Zoran Petrović - Praznik zveri

Izdavač - OTVORENA KNJIGA

Zoran Petrović - PRAZNIK ZVERI ŽETEOCI

Paznikujemo zveri ili zveri praznikuju sebe, moja dilema nakon čitanja. U više navrata sam pomislila da sam možda "glupa " za čitanje ovih knjiga, a onda sam podvukla i rekla ne, nisi glupa jednostavno je ovo jedna jako složena priča koja obuhvata vekove i vekove, narode i narodnosti, ljude i životinje, sa jednog pokolenja na drugo a opet iznova isprepletano od pamtiveka.

Prva knjiga, Žeteoci, bila mi je konfuzija. Prvo udaljila sam se od knjiga koje iz poglavlja u poglavlje ne da menjaju priče ljudi, već menjaju uz sve to i godine, vekove i priče. Ako sedne neko imalo dekoncentrisan uz knjigu neće je svariti i neće je sa željom uzimati u ruke. Mučiće se da pohvata trenutke i delove, živote i događaje.

Dakle, konfuzija, iz vremena u vreme, iz godine u godinu, iz prošlosti u prošlost, iz tame u svetlo, iz živog u mrtvo. Treba to sažvakati i preživeti u mislima da bi se skapiralo. Strah i Užas, blago rečeno. Konfuzija u glavi i u stranicama knjige. Lutanje u jako velikom vremenskom razdoblju. Do ove knjige to nisam volela. Može skok iz jednog vremena u drugo i nazad ali teleportovati se milion puta u knjizi nikako. Sve do sada... Čitajući raznorazne komentare znala sam da knjiga nije ljubić, da nije drama, da nije komedija, da nije lako štivo ali ovo što sam pročitala i šta je zapravo nikako se nisam nadala tome. Sve to što sam nabrojala uz fantastiku, horora, trilera na samoj ivici realnog i legende, na samoj ivici iluzije, sve je to Praznik zveri. 

Natprirodna bića, priče, detalji opisani jako realno da zapadnemo u misao, da ovo je istinito. Jako lep prikaz svega onog bitnog u životu.
Naglašena je uloga Sudbine u životima i jako lepo opisano ono kako sudbina kroji živote. Ta večna borba dobra i zla uključena u samu priču i dato je na značaju šta sve može da odradi zlo u trenutku kad sudbina želi da sve bude ok.
Sudbina sa svojim predivom, tka svačiji život. U moru tih prediva ubacuje klupka koja šaraju svačije staze, koje tkaju staze kojima junaci knjige hitaju. Koliko je ko sposoban da prekine stravično predivo u datom trenutku kojim mu je sudbina tkala život? Koji od junaka knjige ima oko sebe osobe koje su spremne na to da pokušaju da promene sam tok života? Odgovor je među napisanim redovima, lepo sakriven razbacan na sve strane ove priče. Kao što je Zlo bacalo ljudske duše po zidovima vremena tako je autor šarao po događajima i godinama.
Verno opisana Ljubav ka porodici, borba da ista opstane i pobedi Vreme.

"Ljubav ka porodici je bila nemilosrdna. Ponosno dignute glave stajala je ta Ljubav između Vremena i Zaborava, ne dozvoljavajući da Sećanja budu pospremljena. Vodila je borbu koju je kad tad morala da izgubi ali se nije predavala. Taman kada Vreme pomisli da je posao obavljen, a Zaborav gladno razjapljivao čeljusti već se oblizujući,... Ljubav je neumorno izvlačila sadržaje memorijskih fioka, premetala, pravila nered, a onda vraćala spremačicu da krene iznova." 

Kao i svaka priča tako i ova u nama probudi mišljenje ko je loš u knjizi a ko dobar, time vođena za mene su pojedinci jako loši likovi u knjizi i time sam se vodila od početka pa skoro do samog kraja. Kao i u filmovima koje gledam tako i u knjigama saznjanje da grešim me načisto sredi. Lupi poput najjačeg šamara i optužbe zato sto sam bila ubeđenja da ovaj put eto ne grešim. Međutim....
Mnogo detalja upletenih u heklanje ove priče, što iznenađujućih, što očekivanih ali previše onih koji dovedu do razmišljanja i pitanja "Ima li još nečeg?"
Drago mi je da su posebni delovi sveoukupnog življenja dobili na značaju i epitet bitnog u knjizi, pružajući poštovanje svemu tome.

Sastavni delovi svakog bića, života, samim tim što su dobili na važnosti predstavljeni su kao bitne "Osobe" koje uplitanjem kroje dah na planeti, kakav god on bio.
Imena svih tih pojmova kao i pojava napisana je velikim pocetnim slovom: Opasnost, Strava, Užas, Sudbina, Sreća, Nesreća, Ljubav, Vreme, Zaborav, Majka zemlja, Smeh, Vesnik, Strah samo su delovi svega onog što je deo života ali kada mu daš na važnosti onda je to itekako bitna stavka u svakom trenu.

Iznenađenje definitivno postoji kod pojedinih likova, neki su toliko haotični, nemoćni da nađu pravi put i krenu njime a opet time ipak piše redove scenarija u odlučujućoj noći. Sjajna priča skrojena tako da te održava napetim i ni na tren te ne pušta da misliš ni na šta drugo. Noć koja završava jednu priču ali koja izaziva razmišljanje "Šta dalje?"

Izdavač - PORTALIBRIS 

Zoran Petrović - PRAZNIK ZVERI GREHOVI ALIJANSE 

Rečenica iz prvog dela koja bi trebalo da se prenese ovde je definitivno "Sve umire ako mu daš dovoljno vremena, zato nikad nemoj vremenom ljubav kupovati." i samom knjigom pobiti ove reči. 

Ova druga priča prati ljubav koja je toliko jaka da traje vekovima. Niti je umrla tokom tog vremena niti je oslabila, jednostavno je postala legendarna i sjajnija.
Autor romana i dalje nastavlja sa svojim bacakanjem po vekovima, događajima, mestima. Dok u prvoj knjizi autor baca akcenat na samu priču, u drugoj knjizi uz tu priču ima fenomenalne opise ljudskih osećanja. Jos više predivnih opisa prirode, krajolika i okruženja. Čitajući pojedine delove zastajao mi je dah i samim rečima autor je sebi dao za pravo da miluje čitaoca. Toliko verno opisuje sva ta podrhtavanja prirode da možeš da zažmuriš i da sebe vidiš usred toga napisanog. Da osetiš blagi povetarac, tamu kada obavija, krošnje koje šapuću između sebe sve one tajne koje treba da ostanu tajne.

"Priroda je žmirkala stotinama očiju... Davno predskazani trenuci oslikavali su se na punom mesečevom disku koji se približavao Zemlji."

"Nazubljeni vrhovi Karpata grizli su nebo kao čeljusti ledenog zmaja, koji se bahato opružio po prostirci od gustih šuma u nameri da uskoro proguta umorno sporoklizeće sunce i potom ogrne noć."

"Mesec je privodio kraju noćnu šetnju među bledunjavim sazvežđima. Daleko na horizontu, željan osveženja, uranjao je u Dunav umorne obrise i svojom uvek tamnom stranom upijao večernje fleke asfalta."

Isprepletane sudbine ljudi koji su povezani vekovima, jaka borba protiv zla, protiv nepravde, jaka priča da se nešto jako loše ne zaboravlja a jos manje oprašta. Priča o drugarstvu koje postaje jako i izdržljivo do samog kraja. Priča o ljubavi koja je kako vreme prolazi sve jača, sjajnija. Priča o čistom i nečistom, dobru i zlu. Horor, istorija, krvoproliće, misterija, vekovi sazidani kao cigla na ciglu i zamalterisani pričom ljubavi, besa, tuge, nesreće, požrtvovanja, borbe i pobede. Toliko magije upletene u dane koji protiču iz veka u vek, iz života u život, iz pokolenja u pokolenje više ljudi. Loze porodica bitnih, manje ili više. Konfuzija iznova.

Trenutak knjige koji me je ostavio bez teksta je saznanje o Filipu i da je on taj koji požrtvovanjem uzima u svoje ruke pisanje same istorije. Kroz knjigu se proteže bitna činjenica da svaka žrtva koja je zarad dobrog nikada nije uzaludna. Ko god da je napravi u samoj priči ukoliko je zarad dobra bogato se nagradi.
Knjige pune bajalica, stihova veštica i vešca, peva čarobnice, nečastivog i u nekim trenucima mrtvozbornika, reči koje podižu mrtve i slamaju žive. Reči toliko jake da zaustavljaju nezaustavljive i velike ratnike.

Detalji koji su iz 14 veka o nastanku grada Vukovar, pređašnjeg Volkova. Osvrt na istoriju, folklor, Kneza Lazara i Osmanlijskog carstva i povezivanja svega toga sa Mesečevom decom i Upirima. Dok sam čitala te redove zabeležila sam sa strane "Istražiti istoriju i sve to pomenuto" Ne da bi proverila Zoranove reči, već sam željna znanja. Prelepo putovanje u Nemačku, prelep osvrt na zamak Elc i njegovu lepotu. Koraci samih junaka koji odjekuju hodnicima zamka budili su neku setu i ono tajnovito i misteriozno u meni dok sam čitala sve te redove u knjizi. Bajka u kamenu. Da li je sve ovo napisano mit, legenda, bajka, priča rođena iz mašte ne znam ali zato znam da jedva čekam treći deo koji će doneti nove borbe, nove pobede možda i poneki poraz čisto radi balansa koji preti iz knjige u knjigu da bude narušen.

Kako drugačije završiti ovaj osvrt na knjigu ako ne rečima:
"Da li poznajete svoj Strah?
Jeste li sreli Jezu?
Ili ste se umorili trčeći po poljima Nestvara?
Možda kupali zimi u dubinama Morbida?
Da li ste gubili dah?
Da li ste ikada ... zaista gubili dah?"

Suzana Mihajlović 

Andre Asiman - Zovi me svojim imenom

Izdavač - ŠTRIK

Andre Asiman - ZOVI ME SVOJIM IMENOM

''Dešava se da sretneš nekog, ali ga ne vidiš stvarno, ostane nekako u prikrajku. Ili ga primetiš, ali ništa ne klikne, ništa ti ne zapadne za oko, i onda čak i pre nego što postaneš svestan nečijeg prisustva, pre nego što shvatiš da te nešto muči, šest nedelja koje si imao na raspolaganju skoro se navršilo, on je već otišao, ili tek što nije, dok se ti upinješ da prihvatiš nešto što ti se, bez tvog znanja, nedeljama spremalo pred nosem, nešto što može jedino da se objasni rečima: Ja to želim.''

Ovu knjigu sam pročitala prošle godine, započela sam je na putu za Holandiju, a privodila sam je kraju na putu od Nemačke do Rumunije... Mislim da sam, možda prvi put, čekala da mi se osećanja slegnu kako bih otkucala recenziju.
Kada sam krenula na to mini putovanje, bacila sam se u potragu za knjigom u kojoj je radnja smeštena u Nemačkoj, međutim, nisam pronašla neku vedriju temu.
Tako je izbor pao na italijanske pisce, na njih i na špance sam slaba, zaljubljujem se u njihova srca puna života i ljubavi.
I nisam se pokajala.
Iako je ovo knjiga koju bih inače čitala leti, uzela sam je u cik zime i otopila je sve snegove.

''Nismo napisani samo za jedan instrument, ja barem nisam, a nisi ni ti.''

Italija, 1983. godina, Eli leto provodi kao i do sad, u porodičnoj vili na obali mora. I kao i uvek, u vilu se na 6 nedelja useljava mladi naučnik koji upravo tu sprema svoj rad. Jedini uslov je da pomaže Eliovom ocu oko papirologije. 1983. godine u vilu dolazi Oliver.
Oliver ima 24 godine i u Eliju će probuditi najlepša osećanja. 

''Dovoljna je bila samo jedna njegova reč, jedan pogled da budem van sebe od sreće. Možda i nije tako teško biti srećan. Sledeći put treba samo da otkrijem izvor sreće u sebi, umesto da čekam da mi ga drugi pronađu.''

Nije ovo obična ''ljubavna šarada'' niti priča o dva homoseksualca. Ova knjiga je mnogo više od toga. O dva mladića koji upoznaju sebe, unutrašnjim dilemama, opsesiji, poklapanjima, rastancima i sastancima. Elijeve misli su možda nerealne za jednog 17-ogodišnjaka ali i to je nekako deo slagalice koji upotpunjuje sliku.
I ja bukvalno ne umem da vam dočaram sve reči koje se nalaze na 236 stranica ove knjige. I glupo je da to i pokušavam ako ne umem opišem tu lepotu.
Zato uživajte u citatima koje sam izdvojila i kad osetite da vam je potrebna knjiga koja će vas dirnuti na neki čudan način - ne razmišljajte mnogo i uzmite baš ovu.

''Nije to baš bio plamen strasti, onaj koji guta sve pred sobom, već plamen koji parališe, kao plamen u kasetnim bombama koji isisava sav kiseonik i okruženja ostavljajući te bez daha, kao udarac u stomak, kad vakuum pokida sve do najsitnije žive ćelije u plućima i suši ti usta, i ti se nadaš da ti se niko neće obratiti jer da govoriš ne možeš, i moliš se da niko na zatraži da načiniš pokret, jer ti je srce zakrčeno i bije toliko brzo da bi radije ispumpalo krhotine stakla nego dopustilo da još nešto proteče kroz njegove stešnjene komere.''

''Umeo je da pročita svakog, i to upravo zato što je u ljudima prvo tražio sopstvene osobine, koje opet, možda nije želeo da drugi vide.''

''Da bi mi bilo bolje i da bih zaboravio, bilo mi je potrebno da bude što dalje od mene - ali sam isto tako želeo da bude tu blizu, jer, ako mi bude još gore, neću imati kome drugom da se obratim.''

''Ako postoji bol blaži ga, a ako postoji plamen, ne guši ga, ne budi surov prema njemu. Toliko se razdiremo ne bismo li se izlečili brže nego što je za to potrebno, da propadnemo pre tridesete i svaki put kad počnemo nešto s nekim novim, sve manje imamo da izgubimo. Povlačenje u sebe može biti strašno kad zbog toga ne možemo da spavamo noćima, a to što gledamo kako nas drugi zaboravljaju brže nego što bismo želeli da budemo zaboravljeni, nimalo ne pomaže.
Ali ne osećati ništa da ne bi osetio nešto - kakvo traćenje!''

5 savršenih zvezdica jer su i neke tuge čista umetnost.

''Možda su se sve druge tuge koje sam u životu osetio iznenada rešile da se spoje u ovu. Morao sam da je odbacim. A ako on to ne vidi, to je verovatno zato što ni sam nije uspeo da joj se odupre.''

Prodavnica snova 

Marija Miketić - Crveni ibis

Izdavač - EVRO BOOK

Marija Miketić - CRVENI IBIS

"Nista ne obitava samostalno. Stvari proizilaze jedne iz drugih, događaji se nižu a onda dođe doba vetrova i nastane haos..."

Kako početi ovaj osvrt i moj utisak nakon pročitanog ako ne citatom. Knjiga je baš to. Haos! I to ne bilo kakav. "Crveni Ibis" je haos koji je nastao zamahivanjem svojih krila. I ne, nemojte zamišljati neku pticu poput orla koja izgleda moćno. Ali zamahivanjem svojim krilima, bojom od koga je i krv bleda, ova ptica je napravila potpuni haos u knjizi, a opet kad malo bolje razmislim kako ga je napravila tako ga je i smirila...

 

Prošlu godinu sam zavrsila Ibisom, ovu sam započela njime. Čitajuci ga lagano jer to mi je bilo potrebno. Nailazila sam do sada na teske knjige koje nikako nisu trebale biti progutane u par sati, Ibis je jedna od njih. Zamršena do te mere kakvu ne možete ni da zamislite.

Isprepletane sudbine, priča koja od samog početka do kraja izaziva jezu i one žmarce koji prolaze ispod kože, ne od nežnosti, nego od strašnog i jezivog duha koji je nadvijen nad knjigom. Osećam ga, tu odmah iznad sebe, znam da je izašao iz samih autorkinih reči i trudi se da ne preskočim ni jednu reč, ni jedno pitanje ni jedan odgovor, ni jedan treptaj prošlosti, sadašnjosti i budućnosti u knjizi. Osećam kako mi svaka reč diše za vratom, nekad me tera da se vratim tri stranice napred, nekad me tera da se zamislim pred pročitanim a nekad mi prestraši um i natera mi misli na zamrzavanje, dok ne pretrnem i dok ne osetim tu vatru u krvi.

 

Ja koja sam napisala more osvrta, teških ili lakih štiva, nisam ni slutila da će mi Ibis pomutiti um. Obično dok čitam knjigu hvatam beleške da bi sklopila to posle sve u jednu lepu slagalicu. Ovaj put nije bilo moguće. Taman dođem do nekog dela i kažem sebi "Aha tako ću ", kad se priča obrne skroz na skroz. I tako par puta dok u jednom trenutku nisam odustala i rešila da pročitam roman pa tek onda pišem jer, verujte mi, ni u najluđim snovima ne bih ni 50 strana pred kraj mogla ni da naslutim šta je na poslednjih par strana. Šta je kraj. Ima li kraja? Otkriću vam tajnu... Ibisovom letu kraja nema, i tako treba da bude.

"Svaka zagonetka krije odgonetku..."

Moram da priznam da je ovaj roman veliki zalogaj. Verujem da je bio i samoj autorki. Veliki zalogaj! Po broju stranica, po dubini priče, po težini sudbina. Izazov od prve do poslednje stranice koji ni sama ne znam kako da shvatim i kako da opišem a da ne otkrijem previše.

Ovo je knjiga sa oštricama, seće poput mačeva, onih najtanjih... osetiš tek kad vidiš krv. Tad i zaboli. Oštro i tupo u isto vreme. Splet ljubavi i tuge, splet osmeha i suza, klupko ludila i trezvenosti.

Ljubavi ima u romanu, možda sam je ja tražila na pogrešnom mestu kao i neki likovi pa sam zamišljala da će ovo do kraja da preraste u ljubavnu priču.

"Kad odrasteš s nekim zajedno kao što su njih dvoje, neminovno je slivanje u jedno biće. Ne postoje granice. Ne postoje ni raskidi. Kako da odstraniš sopstveni vitalni organ i da se nadaš da bi nešto drugo moglo da ga zameni?"

Savršen opis kako se dvoje mladih voli, kako se predaju jedno drugom uprkos slomljenosti njihove duše i života. Uprkos dnu koje su dokačili kao deca i uprkos ponoru koji ih je slomio. Da li je to ljubav koja preživi sve. Možda, ali ne u ovom filmu. Nekada volimo, kao Jana. Prepustimo svoj mladi svet na dlanu i kada on biva smrvljen, ma koliko pokušavali da ga oživimo, shvatimo kada sazremo, da postoje stvari koje počnemo više da cenimo. Možda je Zvezdan Jani bio ljubav ali Stevan je kroz knjigu, iz stranice u stranicu bio sve. Sa njim je prošla sve, a sebi se zaklela da taj koji je prihvati "takvu" oronulu, slomljenu, iznova iseckanu biće onaj koji je zaslužuje. Na kraju se ispostavilo da je to upravo to, i ja sam verujući u ljubav Zvezdana i Jane, na kraju, rekla sebi "E tako ti i treba." Nekada zahvalnost, borba, zajednički problemi, pružanje ruke učini da osećaj koji gajiš bude jači od svih onih mladalačkih uzdaha i obećanja data nekad, negde.

"Jedino biće sazdano po meri njene duše. Jedan deo nje koji je zauvek ostao zagubljen u nekim prohujalim vremenima, nedostižan kao zvezdana prašina, izgubljen samo da bi večno za njim tragala..."

 

Prohujalo neka ostane nekad negde i to je dovoljno za novi udisaj.

Druga ljubav u Ibisu je ona o kojoj se priča i piše, o kojoj se sanja. Đorđe i Vesna - on tako moćan, nadmen i jak, svestan sebe i ona koja misli da ga ne zaslužuje.

Njihova ljubav u koju ona nije verovala a koju je on održavao verujući da ce doći trenutak kada ce njeno srce shvatiti da je jedini način prepustiti mu se.

"...Razgrćem talog kako bi došao do suštine. Nisi bogata. Lepa jesi, ali imao sam i lepših žena od tebe. Dakle ne postoji razlog zašto sam sa tobom, osim onog jednog jedinog. Volim te. Prepoznajem tvoju dušu, tvoj duh. Ono unutra što te čini stvoreno je baš za mene, i ja... ja jednostavno volim da te volim..."

Pored ovakvih citata verujem da vas sve asocira na ljubav. I mene je, sve dok nisam zanemela. Događaj jedan za drugim, sudbine koje je jedna osoba, u pokušaju da ih objedini, uplela u zamršeno klupko, na kraju ne sluteći da će se sve razbiti kao ogledalo u najsitnije parćiće staklića na koje će se svi poseći.

Da, bili su svi kao i Jana, u nekom trenutku "zamrznuti u vremenu". Neko je znalački umeo da se izbori sa tim, neko iz čiste osvete, neko iz radoznalosti neko iz puke slučajnosti jer se našao upravo tu gde jeste.

Jana, Zorana, Sofija i na kraju Vesna činile su skupinu koja se migoljila kroz vreme, odvojene a ipak sastavljene, čas u podrumu čas na tavanu.

"Podrum je rezervisan za prošlost, tavan za budućnost."

Njihov zavet koji su jedna drugoj dale a koji je kasnije dodao jos jednu priliku u tu malu družinu odzvanjao je svakim redkom u knjizi. Kao neka bajalica, kao one pesmice iz horor filmova koje te teraju da se streseš.

"Ti si ja, ja sam ti, a sve smo mi."

Možda su moje misli malo zbrkane, trudim se da vam dočaram jaku i tešku priću o životima koji su najmanje krivi za svoje zle sudbine. Priču o deci koja nikako nisu zaslužila da pate ali kada se svetlo ugasi, đavo odradi svoje.

Priča o tome da neke majke jednostavno ne zaslužuju da se tako nazovu, priča o nadi i samopouzdanju, priča o životnoj boli, o ranjavanju duše, o pukotinama koje tačno usmere životni put. Priče o majkama koje su itekako majke i koje daju svoj poslednji atom snage, svoj poslednji uzdah i treptaj da sačuvaju mir i smirenost u duši svog deteta.

"Kao vučice, dižemo glave, i hrlimo u susret grabljivcu. Nudimo mu svoje meso, samo da zametnemo trag dok se krvave i ranjene ne vratimo iz borbe da ih ponovo prigrlimo i privijemo na srce..."

Priča o tome da na neki surov način postoje i opravdane osvete i da to, uprkos učenju da treba praštati, nekad bude opravdanje za osvetu. Jedan od likova je i sam rekao da "Svet postoji da bi bio naseljen. Sve ostalo je prilagođavanje." Ako ti neko uzme parče duse, prilagodićeš se bolu, tražićeš odgonetku na sve zagonetke kako bi vatra u krvi bila ugašena.

 

Na kraju moram da dodam da, uprkos tome koliko je priča jaka, bolna i teška, ovo nije roman za suze. Zaigra srce, zatreperi duša, i to mi se desilo ali suze ne. Ovo je roman gde sve to što te steže, ćitajući ga, stoji u grlu kao klupko sudbina glavnih junakinja. Jednostavno me je gušilo i teralo da osetim. Da osetim sudbine uvezane kao jedna, da osetim svako ludilo koje su majke imale, svaki drhtaj prilikom dodira zaljubljenih, svaki užas prilikom smrti i ubistva, svaku pukotinu i crnu rupu koja prožima te četiri devojke.

Na kraju to i jeste poenta.

 

Moram da pomenem čoveka iz knjige - Mikosu. Slomljen do te mere da se kao feniks izdigao iz svog bola kako bi rasvetlio tuđ. Požrtvovanost i ono nešto što taj čovek poseduje u sebi, a gura ga da otkrije sve, je nešto što je na zavidnom nivou i za svaku pohvalu. Bliskost koju sam osećala prema njemu je nešto najlepše u knjizi, i ne samo bliskost već i tugu koju jedan roditelj itekako može da razume. Njegovo svetlo na kraju tunela je zasluženo i u to ime, hvala Marija.

"Kada zaboraviš na sve, zapravo nikada ne dođe vreme da i SVE zaboravi na tebe."

Ipak je to crveni Ibis a ne onaj obični. Ne pušta te, ne dodiruje ali itekako opeče ili odbrani ako treba.

 

Suzana Mihajlović

R. H. Palasio - Agi i ja: Tri priče o Čudu

Izdavač - DERETA IZDAVAŠTVO

R. H. Palasio - AGI I JA: TRI PRIČE O ČUDU

“Ne volim da se vraćam u prošlost. Život je pred nama. Ako previše vremena gledamo unazad, ne možemo da vidimo kuda idemo.” 

Nastavak priče o Avgustu, poznatijem kao Čudo. Samo ovog puta ne iz njegove perspektive, već iz ugla Julijana, Kristofera i Šarlot.
Kako su oni doživeli Agija i kako je on promenio njihove živote. 

“Ako ne preispitamo prošlost, ništa od nje ne možemo da naučimo.”

Julijan ili siledžija koji je maltretirao Agija od prvog dana kada je Agi došao u njihovu školu. Svakako, za siledžije ne postoje opravdanja, međutim moram priznati da mi je ova priča bila najdraža. Strah i pogrešno vaspitanje ponekad gurnu decu na put gde postaju loši ljudi. Kroz Julijanovu priču saznajemo da ga je strah naterao da bude zao prema nekome samo zato što je drugačiji. U moru smicalica i groznog ponašanja, njegova baka mu otvara oči i on se menja.
A svi znamo da su bake superheroji. Priznajem, zbog Julijanove bake sam se sva rastopila i rastužila u isto vreme.

“Na kraju krajeva, žrtve nasilja ne treba da se saosećaju sa svojim mučiteljima.”

Pluton ili Kristofer...
Agijev najbolji drug iz detinjstva. Ovde se prepliću događaji iz prošlosti i sadašnjosti, Agijeve prve operacije, njihova druženja, udaljavanje i naposletku opet susret...
Druga priča nije ostavila jak utisak kao prva. Brzo se čita, ali mi nekako nije bila dovoljno ubedljiva.

“Koliko god da sam zurio u problem, jednostavno nisam dolazio do odgovora.”

I na kraju šarmantna Šarlot...
Nikada nije želela da učestvuje kada su ostali maltretirali Agija, ali nije želela ni da ga brani. Mislila je da je neutralnost jedino ispravna. Međutim, oni koji zlo posmatraju mogu se smatrati i gorima od onih koji zlo čine. Zato, Šarlot ipak shvata da mora da izabere stranu...
Ova priča mi je bila zanimljiva mada, u odnosu na prethodne dve, nema mnogo toga o Agiju koliko o prijateljstvu uopšteno. 

“Samo da znaš. Biti fin je prvi korak ka tome da budeš plemenit.”

Sve u svemu, knjiga nije loša, ali ipak mi Čudo mnogo draža.
Od mene 4 zvezdice.

“Ono što mi najviše nedostaje iz detinjstva jesu filmovi sa srećnim krajem. Doroti se vraća u Kanzas. Čarli dobije fabriku čokolade. Edmund se iskupljuje. Volim to. Volim srećne krajeve.”

Prodavnica snova 

COVER REVEAL: When August Ends by Penelope Ward

WHEN AUGUST ENDS

A Standalone Contemporary Romance Novel

Release date: February 25, 2019

New York Times, USA Today, and #1 Wall Street Journal

Bestselling Author Penelope Ward 

SYNOPSIS:

What do you do when a sexy, older man moves into your family’s summer rental?

Well, apparently, you make a fool of yourself—over and over. Things didn’t exactly get off on the right foot with Noah Cavallari. Our first encounter was embarrassing, to say the least.

But despite that, I found myself waking up every day with a newfound energy. Nothing exciting ever happened on the lake—not until Noah moved into the small boathouse on our property. He’d booked it for the entire summer…and I was still trying to figure out why.

When my mother became ill, I inherited the responsibility of making sure our guests were well taken care of. I should have been in college. Instead, I was living my best life…as a maid.

Dark, handsome, and mysterious, everything about Noah screamed forbidden.

I knew he was just passing through town for the summer.

I knew he was probably too old for me.

Yet, I was drawn to him.

Not to mention, he tried to save my life when he mistakenly thought I was drowning.

I wanted him and made no secret of it.

His own attempts to warn me away soon gave way to late-night moonlight chats by the lake. We were slowly easing into a friendship that was gearing up to explode into something I might not recover from.

Because he’s leaving at the end of the summer.

And I have no idea what I’ll do when August ends.

LINKS TO WHEN AUGUST ENDS:

Apple Books ➜ https://apple.co/2Tj776z

Amazon Print ➜ https://amzn.to/2RqwLJs

Add to Goodreads ➜ https://bit.ly/2VjWx13

Sign up to be alerted when it goes live on Amazon here: http://eepurl.com/MnXoH

**No Amazon e-book preorder. Will go live on/around release day.

COVER INFORMATION:

Cover Designer: Letitia Hasser, RBA Designs

Cover Model: Joseph Cannata

Cover Photography: Adam Zivo

AUTHOR BIO:

Penelope Ward is a New York Times, USA Today and #1 Wall Street Journal bestselling author of contemporary romance.

She grew up in Boston with five older brothers and spent most of her twenties as a television news anchor. Penelope resides in Rhode Island with her husband, son, and beautiful daughter with autism.

With over one-point-five million books sold, she is a twenty-time New York Times bestseller and the author of over twenty novels.

SOCIAL MEDIA LINKS:

Facebook

https://www.facebook.com/penelopewardauthor

Facebook Private Fan Group:

https://www.facebook.com/groups/PenelopesPeeps/

Instagram

@penelopewardauthor

http://instagram.com/PenelopeWardAuthor/

Twitter

https://twitter.com/PenelopeAuthor