"... 100 strana do kraja knjige kao palo pomirenje ali 100 strana je za mene previše a pogotovo za njih dvoje. O moj Bože, ne da oni neće preživeti više, neću ja preživeti više. Borim se sa ovom knedlom u grlu, borim se sa suzama u očima koje iskaplju a onda ponovo naprave rezervu do sledećeg klizanja iz očiju. Nego da ja završim ovo pa da onda pišem... “
Ovo je bilo pred taj kraj, moje misli u glavi, kao roj pčela... morala sam negde ovo zapisati da me sačeka kad pročitam knjigu a kad je već zapisano ajd da ga podelim kao uvod u moj osvrt.
Pročitah Lošu, Malo lošu, just little bad ... Jesam li živa ? Hmm... Znam da ubrzano dišem, znam da ubrzano trepćem kako bi izbacila suze iz očiju. Znam da se osećam podeljeno, malo besno, malo tužno, malo srećno, malo jebeno dobro i sve se to uskovitlalo u meni kao vulkan. Kada sam preklopila koricu i kada sam završila ovaj život koji diše između te dve korice, odahnula sam i rekla sebi "Dobro je"...
Da, opet ja sa mojim ne čitanjem priča na Watt-u, ni trunku radnje nisam znala, ni početak , ni sredinu ni kraj. Da, živa sam. Znam to jer mi srce poskakuje, preskače i drhti na premotavanje slika iz same knjige u glavi.
"Jebeš ga, kako god nas posložiš, ona i ja uvijek idemo skupa."
Tako je bilo na početku kada je Dejan (jebeno opasan frajer) znao kako funkcionišu. On je ima, ima i ona delić njega ali on ima i druge. I sve zbog muškog ponosa. Pitajući se dugo kroz priču zašto joj se prepušta, boreći se sa muškim egom i onim što oseća dok zadrhti kad je namiriše u vazduhu, u blizini, uz sebe. Muškarac! Dejan! Od glave do pete, sa svim onim što nosi u sebi , sa svim onim izgovorenim i neizgovorenim , tako blizu njoj a tako daleko od nje.
On utopljen u đavolji svet, radeći đavolji posao i želeći i upijajući u sebe đavolju ženu. Sve za njega, ko preživi pričaće.
Svesni jedan drugog, svesni osećaja, svesni neizgovorenih reči, svesni nemoći da ono što treba da se kaže jednostavno postane prećutno iako znaju da je to jedino što će ih ostaviti na površinu okeana. Neizgovoreno ih ruši, kida, davi.
"Igramo se, šećeru. Itekako se igramo!"
"Pa onda neka igra počne!"
Podigla je obrvu gledajući me u oči, razvukla špil preko stola, a onda poslednjom kartom trznula i preokrenula sve karte odjednom.
Da, igra je počela, a nas dvoje smo glavni pijuni koji u ludilu ruše jedan drugog.
I nijedno od nas ne odustaje."
Ne odustajanje. Borba! Večita borba dve osobe da dopru jedna do druge dok im se srca miluju, dok se duše grle. Dve duše spojene na prvi pogled, razdvojene na svaki naredni pogled. Dva srca koja kucaju jedno za drugo, koja staju čim se razdvoje. Dve zveri koje se bore jedna sa drugom jer drugačije ne mogu, koje se bore jedna za drugu na mali trzaj opasnosti. Ljubav?! O da! Ona velika, epska, ona nečujna a najjača. Ljubav koja piše romane, ljubav koja rasteruje oblake i koja stoji ispred svake boli, tuge, svakog problema i svake mećave koja preti da je slomi. Ljubav koja se samo povija a ne nestaje, jednostavno postaje jača a da njih dvoje nisu svesni toga. Ni mrvicu toga što je u njihovim srcima. Opiru se, kao životinje u kavezu koje se otimaju za slobodu. Lepršaju krilima misleći da mogu pobeći jedno od drugih ali što više beže to su bliži, to su veze jače.
Jana, samo malo loša. Jaka, slaba, kučka, maca, nemoguća i dobrica, svakom po zasluzi, svakom šta ona želi. Dok on ne poželi, dok ne oseti njega, njegov dah, njegove dodire. Onda samo njegova. Ona koja se bori kroz knjigu da ga preživi, da ostane na prvom mestu svoja.
"Ne znam zašto, ali jebeno me plašilo jutro. Jebeno me plašilo ono što nas čeka. Jer s njom nikad nisi načisto. S njom nikad ne znaš kad će vulkan da se pokrene, jer Jana je to! To je vatra koja te sagori do srži bez i jedne opekotine, to je voda koja te udavi bez i jedne kapi, vjetar koji te oduva bez i jednog daška, zemlja koja te prekrije bez i jednog traga!"
"Samo malo loša" roman koji razbija mušku stranu priče o nedodirljivosti, o tome kako muškarci ne umeju da pokažu, ne da kažu vec pokažu. Za tim svaka žena žudi. Delo je ono što nas slomi i baca na kolena pred njima. Sa druge strane njih baca nešto sasvim drugo. Nedodirljivost, okrutnost, hladnoća. Okrenite muškarcu leđa samo na tren i pokažite da vam je svejedno, doleteće. Ne kao sokolovi već kao ptići željni pažnje. Ovo je roman koji pokazuje kako je ljubav na prvi pogled itekako stvarna, kako ljubav zna da zarobi i ukroti najveće zmajeve iz onih bajki koje su nam mame pričale. Sa druge strane, roman, koji odiše ljubavlju, mržnjom, koji odiše tugom, odiše srećom i sve to u isto vreme.
Ta hemija dve srodne duše prosto se oseća na prvi pogled ka knjizi, kada zavrtiš te stranice, osetiš i njegovu muškost i njeno drhtanje i opijenost najskupljim pićima kao i sreću kada kocka stane na šesticu. Uostalom, tu poruku imam ispisanu na knjizi,
Pre svega, pre pročitanog, pre onih leptirića koje sam osetila, pre onog besa koji sam osetila u više navrata i pre onog ženskog kučkastog osećaja svaki put kad se Jana bori za sebe, za ponos i ono što u sebi nosi dostojanstveno.
"Jer kocka uvijek staje na broju šest..." Pročitavši to na samom početku knjige samo sam se nasmejala, a sada pročitavši opet tu istu poruku, mogu samo prstima da pređem preko nje i nežno se nasmešim.
Nešto razmišljam, lepo se zavrtela ta kockica, jebala ih u zdrav mozak od početka do kraja na svakoj jebenoj stranici knjige. Dovodila do ludila njenog bez njega, njegovog bez nje, srozavala ih do dubina najgorih misli, kidala ih na sitne deliće, uzdizala vrtoglavo do najviših planinskih vrhova dodirujući zvezde nakon svih orgazama koje su doživeli.
Mnogo toga sam podvukla da vam iscitiram kroz ovaj osvrt a onda sam odlučila da to ne radim. Možda samo da vam kažem da je ona bila "Samo svoja... I zauvek moja..." možda i to da bi ona "dala sve na svetu da bude samo moj zauvijek i da ga nikad nisam srela. Prodala dušu đavolu za život s njim i sva blaga svijeta za život bez njega." Možda i to da je on bio besan jer je pokleknuo i uprkos ljubavi za koju je postao svestan "Bio sam sasvim uredan onako neparan, funkcionalan. Bio sam ime, snaga i moć. Koji klinac je meni trebao da se uvlačim u kalup onog parnog?!" Možda ima još svašta nešto ali ja neću pisati. Obrni okreni ovo je roman koji u svakog čitaoca ponaosob budi različita osećanja, koja se svedu na isto. Volim kad me roman protrese a ovaj jeste, volim kad mi duša zatreperi kao što su se njihove duše volele, volim da osetim njihovo ludilo u glavi kada njihova ludila naprave vatromet u njihovim životima, volim da osetim podrhtavanje svog stomaka kada se sjedini ovo dvoje jer se oseti vrhunac. O da itekako se oseti. Mislim da sam ovim napisanim na kraju, kao čitalac donela želju i vama za čitanjem.
Sa druge strane Sanja, kao autor ove priče je odradila jebeno dobar posao. Kada ovakva osećanja jedan autor probudi u čitaocu to je to. Nema dalje. Dame i gospodo vidimo se sledeći put. Šestica se želela, šestica je dobijena. Bilo je tu ivica između života i smrti, bilo je tu bolnih jecaja koji bude košmar, bilo je tu kiše koja je kuljala dok se duša odvajala od tela, bilo je tu i onih poljubaca u ugao usana koji preporode dušu ali najviše od svega bilo je tu života.
I za kraj, moram da bacim akcenat na MAJKU. Milion puta možemo da čujemo kako nije majka ona koja rodi i nema je, već je to osoba koja očuva, koja zna kako diše njeno dete, kako uzdiše. Znam to iz ličnog iskustva a ovde sam samo doživela ponos zarad ovih redova koji su posvećeni Janinoj majci.
"...A onda sam ugledala dva crna oka. Suzna oka. Osmijeh na usnama. Lice tako mlado a tako staro, ispaćeno a lijepo. Ono najlepše. Ono najdraže... ono jedino što ostane da sija kad sva svijetla ugasnu... Držala sam se za nju stiskom očajnika, kao davljenik kad ispliva na površinu pa se dočepa tankog splava da ga spasi...."
Majka je ta koja ćuti da bi deci bilo dobro, koja trpi da ne bi lom do njih došao, koja svojim poljubcima i pogledima, dodirima i rečima leči dušu i vraća otkucaje srca. Sjajna priča, mimo one ljubavne, moćne, jake i realne, sjajna priča o ženi koja je privila u svoj zagrljaj dušu koja je pretila da bude odbačena. Kako god okrenemo šestica je Janin broj. I Dejanov takođe jer svaki nepar dobije svoj par. Poenta života i življenja.
