Hejden Herera - Frida

Izdavač - ŠTRIK

Hejden Herera - FRIDA 

“Umetnost Fride Kalo je bomba s mašnicom.”

“Ispunjava me najstrašnija tuga, ali znaš da ne ide sve onako kako čovek hoće i nema svrhe pričati o tome.”

Najobuhvatnija biografija Fride Kalo nas vodi kroz Fridin život, njenu umetnost, odrastanje u blizini Meksika u vreme Meksičke revolucije, nesreću koja ju je na neki način obeležila, povezanost sa Komunističkom partijom, njenu ljubav prema meksičkoi kulturi, brak sa Dijegom Riverom, kao i ljubavne veze koje je imala sa muškarcima i ženama.

“Mora se trpeti.
Počinjem da navikavam na patnju.”

Ja sam inače neko ko obožava Fridu Kalo, knjige o njoj zauzimaju posebno mesto na polici, odavno mi je njeno ime prvo na spisku ako budem imala devojčicu jednog dana i mislim da je bila neverovatna žena koja je u svojoj patnji i bolu pronašla način da sačuva dete u sebi, da voli, da se igra sa životom dok je smrt držala za ruku kao sigurnog saputnika.

“Čovek spozna ko su mu prijatelji kad padne u krevet ili ode u zatvor.”

Bila je jedna od retkih devojčica koja je ambiciozno želela da postane lekar dok joj nesreća u autobusu nije stala na put, u detinjstvu je uz punu podršku oca uvek bila ona čije su igre bile “za dečake” zbog oporavka od DCP, volela je celim srcem Dijega, lutke, životinje, decu i svoju poslugu dok joj život na kraju nije slupao to isto srce u deliće.
Tek tada je izgubila sebe. Amputacija noge je bila kap koja je gurnula preko ivice.

“Zadirkujem smrt i smejem joj se da me ne bi nadvladala.”

Njen život sa Dijegom nije bio lak zbog njegovog učestalog neverstva koje ju je bolelo dok i sama na kraju nije rešila da se upusti u avanture sa ženama i muškarcima.
Želju za detetom je potiskivala jer je bil svesna da bi trudnoća mogla da je ubije, nekoliko puta je izgubila dete, nekoliko puta je i abortirala pa je tu ljubav prenosila na decu svoje sestre Kristine.
Iako je živela u Njujorku, nikada nije zaboravila svoj Meksiko i nikako se nije uklapala u društvo bogatih i “uglednih” amerikanaca koji su, kako je ona sama pisala, uz koktele donosili odluke o ratovima i svemu ostalom.

“Kad su je pozvali na čaj u dom sestre Henrija Forda oduševljeno je govorila o komunizmu; u jednoj katoličkoj kući sarkastično se izražavala o crkvi. Kad se vraćala sa ručkova ili čajanki koje su organizovali razni komiteti društveno aktivnih žena, obično je slegala ramenima i trudila se da nadoknadi dosadan dan tako što će o njemu pripovedati na živopisan način, pa je govorila kako je psovala i izgovarala uvredljive fraze pretvarajući se da ne zna šta znače. “Šta sam uradila tim matorim kokoškama” govorila je smejući se s očiglednim zadovoljstvom.
Jednom prilikom, kad su se Frida i Dijego vratili nakon što su proveli veče u domu Henrija Forda, za koga je Frida znala da je deklarisani antisemita, Dijego je uleteo u stan kikoćući se veselo. Pokazujući na Fridu, povikao je: “Kakva cura! Znate šta je rekla kad su jednog časa svi utihnuli za trpezarijskim stolom? Okrenula se Henriju Fordu i rekla: ‘Gospodine Ford, da li ste vi jevrejin?”

Mene je ova knjiga oduševila, većinu stvari sam znala, ali opet bilo je sjajno sagledati njen život kroz ovu knjigu. Smejala sam se njenom slobodn duhu koji je mnoge vređao, a u isto vreme sam osetila tugu zbog svih patnji koje joj je život priredio. 

“Takođe njihov način života izgleda mi veoma odbojno, te proklete zabave na kojima se sve rešava, od prodaje slika do objave rata, nakon ispijanja mnogobrojnih koktelčića (ne umeju ljudski ni da se napiju) uvek uzimaju u obzir to da je prodavac slike ili onaj ko objavljuje rat “važna” osoba, inače uopšte ne obraćaju pažnju na vas. U Sjedinjenim Američkim Državama ulizuje se samo “važnim osobama” a nije im bitno što su to unos hijos de su majke (Frida je napisala “majke” na engleskom) i takođe mogu da vam prenesem još neke svoje utiske o tim gringosima. Možda ćeš mi reći da čovek tamo može da živi i bez koktelčića i “zabava” ali bez toga čovek ostaje nepoznat, a nervira me to što je u zemlji gringosa svima najvažnije da budu ambiciozni, da uspeju da postanu “neko”, a ja iskreno više nemam ni najmanju ambiciju da budem bilo ko, prezirem umišljenost i uopšte me ne interesuje da budem gran coca.”

Ogromna preporuka svima koji žele da zavire u Fridin život. Voleli je ili ne, morate priznati da je to žena koja nikoga nije ostavljala ravnodušnim.
Ja znam da je posle svake pročitane knjige volim malo više, sledeća knjiga koju moram da pronađem je “Dnevnik intimni autoportret” jer je njen dnevnik sam po sebi bio čista umetnost, a svakako mi je i poseta Muzeju Fride Kalo visoko na listi želja koja će se jednog dana, nadam se, ispuniti.

“Vodi ljubav, okupaj se, pa opet vodi ljubav.”

5 zvezdica ❤

“Mislim da je bolje otići, otići, pobeći. Pustiti da sve prođe u sekundi. Ojalá.”

Prodavnica snova