Izdavač - VULKAN IZDAVAŠTVO
"Shvatiš da život nema pravila ni jasnih, zauvek, datih kriterijuma o dobru i zlu. Čudo je život, dobri moj! Čudo! I kao što reče Atikus Finč, ne možeš razumeti čoveka dok se ne uvučeš u njegovu kožu i ne prošetaš u njoj!"
Nakon ove priče prosto shvatiš da nešto ovako temeljno napisano, bez ijedne propuštene sitnice, detalja, može potpisati osoba koja je u svom životu mimo pisanja itekako deo sudstva, advokature i prava. Miodrag Majić, jedan od sudija apelacionog suda u Beogradu, osoba koja svojom pojavom zrači na jedan skroz neočekivan način i osoba sa čijom sam knjigom ja itekako iznenađena.
Prisustvovala sam skoro na promociji knjige Deca zla i pokušala da saslušam ono što nije spojler a u isto vreme da ne čujem bilo koji detalj otkriven te večeri. U ovom trenutku, nakon pročitane knjige, žao mi je samo što je nisam pročitala pre same promocije jer sa završenom knjigom u meni se probudilo milion pitanja. Kada jedan od sudija napiše roman sličan ovome, ovi žmarci koji prolaze mojim telom probude u meni razmišljanja šta je od svega ovoga realno, istinito. Miodrag je pred nama stavio zagonetku čije pitanje nije ni postavio. Šta je od svega ovoga stvarno? Šta se od svega ovoga desilo, osetilo, preživelo.
Jaka priča koja drma pravdu u svima nama. Priča o sudbinama svakog *deteta zla* koje je sudbina obeležila i pre nego je udahnulo svoj prvi dah.
Kada prošlost zakuca, kada kletva i bol stignu, navuku se oblaci. Gusti crni oblaci iz kojih samo gromovi udaraju baš gde treba. Neočekivano ovaj grom ima malo šire posledice, mrsi malo veće konce, plete malo gušću mrežu.
Živimo u vremenu gde možemo jasno da kažemo da to je to. Da to se dešava, da to se desilo. Kada uparimo ovu priču sa pričama koje su ispričane o ne tako davno prošlom vremenu, shvatimo da nema nevinih u dve zaraćene strane kada je reč o onima koji nose u rukama hladno oružje. Nevini su oni slučajni, koji samo svojim srcem brane svetinju, brane život i uverenje.
"Postoje stvari koje je bolje nikada ne saznati. Ne postajemo od svake istine bolji."
Znate li ko su Deca zla? Sva ona nerođena bića koja su po rođenju osuđena na bol, patnju. Svi oni koje život i pre vremena nauči da je osveta jedino što će ga voditi kroz život. Sve one pahulje koje se istope a da ni ne osete dodir majke koja ih silom prilika otuđi od sebe.
Kao žena možda bih trebala da opravdam sve ovo i kažem "Ako, i treba da ih sve to stigne!"
Kao čovek možda bih trebala da kažem "nije trebalo, pustite neka ih pravda stigne."
I evo sad sam ispred ta dva puta. Na koji krenuti i kome se prikloniti. Kojim zakoračiti a da pritom ne postanem i sama zla u svojim mislima. I dok to mislim iskrsne ono Majićevo:
"Um je naš najveći neprijatelj. Tera nas da previđamo stvari. Rutina i ponavljanje čine da na činjenice gledamo očima koje su već donele zaključke. Kada se mučimo da nađemo odgovor, uvek postoji nešto što smo prevideli. A to nešto ne vidimo jer je suviše blizu našeg oka. "
Nakon pročitane knjige ja odlučujem kojim cu očima gledati na sve pročitano. I ma koliko ne želela da ispadnem negativna sa pogledom na svet, ne mogu a da ne pomislim kako je ovaj svet kvaran. Sudija je napisao knjigu koja priča priču o tužilaštvu, o korupciji, o rupama u zakonu, o tome kako ljudi ne prezaju ni pred čim kako bi svoje dupe sačuvali. Koliko je ispravnih?
Kada se ova priča Nikole Bobića zaokružila, pala je zavesa na poneka moja uverenja što možda i jeste bio cilj samog pisca. Ja sam ostala nema. Nema pred svim istinama koje ova knjiga nudi. Nema pred svakim saplitanjem, preplitanjem, podmetanjem i zaletanjem. Pred svakim zidom u koji su ovi borci za ispravno udarili. Svaki od onih koji su se u romanu borili za život, borili za mir i spasenje svake izgubljene duše.
Da li je triler ili krimi priča skroz je nebitno jer nas ošamari na skroz drugačiji način od onog na koji smo navikli. Na najrealniji način koji može da struji pravosuđem.
Ovo je priča o korupciji, večitoj borbi običnog čoveka protiv onih nedodirljivih Bogova kojima ne smemo da priđemo.
"Bio je svestan da u sistemu duboko ogrezlom u korupciju nije bilo mesta za heroje..."
Ovo je priča o tome da prijatelje možemo izbrojati na prste i da su često to vukovi koji čim namirišu krv postanu sve samo ne prijatelji. Nekad te maske spadnu na vreme a nekad nažalost đavo odnese šalu.
"Niko nas tako lako ne navede na pogrešne zaključke kao prijatelji, gospodine. Savete prijatelja neophodno je uzimati sa posebnom rezervom."
Ovo je priča o advokatu koji pokušava da se izbori sa demonima, advokatu koji itekako poklekne porocima koji ga dovode do ruba svesnosti. Ovo je beseda o čoveku koga kandže prodanosti nisu ogrebale, nisu zarazile. Priča o osobi koja itekako zna kako funkcioniše pravda i po koga prvo dođe.
"Možeš biti najneviniji na svetu, ako postoji dovoljno dokaza da si kriv, otićićeš u pakao! S druge strane, možeš biti kriv kao crn đavo, ali ako tužilac ne pronađe gde kriješ rogove i ne predoči ih sudu, najviše što će moći jeste da penzionerima na Kalemegdanu priča priču o tome kako je sistem nesavršen."
Na kraju priču zaokruži činjenica da je ovo zločin strasti, osvete, opomene, simbolike kako kaže Majić.
Ja mogu da dodam da je ovo malo više od toga. Priča sa ubistvima, priča sa junacima koji umeju da prkose, koji umeju da pokažu zube. Pisac se poigrao mojim umom i uvukao me u srž nečije boli, nečijeg bezobrazluka,nečije ljubavi, nečije patnje.
"U svakom poslu, pa i u ovom, postoje profesionalci i autsajderi."
U svakom poslu... Što se tiče pisanja, Miodrag je ovim romanom pokazao da stoji rame uz rame sa profesionalcima ovog žanra. Može da im parira i da kaže - tu sam.
"Kao nikada ranije, znao sam da to nije bio moj slučaj. Bio je to osećaj sličan onome kada znate da voz, iako izgleda kao i svaki drugi, nije vaš i da, bez obzira na to što se na njemu nalazi oznaka odredišta i što vas kondukter poziva da požurite, u njega ne treba ući. Postojao je taj neki osećaj... To nešto, što je trebalo poslušati."
Za ljubitelje trilera i krimi romana, pun pogodak.
No comments:
Post a Comment