Drina Steinberg - Sjaj bezdana(Purpur Arkone #3)

Autor i izdavač - DRINA STEINBERG PUBLISHING HOUSE

SJAJ BEZDANA
Treći deo trilogije Purpur Arkone

Knjiga izlazi oko 20. - 22. oktobra

SJAJ BEZDANA - PROLOG

"Rođen sam kao ratnik. Kao vođa, kao zaštitnik. Ne poznajem strah, niti ga osećam. Nikad ga ne osećam. Moje rane krvare, ali moja koža ne trpi ožiljke. Znam šta je bol. Iskusio sam sve vrste boli. Ja sam stvoritelj i uništitelj. Uzimam šta želim, dajem koliko hoću. Šapuću da sam tvrdoglav, a glasno govore da sam pravedan. U mojim venama struji od srdžbe zapaljena lavina. Jer ja sam bes. Ja sam rat. Dobro poznajem smrt; ona je od mog mača sena. Prati me u stopu, čekajući da i sam kleknem pred njom. Smejem joj se u lice. Za mene je smrt najobičnija lešina. Jer ja sam onaj koji ima moć. Ja sam prvi i besmrtan... Ja sam Bog.

Moje godine se ne broje. Star sam koliko i sam svet. Sin sam Perunov i Živin, bog sam rata i proleća. Jednom sam pitao oca zašto je Svarog u mene utkao žestinu ratnika i jebenu nežnost proleća. Odgovorio je da je to bio jedini način da se obuzda moja želja za krvlju. To je bio jedini način da me zadrže u Javu i da me osveste. Da me vrate kući.

Detinjstvo i mladost proveo sam u grotlu Nava. Okružen nakazama i smradom truljenja, širio sam nozdrve nad mirisom svežih duša, dok je Morana izvijala svoje telo ukorenjena na mom kurcu. Bila mi je sve. Sve što sam želeo, sve što mi je trebalo. Budila je u meni sve najgore i ja sam je zbog toga obožavao. Pored nje sam bio slobodan; nismo trpeli pravila i Svarogove zakone. Veles je na naše pohode gledao sa očinskom naklonošću.

Dok sam živeo u Navu, mrzeo sam proleća. Činila su da se ne osećam svojim, da se ne osećam dovoljno jakim. U poslednjim satima zime, moje telo je plavila čudna emocija. Ali, Morana me je poznavala. Znala je dobro da će prvo jutro proleća uznemiriti moje srce pitanjem da li je ispravno to što radim. I zato me je kurvanjski izazivala, manipulišući svojim prelepim telom, svojim pohotnim otvorima, tražila je da dokažem da sam je vredan. Tražila je krv, a ja bih joj je pružio. Iz lova bih se vraćao sa iskasapljenim telima smrtnika i polubogova. Uživala je posmatrajući unakažena tela devica.

Morana nije puštala zimu da se završi i nije dozvoljavala da se u meni probudi proleće. U prvom delu mog života, u meni nije bilo ni nežnosti ni savesti. Bio sam zver. Njena privatna zver.

Kad su me zarobili u Javu, samo me je želja za njom držala da ne pokleknem. Preživljavao sam pakao, ali nisam pucao. U svojim mislima, prizivao sam meke prevoje njene kože i slastan ukus njene pičke. Zbog toga bi mi krv jurila u kitu. Bio sam razapeta budaletina, sa kamenom erekcijom. Više me je bolelo to što nije bilo njenih usana da me isisaju, nego što je Perunova svita pokušala torturom da me osvesti. Sad znam da otac na meni nije primenio sve što može, i zapravo celo to mučenje je bilo samo način da me što duže sputaju i zadrže. Znali su da ću se osvestiti kad prvi put u životu osetim magiju proleća i znali su da će me spoznaja istine zaboleti više nego milenijumsko šibanje korbačima.

Moja savest ni dan-danas nije imuna na povremene ugrize sećanja na sva zla iz prošlosti. Istinu o sebi, Velesu i Morani, podneo sam teško. Pred očima i u meni buktao je oganj mržnje. Jedino što sam želeo je da ih ubijem. Jer jedino što sam znao da radim je da ubijam. Trebala mi je njihova krv. Trebala mi je osveta. Svi iz Java zbog toga su danonoćno motrili na mene. Morao sam prvo da naučim zakone Svaroga, a zatim da naučim da se nosim sa sukobom ludačkih osećanja u sebi i da sam shvatim kako da uspostavim balans između njih.

Uskoro je svima postalo jasno da su moje emocije zauvek oštećene. Svoju žeđ za ubijanjem tolio sam u žestokim okršajima sa navitima, svoju glad za ženama hranio sam divljim ruslankama, vilama, i na kraju smrtnicama. Ali i pored toga, bio sam prazan. Ja sam bog jebenog proleća. U meni postoji deo koji vapi za nečim višim od telesnog zadovoljstva ili ljubavi prema svojim najbližim. Vekovima sam uzaludno pokušavao da zatvorim taj deo sebe, da ga ako treba i ugušim. Zbog njega se nikad nisam osećao celim.

Padom Arkone i Perunovim odlaskom u Prav, postao sam vladar Java. Na moja leđa se survala sva odgovornost i briga za svet. Nisam više imao vremena da razmišljam o sebi, svojoj prošlosti, besu, mržnji i toj praznini u sebi. Vremenom sam polako počeo da kontrolišem svoju srdžbu. Davao sam sve od sebe da vladam hladne glave. Bivao sam sve bolji, ali sam s vremena na vreme pucao pod naletima besa. U danima kad bih sputan pravilma Svaroga nemoćno gledao kako slovenski narod pati i strada, u meni se budila ona stara zver. Moja divlja strana potisnula bi sve razumno u meni. Uletao bih bez vojske i bez razmišljanja u borbe. Ne obazirući se na posledice, na upozorenja Svetovida, Dajboga ili Žive, dopuštao sam erupciji želje za ubijanjem da me vodi. Jer ja sam jar. Ja sam ratnik jara.

I onda, jedne zime, pre četrdeset godina, ostao sam bez ijednog artifaga. Najbolje rešenje bilo je da utisnem svoje nasleđe u direktnog slovenskog potomka.

Dvadesetog marta 1973. godine, na Rigenu, rodila se beba Devanovih. Sećam se kad sam je prvi put video. Histerično je plakala. Zagledao sam se namršteno u nju, pre nego sam izvršio utiskivanje. Njena vriska me je činila nervoznim i znao sam da je greška što nasleđe ostavljam u ljudskom biću. Pomislio sam da je bolje da sam izabrao životinju, ali više nije bilo vremena i morao sam to učiniti. Na moje zaprepašćenje, pre samog čina utiskivanja, ona je ućutala i zagledala se u moje oči. Iako sam znao da je to nemoguće, imao sam utisak da me vidi. Zatim je podigla ruke ka meni i utonula u san. Ustuknuo sam za korak, a zatim se ponovo nagnuo nad kolevkom. Iako je sve oko nje i dalje divljalo, devojčica je mirno spavala.

Ova će biti vrhunski gnjavež, progunđah u sebi i izleteh napolje, ostavljajući obalu Rigena prekrivenu mojoj bojom.

Vrlo brzo se ispostavilo da sam bio u pravu. Mala Purpur, kako su je roditelji nazvali, bila je apsolutno nemoguća. Iako smo pratili svaki sekund njenog života, to derište je nekako uspevalo da stalno dovodi sebe u neprilike. Zato smo uticali na Miloša da se presele u Staro Nebo, što je omogućilo Devani da stalno bude uz nju, kao njena dadilja Vasilisa. I Živa se često spuštala, budno motreći na gnjaveža. Ja sam je uglavnom viđao samo na mostu. Izbegavao sam da budem blizu nje, prvenstveno zbog toga što me je nervirala… Valjda

Kad posle deset godina čekanja nije uspela da pređe most, sišao sam sa njega i majci kratko odbrusio:

- Dete debil!

Posle petnaestog rođendana, shvatio sam da je od tinejdžerke gluplji samo bog koji sve svoje nade polaže u smrtnicu.

Posle dvadesetog rođendana, samo sam polu-pomirljivim tonom zaključio:

- Prosto je idiot.

Nakon svakog neuspelog spajanja, bivalo je sve jasnije da je ona, u odnosu na sve druge, bila najgori mogući izbor za moje nasleđe. Ali sad više nije bilo povratka; jedino što sam mogao je da je mrzim i psujem sebe što sam poslušao druge. Što je bivala starija, sve više me je izluđivala; zato sam joj pravio sranja. Sećam se kako sam uticao na to da sa devetnaest godina popije pola flaše Miloševog brendija. Zaljubila se kao koza u nekog kretena. Probila nam je svima bubne opne vrišteći od sreće što ju je napokon pozvao da izađu. Purpur se lepo odvalila od alkohola, a Vasilisa je zbog toga htela da me ubije. Gnjavila me je danima da joj kažem zašto sam to uradio.

– Zato što mi se može! – procedio bih kroz zube.

Nije mi verovala. Postala je veći davež od same Purpur, insistirajući da joj kažem istinu.

– Zato što sam ljubomoran na Nikolu! – odvalio sam jednom.

Ne bih to nikad rekao, prosto mi je izletelo. Jer ja ne mogu da budem ljubomoran, niti postoji razlog za to. Samo sam hteo da žene Java skinem sebi sa vrata. Počele su da govorkaju kako sam ja zaljubljen u nju. Pustio sam ih da veruju u šta hoće; imao sam bitnijih problema od toga šta će ove da laprdaju na nekom poselu u Javu. Znao sam da ne osećam ništa prema Miloševoj kćerki. I bio sam ubeđen u to sve do sledeće godine, do njenog dvadesetog rođendana.

Kada Purpur ni posle dvadeset godina nije prešla most, poludeo sam. Ne obazirući se na Živu i Svetovida koji su me ubeđivali da joj treba još vremena, sjurio sam se iz Java u kuću Devanovih. Bila je uplakana i preplašena. U nekoj prevelikoj muškoj pižami, koja joj se svukla sa ramena, sklupčano je ležala na krevetu pored Devaninog krila. Njena raščupana kosa boje karamele, prosula se po dadiljinim skutima. Kad sam ušao, Purpur se ukočila i blago uzdigla. Zbunjeno je usmerila umoran, staklast pogled ka meni. U sekundi mi je bilo jasno da me je osetila. Isto to je shvatila i Devana; zato me je mrzovoljno ošinula pogledom i poručila mi da izađem napolje. Odmahnuo sam kratko rukom, stavljajući joj do znanja da me boli kurac za Purpur i otišao.

Iako sam praktikovao da bes zbog neuspelih pokušaja spajanja ispraznim prvo tucanjem ruslanki, a zatim u lovu na navite, ovaj put sam umesto kod žena otišao na ulaz u Jav i posmatrao Purpur iz daleka. Namrštio sam se kad mi je telom proleteo neobičan osećaj, zbog kog sam neprimetno zadrhtao. Stvar je u tome što ja ne drhtim; ne postoji ništa što bi me navelo na to. Pade mi na pamet da mi je verovatno žao devojke, ali brzo odbacih tu misao. Ja jednostavno ne poznajem osećaj sažaljenja. Ona se vrati na Devanine skute i trudeći se da zadrži jecaje u sebi, prošapta da će morati ponovo kod psihijatra. Ponovo osetih blag drhtaj tela i iz nekog razloga, jedino što tad poželeh je da je ja tešim umesto Devane. Ta misao me uznemiri i natera da jako stisnem pesnice uz telo, nastojeći tako da savladam sebe i iskontrolišem tu svoju želju.

Ostao sam da je posmatram i kad je Devana otišla. Gledao sam je kako spava sve dok jutro nije počelo da je štipa svojim svetlom po licu. Znao sam da će je dan probuditi. Nasmejao sam se blago kad je mrzovoljno nabrala nos i jedva odškrinula teške kapke. Tromo se svukla sa kreveta i krenula ka prozoru da ga namrači. Posle samo nekoliko koraka, nagazila je na srozane nogavice pižame i pala. Opsovala je najstrašnije i brzo se pridigla. Prišla je prozoru i pre nego je povukla teške draperije, žmirkajući se zagledala u vedro nebo. Trepnula je dva puta jako, a zatim me upoznala sa najsjajnijim i najtužnijim očima boje badema. Kratkim trzajem ruke povukla je zastore i sručila se nazad u krevet.

Bio je to prvi dan proleća, moj dan, najbolji dan za ubijanje navita. Uzjahao sam Ognja i isukao mač. Uleteo sam u hordu nakaza zbijenih u pećinama Tatre.

Bio je to dan kad sam shvatio da će Purpur biti moja propast.

I ta istina mi uopšte nije zasmetala."

Trejler za  MIRIS NASLEĐA 
Trejler za  ZEMLJA MRAZA
Kupovina na sajtu DRINA STEINBERG "TRILOGIJA PURPUR ARKONE"

Recenzije: 
DRINA STEINBERG - PURPUR ARKONE by Prodavnica snova
DRINA STEINBERG - PURPUR ARKONE by Dragana Stojanović 
DRINA STEINBERG - PURPUR ARKONE  by Aleksandar Đelošević