Izdavač - EVRO BOOK
"Nista ne obitava samostalno. Stvari proizilaze jedne iz drugih, događaji se nižu a onda dođe doba vetrova i nastane haos..."
Kako početi ovaj osvrt i moj utisak nakon pročitanog ako ne citatom. Knjiga je baš to. Haos! I to ne bilo kakav. "Crveni Ibis" je haos koji je nastao zamahivanjem svojih krila. I ne, nemojte zamišljati neku pticu poput orla koja izgleda moćno. Ali zamahivanjem svojim krilima, bojom od koga je i krv bleda, ova ptica je napravila potpuni haos u knjizi, a opet kad malo bolje razmislim kako ga je napravila tako ga je i smirila...
Prošlu godinu sam zavrsila Ibisom, ovu sam započela njime. Čitajuci ga lagano jer to mi je bilo potrebno. Nailazila sam do sada na teske knjige koje nikako nisu trebale biti progutane u par sati, Ibis je jedna od njih. Zamršena do te mere kakvu ne možete ni da zamislite.
Isprepletane sudbine, priča koja od samog početka do kraja izaziva jezu i one žmarce koji prolaze ispod kože, ne od nežnosti, nego od strašnog i jezivog duha koji je nadvijen nad knjigom. Osećam ga, tu odmah iznad sebe, znam da je izašao iz samih autorkinih reči i trudi se da ne preskočim ni jednu reč, ni jedno pitanje ni jedan odgovor, ni jedan treptaj prošlosti, sadašnjosti i budućnosti u knjizi. Osećam kako mi svaka reč diše za vratom, nekad me tera da se vratim tri stranice napred, nekad me tera da se zamislim pred pročitanim a nekad mi prestraši um i natera mi misli na zamrzavanje, dok ne pretrnem i dok ne osetim tu vatru u krvi.
Ja koja sam napisala more osvrta, teških ili lakih štiva, nisam ni slutila da će mi Ibis pomutiti um. Obično dok čitam knjigu hvatam beleške da bi sklopila to posle sve u jednu lepu slagalicu. Ovaj put nije bilo moguće. Taman dođem do nekog dela i kažem sebi "Aha tako ću ", kad se priča obrne skroz na skroz. I tako par puta dok u jednom trenutku nisam odustala i rešila da pročitam roman pa tek onda pišem jer, verujte mi, ni u najluđim snovima ne bih ni 50 strana pred kraj mogla ni da naslutim šta je na poslednjih par strana. Šta je kraj. Ima li kraja? Otkriću vam tajnu... Ibisovom letu kraja nema, i tako treba da bude.
"Svaka zagonetka krije odgonetku..."
Moram da priznam da je ovaj roman veliki zalogaj. Verujem da je bio i samoj autorki. Veliki zalogaj! Po broju stranica, po dubini priče, po težini sudbina. Izazov od prve do poslednje stranice koji ni sama ne znam kako da shvatim i kako da opišem a da ne otkrijem previše.
Ovo je knjiga sa oštricama, seće poput mačeva, onih najtanjih... osetiš tek kad vidiš krv. Tad i zaboli. Oštro i tupo u isto vreme. Splet ljubavi i tuge, splet osmeha i suza, klupko ludila i trezvenosti.
Ljubavi ima u romanu, možda sam je ja tražila na pogrešnom mestu kao i neki likovi pa sam zamišljala da će ovo do kraja da preraste u ljubavnu priču.
"Kad odrasteš s nekim zajedno kao što su njih dvoje, neminovno je slivanje u jedno biće. Ne postoje granice. Ne postoje ni raskidi. Kako da odstraniš sopstveni vitalni organ i da se nadaš da bi nešto drugo moglo da ga zameni?"
Savršen opis kako se dvoje mladih voli, kako se predaju jedno drugom uprkos slomljenosti njihove duše i života. Uprkos dnu koje su dokačili kao deca i uprkos ponoru koji ih je slomio. Da li je to ljubav koja preživi sve. Možda, ali ne u ovom filmu. Nekada volimo, kao Jana. Prepustimo svoj mladi svet na dlanu i kada on biva smrvljen, ma koliko pokušavali da ga oživimo, shvatimo kada sazremo, da postoje stvari koje počnemo više da cenimo. Možda je Zvezdan Jani bio ljubav ali Stevan je kroz knjigu, iz stranice u stranicu bio sve. Sa njim je prošla sve, a sebi se zaklela da taj koji je prihvati "takvu" oronulu, slomljenu, iznova iseckanu biće onaj koji je zaslužuje. Na kraju se ispostavilo da je to upravo to, i ja sam verujući u ljubav Zvezdana i Jane, na kraju, rekla sebi "E tako ti i treba." Nekada zahvalnost, borba, zajednički problemi, pružanje ruke učini da osećaj koji gajiš bude jači od svih onih mladalačkih uzdaha i obećanja data nekad, negde.
"Jedino biće sazdano po meri njene duše. Jedan deo nje koji je zauvek ostao zagubljen u nekim prohujalim vremenima, nedostižan kao zvezdana prašina, izgubljen samo da bi večno za njim tragala..."
Prohujalo neka ostane nekad negde i to je dovoljno za novi udisaj.
Druga ljubav u Ibisu je ona o kojoj se priča i piše, o kojoj se sanja. Đorđe i Vesna - on tako moćan, nadmen i jak, svestan sebe i ona koja misli da ga ne zaslužuje.
Njihova ljubav u koju ona nije verovala a koju je on održavao verujući da ce doći trenutak kada ce njeno srce shvatiti da je jedini način prepustiti mu se.
"...Razgrćem talog kako bi došao do suštine. Nisi bogata. Lepa jesi, ali imao sam i lepših žena od tebe. Dakle ne postoji razlog zašto sam sa tobom, osim onog jednog jedinog. Volim te. Prepoznajem tvoju dušu, tvoj duh. Ono unutra što te čini stvoreno je baš za mene, i ja... ja jednostavno volim da te volim..."
Pored ovakvih citata verujem da vas sve asocira na ljubav. I mene je, sve dok nisam zanemela. Događaj jedan za drugim, sudbine koje je jedna osoba, u pokušaju da ih objedini, uplela u zamršeno klupko, na kraju ne sluteći da će se sve razbiti kao ogledalo u najsitnije parćiće staklića na koje će se svi poseći.
Da, bili su svi kao i Jana, u nekom trenutku "zamrznuti u vremenu". Neko je znalački umeo da se izbori sa tim, neko iz čiste osvete, neko iz radoznalosti neko iz puke slučajnosti jer se našao upravo tu gde jeste.
Jana, Zorana, Sofija i na kraju Vesna činile su skupinu koja se migoljila kroz vreme, odvojene a ipak sastavljene, čas u podrumu čas na tavanu.
"Podrum je rezervisan za prošlost, tavan za budućnost."
Njihov zavet koji su jedna drugoj dale a koji je kasnije dodao jos jednu priliku u tu malu družinu odzvanjao je svakim redkom u knjizi. Kao neka bajalica, kao one pesmice iz horor filmova koje te teraju da se streseš.
"Ti si ja, ja sam ti, a sve smo mi."
Možda su moje misli malo zbrkane, trudim se da vam dočaram jaku i tešku priću o životima koji su najmanje krivi za svoje zle sudbine. Priču o deci koja nikako nisu zaslužila da pate ali kada se svetlo ugasi, đavo odradi svoje.
Priča o tome da neke majke jednostavno ne zaslužuju da se tako nazovu, priča o nadi i samopouzdanju, priča o životnoj boli, o ranjavanju duše, o pukotinama koje tačno usmere životni put. Priče o majkama koje su itekako majke i koje daju svoj poslednji atom snage, svoj poslednji uzdah i treptaj da sačuvaju mir i smirenost u duši svog deteta.
"Kao vučice, dižemo glave, i hrlimo u susret grabljivcu. Nudimo mu svoje meso, samo da zametnemo trag dok se krvave i ranjene ne vratimo iz borbe da ih ponovo prigrlimo i privijemo na srce..."
Priča o tome da na neki surov način postoje i opravdane osvete i da to, uprkos učenju da treba praštati, nekad bude opravdanje za osvetu. Jedan od likova je i sam rekao da "Svet postoji da bi bio naseljen. Sve ostalo je prilagođavanje." Ako ti neko uzme parče duse, prilagodićeš se bolu, tražićeš odgonetku na sve zagonetke kako bi vatra u krvi bila ugašena.
Na kraju moram da dodam da, uprkos tome koliko je priča jaka, bolna i teška, ovo nije roman za suze. Zaigra srce, zatreperi duša, i to mi se desilo ali suze ne. Ovo je roman gde sve to što te steže, ćitajući ga, stoji u grlu kao klupko sudbina glavnih junakinja. Jednostavno me je gušilo i teralo da osetim. Da osetim sudbine uvezane kao jedna, da osetim svako ludilo koje su majke imale, svaki drhtaj prilikom dodira zaljubljenih, svaki užas prilikom smrti i ubistva, svaku pukotinu i crnu rupu koja prožima te četiri devojke.
Na kraju to i jeste poenta.
Moram da pomenem čoveka iz knjige - Mikosu. Slomljen do te mere da se kao feniks izdigao iz svog bola kako bi rasvetlio tuđ. Požrtvovanost i ono nešto što taj čovek poseduje u sebi, a gura ga da otkrije sve, je nešto što je na zavidnom nivou i za svaku pohvalu. Bliskost koju sam osećala prema njemu je nešto najlepše u knjizi, i ne samo bliskost već i tugu koju jedan roditelj itekako može da razume. Njegovo svetlo na kraju tunela je zasluženo i u to ime, hvala Marija.
"Kada zaboraviš na sve, zapravo nikada ne dođe vreme da i SVE zaboravi na tebe."
Ipak je to crveni Ibis a ne onaj obični. Ne pušta te, ne dodiruje ali itekako opeče ili odbrani ako treba.
