Ljiljana Šarac - Starija

Izdavač - EVRO BOOK

Ljiljana Šarac - STARIJA

Pročitana knjiga. Moji prsti nad tastaturom čekaju da polete i iskuckaju jos jedan osvrt. Starija. Roman. Reči zuje u glavi ali ja ne znam kako da ih složim a da ne budem gruba, prekorna, ljuta, besna, ili nešto peto. 

 

Mišljenja sam da smo svi mi krojači svoje sreće, da svi mi oblikujemo dane i vreme, svaku sekundu svog života. Ponajviše sami odlučujemo o tome kako se ponašamo i šta ćemo sebi dozvoliti. Ili ipak nećemo?

Nekako sam stekla utisak da roman želi najpre da ispriča priču o mladoj ženi koja je nekako postala "kuguarka" i mislim da sama priča treba da bude usmerena na taj primitivizam društva oko ovakve žene.

Po meni roman samo dotakne temu ovakve žene u svakodnevnom životu a da je zapravo sjajna priča o nečemu drugom. Obično kad čitam ovakve romane izvlačim lekciju koju naučim čitajući i to stvarno bude lekcija, u ovom slučaju po meni to nije tako. Nekom možda i bude ali meni ne.

 

"Starija" nije bolno srceparajuća knjiga uz koju će da pustimo neku suzu i naučimo kakvog muškarca treba voleti ili ne voleti i koga ćemo pustiti u život. "Starija" je roman koji po meni ima otrežnjujuće dejstvo. Do sada ste spavale drage moje uspavane žene, uzmite knjigu u ruke, pročitajte i probudite se.

Nadica je kao i sve žene koje zapadnu u kolotečinu, koje zapadnu u svakodnevnicu i koje misle da su svoje obavile. Radimo, udate smo, imamo dete/decu, muža koji radi, kuća, posao i sve u krug. Ispunjen život? Uspeli u životu? Uživate u svakodnevnici koja vas guši? To mislite Vi, a sta misli on?

Rutina je spas. Samo, za koga? I dokle?

Rutina je promašaj i nikada ne treba da se pomirimo sa njom i primirimo uz nju.

Nadica, žena koja je mislila da ima srećan brak, ispunjen život, uspešan poslovni život i sve na svom mestu. Branko, koji je pogubio kompas i želeo promenu. On se ugušio i shvatio da se ugušio. Ona se ugušila i draže joj je da ne obraća pažnju i pokopa sve alarme i crvene lampice nego da to sebi prizna. 

 

Posle pročitanog romana ne mogu da osudim muškarce ni za prevaru ni za želju za promenom. Nisu muškarci krivci za to stanje u koje zapadamo puštajući sebe da se uspavamo. Žena mora da bude na prvom mestu svoja, mora da bude ispunjena sobom kako bi oni oko nje uživali u njoj. Nadica je, pogubivši se u svojoj svakodnevnici, digla ruke od sebe misleći da je skroz ok i da njoj više ne treba ni frizer ni šoping, ni parfem ni unutrašnji sjaj kojim će da zarobi svog muškarca. Izgubivši njega koji joj je bio muž, shvatila je da je sebe izgubila daleko pre. To je veći poraz od ovog prvog. Izgubiti sebe je znak da toneš i da to nikako ne sme da se dozvoli.

 

Samo otrežnjenje je svakako priča za sebe. Roman je svakodnevnica mnogih žena. Nekima je podsetnik šta su prošle, nekima u čemu su trenutno a nekima otvaranje oči da mogu takve postati. Kažu da kad jednom pukne puklo je, nema nalepljenih delova koji opet neće pući pred naletom. Nadica je uspela da se izbori sa sobom i otrgne se tuzi, podigne se na noge i krene dalje. Teško je, ne kažem da nije ali je zato osećaj kad shvatiš da si time što si krenuo dalje pokazao koliko si jak, zapravo najlepši osećaj koji postoji u tom trenutku.

 

Nadica je krenula dalje nakon kraha braka, nakon mlađe ljubavnice njenog muža i sve redom što joj se dešavalo nije bilo u inat njemu već zato sto je pronašla samu sebe i što je povratila sjaj. Udvarači se sami nižu kada sijate, kada ni sami sebi ne možete odoleti. Mlađi? Pa šta? Strah šta će okolina reći je bespotreban jer svi mi živimo svoj život i niko umesto nas to ne treba da radi. I što pre to shvatimo pre ćemo moći da uživamo u svemu. Pametne, jake i samouverene žene naći će snagu za dalje, pružiće šansu mimo svojih obaveza drugim muškarcima. Žena odlučuje sa kim će popiti kafu, žena odlučuje za kim će poći, koga će pustiti uz sebe ili sa kim će leći u krevet. Mlađi? Nebitno je sve dok joj unutrašnji glas govori da je skroz ok. Da li je prolazno? Takođe nebitno jer je njoj svaki novi škola za sledeći put. Pravi će naići, kad tad. Potrebno je pasti više puta kako bi više cenili ono pravo.

Stojim na nogama. Doduše, malo klecavim, malo umornim, ali na nogama.

Njene su, njeni koraci, njeni putevi i njeni ćorsokaci. Sve ono što nam se dešava naše je, ne treba da osudimo ili okrivimo ni muškarca pored nas ni nekog drugog samo da bi svalili krivicu sa sebe.

To otrežnjenje same sebe je najvrednije u životu i to svaka žena zna i ume da ceni. To mnogo puta i izgleda a i jeste preporod.

"Osećala se bodro kako nije skoro.

Podizala je glavu kao visibaba ispod hrpice snega. Probijala se kroz nanose vlastite nesigurnosti.

Osetila je snagu i želju da odgovori na izazove.

Nikada u životu nije bila prkosna. Sada sva cepti od tog nepoznatog osećanja koje se probudilo u njoj.

"Stalno govorim da su mi potrebne promene, sada sam spremna da se i sama pokrenem.""

Moja preporuka za roman uz savet da se, ukoliko dremate i spavate i svesne ste toga, da se probudite i živite život punim plućima. Budete srećne i zračite srećom jer će onda i svi oko vas uživati i biti srećni. 

 

Ako ste svesni svoje kolotečine i gušite se uz, nekada, voljenu osobu izađite iz tog košmara. Ne dopustite sebi da budete stariji od sebe same. Učinite uslugu i sebi i njemu i obojite svoje trenutke življenja šarenilom. Dopustite svom samoupouzdanju da ispliva i obavije vas.

Što se tiče mlađih i ljubavi sa njima ili čak nekih prolaznih veza i vezica, bitno je da uživate a neki drugi, oko vas, će svakako pričati i gurati nos u sve ono što ne treba da ih zanima.

 

Suzana Mihajlović