Koja je tajna savršenog braka?

Starac se nagnuo naprijed i jako me ozbiljno pogledao. "Naš brak nije savršen. Nijedan brak nije savršen. Bilo je trenutaka kad je ona odustala od našeg braka. Bilo ih je i više kad sam ja odustao. Ali tajna naše dugovječnosti je ta što nikad nismo odustali u isto vreme."

I eto, savršeno priznanje za kraj kako to savršeno ne postoji. Možda je to zbog one gramatičke nepravilnosti a možda jer žudimo za savršenim. No ipak ja sam umetnula u moj osvrt previše savršenosti jer me je knjiga savršeno srozala. I ne mogu verovati u to da savršeno ne postoji jer su i nihove tuge savršeno prianjale jedna uz drugu, jer su me njihove boli savršeno kidale i nije mi smetalo. Nekad je potrebno isplakati, nekad je potrebno pustiti taj uragan pete kategorije da protutnji kako bi bili savršeno sigurni da je sreća odmah nakon njega.

"Izdrži sa mnom uragan pete kategorije."

Bilo je potrebno Grahamu i Quinn isplakati sve te suze i pustiti taj plač iz sebe..."Plač koji toliko boli da ne možete ispustiti ni glasa." Bilo je potrebno izbaciti to što guši da bi se prodisalo, bilo je potrebno da jako zaboli nedostajanje da bi se otkrilo ono što ispunjava i leči. Bilo je potrebno da osete bol kako bi shvatili da je ono što imaju najvrednije i da je to ono što ih čini srećnim.

I da za kraj je skoro nemoguće ne-pokloniti vam najlepše pismo koje je muškarac ikada napisao ženi. Najlepše reči koje je Graham ikada rekao Quinn. Najlepše "voleti" i "obećavam" koje je iko upotrebio ikada u bilo kojoj knjizi.

"Quinn, bez obzira na to što nam život priredi, mi ćemo zajedno stvoriti predivna sjećanja. To je jednostavno tako. Ali također ćemo imati i loših dana i tužnih dana koji će našu ljubav staviti na kušnju.

To su dani kad želim da osjetiš apsolutnu težinu moje ljubavi prema tebi.

Obećajem ti da ću te voleti više tijekom oluja nego što ću te voleti tijekom savršenih dana.

Obećajem ti da ću te voljeti više kad ti je teško nego kad si sretna.

Obećajem ti da ću te voljeti više kad smo siromašni nego kad plivamo u novcu.

Obećajem ti da ću te voljeti više kad plačeš nego kad se smiješ.

Obećajem ti da ću te voljeti više kad si bolesna nego kad si zdrava.

Obećajem ti da ću te voljeti više kad me mrziš nego kad me voliš.

Obećajem ti... kunem ti se... da te volim više sada dok čitaš ovo pismo nego što sam te volio kad sam ga pisao.

Jedva cekam provesti ostatak života sa tobom. Jedva čekam obasjati svetlom sve tvoje savršenstvo.

Volim te.

Toliko te volim.

Graham."

Za kraj mogu da kažem da znam da sam imala previše "savršenog " u svom osvrtu. Tako je trebalo da bude. Ne trebalo, već moralo jer je ova knjiga iznova savršena, dok on voli sve njeno savršeno u celoj njenoj nesavršenosti.

Suzana Mihajlović