Sanja Vukosavljević - Samo malo loša

Izdavač - DRINA STEINBERG PUBLISHING HOUSE

Sanja Vukosavljević - SAMO MALO LOŠA

Kako je to kada se alfa muškarc uhvati u koštac sa alfa ženom? Ovo je jedna od tih priča. 

Jana je poput Amazonke. Slabe žene je ne podnose, jake je se plaše. Ako bih tražila tačan opis alfa žene opisala bih je kao nezavisnu, inteligentnu, voli da rizikuje, borac i oslonac. To je Jana, privlačna mlada djevojka koja se usuđuje protivriječiti rigoroznom ocu tradicionalnih shvatanja, odlazeći u potragu za boljim poslom. Bolji posao donosi novčanu sigurnost za Janu, a novčana sigurnost znači lakši život za njenog mlađeg brata Mladena. I baš tu, na novom radnom mjestu upoznaje njega - mračnog, moćnog, uspjesnog muškarca po jos moćnijem imenu - Dejan. 

Dejan predstavja sve ono što Jana nije. Bogat, uspješan, drugi ga se klone, svi ostali... sem nje. Čim se pojavila želja, oboje su se usudili. I tako kreće priča mačke i miša. Kocka je bačena, ruke pune karata a samo je jedan dobitan špil. 

Zanimljivo, s druge strane i frustrirajuće je gledati borbu volje dvoje jakih osoba. Dejan, spolja moćan i bogat duboko u sebi krije nesigurnost. Nesigurnost da se preda, da ne bude neprihvaćen i ostavljen. Rano je život njega počeo da šiba. Još u djetinjstvu je na svojim leđima osjetio nepravdu, odbačenost i prazninu. Sve što je volio klizilo mu je iz ruku, ostavljajući duboke ožiljke na srcu. I tad se zarekao da će uspjeti i da nikoga više neće voljeti. Al da će druge voljeti njega. 

I Jana jeste. Tvrdoglavo, nesputano, naivno, voljela ga je. Čekala ga je i kada joj se vraćao sa mirisom druge na košulji. Vjerovala je u njih do onog trenutka kada joj je postalo jasno da nema dalje. Ovo nije samo priča o Jani i Dejanu. Ovo je priča o porodici, požrtvovanosti i ljubavi koja je jača i od krvne veze. Porodica nije samo ono što nas krvlju spaja, porodica je ono što smo izabrali da volimo i za šta smo spremni da se žrtvujemo. 

Hvala ti Sanja što si izabrala da opišeš primjer jedne prave majke sa naših prostora. Ono što jedna majka može da uradi za svoju djecu, mjeri se sa ekvivalentnošću intervala beskonačno. 

Za one koji su raspolozni da pročitaju uzbudljivu i napetu priču ovo je prava priča za njih. Od mene jedna 5-ica velika k'o kuća.

"Ne znam koliko smo tako sjedili u tišini. Mogla je proći i cijela vječnost i samo jedan minut, svejedno je. Upijala sam svaku crtu njegovog lika. Ne znam šta sam očekivala da će se desiti, ali htjela sam ga zapamtiti. Svaku crtu, svaku liniju, svaku boru i svaki trzaj na njegovom licu."

"Olako sam je uzimao. Zdravo za gotovo. Naivno mislio da je to što me voli i što je zaljubljena dovoljno da zažmuri na sva moja sranja i ostane kraj mene. Naivno vjerovao kako mi nikada neće reći ne... Jer mene ne ostavljanju, ja ostavljam. Takav sam postao, takvog sam sebe stvorio."

Olja Polcer

Sali Torn - Mržnja puna ljubavi

Izdavač - LAGUNA

Sali Torn - MRŽNJA PUNA LJUBAVI

''Knjige su nešto magično i nešto što se mora poštovati i uvek će biti.''

Lusi i Džošua rade u izdavačkoj kući, oboje su pomoćnici generalnog direktora i radne dane provode mrzeći se i svoja osećanja otvoreno pokazuju jedno drugom. Kada se prijave za rukovodeće mesto, borba postaje još jača.

''Evo jedne činjenice. Naporno je mrzeti nekoga. Sa svakim otkucajem srca bila sam sve bliže smrti. Trošim ove poslednje minute sa nekim ko me iskreno mrzi iz dna duše.''

Lusi, ili kako je Džošua zove Bobica, je niska, pomalo nesigurna, ne ume da kaže ''ne'', odrasla je na farmi jagoda, sama je i izgubljena i osim posla nema ništa.
Ali iz svega toga proizilazi jedan (retko) simpatičan ženski lik. Zavolela sam je već na samom početku knjige. Nasmejala sa toliko puta njenoj tvrdoglavosti, smotanosti i neposrednosti.
I opet je u njenom sklopu i neustrašivost i borbenost koju će malo po malo otkrivati u sebi. 

''Ne treba mi niko da brine o meni. Mogu ja ovo. Sama sam na ovom svetu.''

Džošua, na prvi pogled pun sebe, arogantan, bezobrazan, nadmen tip, ali kad se zagrebe ispod površine ostaje isto jedan fizički jak lik koji krije u sebi nesigurnost i želju za priznanjem.
Dolazi iz porodice lekara i on je jedini koji nije završio medicinski fakultet, samim tim ga smatraju nesposobnim pa im celog života dokazuje da vredi.

''- Je l’ zato nisi hteo da budeš doktor? Zato što mrziš ljude?
- Nije išlo.
- Je li bilo nečeg što ti se dopadalo?
- Većina toga mi se dopadala. Bio sam dobar u teoriji. Imam dobro pamćenje. I ne mrzim sve ljude. Samo većinu.''

Njihove sitne smicalice, razgovori i svađe će vas nasmejati, to vam obećavam. Ali će vas opet i dirnuti kada se zbliže i postanu iskreni jedno prema drugom.

''- Šta da joj kažem?
- Da se mnogo plašim. Sve će se uskoro završiti ovako ili onako. Visim o koncu. Nemam pojma hoće li im se ikad isplatiti ono što su uložili u mene. I da sam ponekad tako usamljena da mi se plače. Izgubila sam najbolju drugaricu. Sve vreme provodim sa ogromnim strašnim čovekom koji hoće da me ubije, a sad mi je verovatno jedini prijatelj iako to ne želi da bude. I od toga mi se srca slama.''

Jedan stomačni virus, jedno venčanje i porodične zavrzlame i glavni junaci su doprineli da ovo bude malo više od običnog chick lit-a.

''Oduvek sam verovala da su ljudi koji uđu u naš život tu da nas nečemu nauče. Ubeđena sam da je Džošuina svrha da me iskuša. Da me tera. Da me očvrsne. I to je u izvesnoj meri stvarno tako.''

Verovatno najslađa knjiga koju sam u poslednje vreme pročitala. Volela bih da pogledam jednog dana i film snimljen po ovom malom savršenstvu, ali definitivno bih volela da pročitam sve ovo iznova samo iz Džošuinog ugla.
To mi je jedino nedostajalo, da zavirim i u njegov um.

''Niko nikad ne bi smeo da bude ignorisan niti da se oseća nevažno.''

5 ružičastih zvezdica ❤

''Život je počeo da im izgleda kao jedna velika šansa da od svega stvoriš novu malu uspomenu.''

 Prodavnica snova

Ketrin Kukson - Devojka

Izdavač - LAGUNA

Ketrin Kukson - DEVOJKA

Mogli bismo u nedogled nabrajati šta nam sve istrajnost može doneti u životu. Ona pomaže reci da se probije kroz korito, ona nas održava živima, ona je, kako kaže Bendžamin Frenklin, ono što pobeđuje sve ostalo, a ona se, takođe, našla i kao ključna reč na naslovnici ovog romana. Urednici vele da je ovo roman o ljubavi , ponosu i istrajnosti. Ne, ovo je samo roman o istrajnosti, ispričan kroz hroniku jedne mladalačke patnje: devojčice, pa devojke, pa žene. 

Delo nije klasično viktorijansko štivo niti je klasična istorijska ljubavna priča. Smeštena je u slojeve srednje i siromašne klase viktorijanske Engleske, potpuno odudarajući od štiva koje se vezuje za taj period. Po prevodu se vidi da je autorka koristila i osiromašenu leksiku nižeg sloja građanstva, pa je to jedna od stvari koja je vrlo interesantna.

Kratak sinopsis knjiškog izdanja:
„...protiv njene želje, udali su je za prostog, pohotnog čoveka, lokalnog mesara Freda, ali Hana je svim srcem nastavila da se bori za čoveka koga je želela: Neda Ridlija, koji ju je obožavao i naučio je šta su ljubav i strast...“
Nensi Bojl, obolela od tuberkoloze i svesna da živi poslednje dane, kreće iz Njukasla sa svojom osmogodišnjom ćerkom Hanom u selo Elkholm, gde živi Hanin biološki otac. Na putu upoznaju Neda Ridlija, osamnaestogodišnjeg preprodavca konja, koji im pomaže, iako je svestan da se može zaraziti tuberkolozom. Ned u godinama koje slede postaje Hanina ljubavna senka, onaj lik i onaj deo romana, koji da ne postoji, verovatno bismo se ovenčali i ugušili turobnošću dela.

Nakon što Haninom ocu preda dete kojeg se zanekao, Nensi umire, a devojčica ostaje u porodici Metjua i En Tornton, i njihovih četvoro dece. Frenetično frigidna i opsceno zla, En Tornton, mrzi malu Hanu, ali ne zato što predstavlja izdaju njene ljubavi od strane muža, već zato što je on izdao njen licemerni ugled. Devojčicu oslovljava sa „Devojko“, maskirajući svu svoju mržnju u odelo ravnodušne uglađenosti. Hana je izolovana i odbačena, namenjena onom delu koji se druži sa poslugom. Bajka o detetu koje započinje život kao Pepeljuga, ubrzo prestaje imati naznake bajke i ostavlja ožiljke od biča na krhkom dečijem telu. I tu autorka formira prvi prelaz, kojih će u daljem toku dela biti ravno četiri. Otac postaje otac, maćeha postaje sputana, deca postaju polubraća i polusestre, Ned Ridli zaštitnik, a onda još jednom, na kraju kruga, maćeha postaje krvožedni živi planer koji priželjkuje osvetu.

Sve žene u delu, bilo da su im karakteri fine ili zlokobne prirode, su izuzetno jake. Jedan pasus iz dela ih tačno opisuje u periodu za koje je vezana tematika dela: „ Čudno je to da su uglavnom žene uvek jače od muškaraca, a ipak im moraju biti potčinjene. Nemaju nijedno od prava koje imaju muškarci, one su svojina. Pretpostavljam da ljubav pomaže.“

I da, ljubav doista pomaže, ali je ona u ovom delu najslabije istaknuta. To je velika mana dela, taj vidan nedostatak hemije između Neda i Hane, za koju nije kriv njegov, već njen lik. Njihov krucijalni ljubavni susret je razrešen jako loše, neupečatljivo, nedefinisano i prazno. Čak i da je autorka želela da sve približi realnosti (kao što je učinila i sa ostatkom dela), moralo se malo više poraditi na segmentu „Hane koja voli jednog snažnog čoveka“, jer sve ostale njene varijante su savršene: devojčica siroče, devojka pre udaje vrlo incestuozno zaljubljena u svog polubrata Džona, devojka koju nasilno udaju, žena koja trpi tiranina od svekrve i zaglupastog muža. Ned jeste ono u čemu ona pronalazi sebe i zato je toliko istrajna da ga zadrži: „Hana je polako sela na drvenu stolicu pored vrata. Opet su je zvali Devojka. Na silu su napravili ženu od nje, ali čudno, oni koji su je mrzeli nikada joj nisu dozvolili da se oslobodi svoje mladosti, uvek je bila Ona Devojka ili samo Devojka. Ponekad bi zaboravila da ima ime, osim kad je bila sa Nedom.“

Autorka Ketrin Kukson je imala teško detinjstvo. Odrastala je u siromašnim i ultimativno bednim uslovima, koji se i više nego očigledno mogu prepoznati u delu. Kao što sam već napomenula, ovo delo odiše turobnošću, a nije ni tragično ni teško, koliko je gorko i mračno. To se pogotovo vidi u opisima. Svetlost delu donosi samo Hanina velika želja da preživi i da se izbori za čoveka kojeg želi. Uz ovo delo se ne plače, jer vam počesto bes i osećanje nemoći blokiraju sve ostale sažaljive emocije, a sigurna sam da bi ga sve žene doživele kao bič na goloj koži. 

Zašto ga čitati?
*Da bismo doživeli katarzu kroz Hanin put.
*Da bismo saznali da li ljubav može pregaziti okrutnost vremena.
*Da bismo shvatili da i likovi koji nisu loši po prirodi umeju nekome zagorčati život.
*Da saznamo kako kada nekome želimo sve najbolje možemo uraditi iz neznanja najgoru stvar na svetu.
*Da bismo osetili koliko jedna žena može imati snage u sebi.
*Da saznamo kako se u jednom delu koje nije autobiografija ili biografija može ispričati jedna potpuno ogoljena i realna životna priča, odnosno, da vidimo da fikcija može biti jednaka realnosti.

I na kraju, da zaključim, „Devojka“ bi bila vrhunska kreacija da je ljubavni segment bolje odrađen. Ovako, od mene ima ocenu sasvim solidnog dela i mislim da je to dovoljno da dam svoju srdačnu preporuku.

Verica Stojadinović 

Colleen Hoover - Sve tvoje savršeno

Izdavač - NAKLADA NEPTUN

Colleen Hoover - SVE TVOJE SAVRŠENO

Čitatelji iz Srbije sva Neptunova izdanja mogu kupiti na stranici KNJIGE O KOJIMA SE PRIČA

U dvorani tužnih pajaca, savršenih u jednom trenu, pleše se. Okreće se sve oko dvoje plesača kao da im je savršeno baš tu mesto, isprepletanih ruku, pomešanih misli, pokidanih srca i sjebanog savršenstva. Tako blizu jedno drugog, a tako daleko.

Pričajući o knjizi, čitajući o njoj, shvatila sam da treba da budem oprezna. Shvatila sam da će me sjebati žestoko. Ako je slomilo nekog ko baš i ne voli ovakve knjige kako će mene kad ja to dušom čitam. Možda nekome to smešno izgleda ali ja se ovakvim knjigama prepustim cela. Očekivala sam taj udar čitajuci je, skoro kroz svaku stranicu. Lagano sam puštala sebe da me dodiruju njihovi savršeni pogledi, da osećam njihove savršene dodire i drhtaje, da preživljavam boli sa kojima su se borili... Ali nije tu bilo toga, bar ne još ne na početku, ne puno toga što će me rastaviti od života. Uživajući u ono "prije" opuštala sam se. Čitajući ono "sada" skupljala sam se kao jež kad mu preti opasnost.

Pročitaš tridesetak stranica i mozak kreće kao neka zujalica da radi. Već sklapaš u glavi scenarija knjige, kako će se odvijati, kako bi trebalo, zbog čega dolaze tuge, radosti, suze, osmesi... misli ti pletu mrežu za koju misliš da je to to i da unapred znaš sve a ustvari ne znaš ništa. Da li je to odbrana od starta knjige uz koju ne zeliš da se slomiš ili se pripremaš za trenutak slamanja jer znaš da će se desiti ...

Graham i Quinn.

Ljubav! Ono "nešto" o čemu se mašta! Uživala sam u njihovoj harizmi koja je izbijala iz svake rečenice. Da, bili su savršeni jedno za drugo. Ono "sad" me je samo malo doticalo, onako ovlaš jer ono "prije" je bilo kao spas. Savršeno uklapanje dva živa bića. U svemu!

Kako se prepoznaju srodne duš? Oči im se prepoznaju, tužni pogledi se zavole, osmesi se pomešaju. Ona prepozna nešto njeno u njemu on nešto svoje u njoj.

"Poljubi me nežno u kut usana  prije nego što se odmakne."

Ah taj ugao usana... Najnežniji, najsenzualniji, najobičniji, najsloženiji, najopasniji, najsavršeniji dodir se tu rodi. I onda svet zatreperi.

Postoji u knjizi to neko vreme kad su se spremali da jedno drugo zavole. Da, lepo ste pročitali. Vreme kad on njoj dokazuje kako su stvoreni jedno za drugo, vreme kad ona ne veruje u to ali opet zna da su njegove reči nešto što pravi temelj svega njihovog.

"Znam da smo zajedno tek tri mjeseca, ali jednog će dana Graham biti moj muž. Tu nema dileme. Tako je to kad upoznate svog budućeg muža. Na kraju se udate za njega."

Vreme kad se spremaš za ono vreme kad ćeš biti zaljubljen, kad ćeš voleti... Vreme kad iznova znaš da si rođen za nekog i da je taj neko rođen za tebe i polako, strpljivo čekaš jer znaš da drugačije ne može, ne sme.

"Ako želiš da se još nekoliko mjeseci pretvaramo da nismo srodne duše, meni je to u redu. Ja sam jako dobar glumac.

Smejem se na njegov sarkazam. "Srodne duše ne postoje."

"Znam", kaže. "Mi nismo srodne duše. Srodne duše su glupe."

Pritišće usne na moju kosu, ljubi me u potiljak. "Koji je danas dan?"

Podignem glavu i pogledam ga. "Osmi kolovoz. Zašto?"

Prsa mu se pomiču od tihog smijeha. "Vidjet ćeš. Za deset godina, osmog kolovoza u ponoć, ja ću se okrenuti prema tebi u našem krevetu i šapnuti ti na uho: Rekao sam ti..."

Kroz knjigu sam shvatila da svako savršenstvo ima svoje nesavršenstvo, treba ispoštovati balans, jebeni balans. Suočeni sa problemom koji ne mogu ni da zamislim kako boli i kako kida svaki trenutak života, padaju, posrću, u jednom trenutku borbe gube snagu, čas jedan, čas drugi. Plešu neku igru za koju znaju da gube. Slamaju se krijući se jedno od drugog jednostavno da ne bi povredili jedno drugo. I u najgoroj boli nesebično čuvaju jedno drugo patnje.

"Nedostaju mi dani kad sam mu morala reći sve ili bih poludjela. I nedostaju mi dani kad se on osjećao kao da nas vrijeme zakida za one sate kada moramo spavati. Ona jutra kad bih se probudila i zatekla ga kako zuri u mene. Nasmiješio bi se i prošaptao "Šta sam propustio dok si spavala?"

Nedostaju mi trenuci kad bi bio na meni, tako udubljen u mene da sam osjećala kako bi mi mogao rastrgati prsa samo kako bi gledao moje srce dok vodimo ljubav. Čudno kako mi može nedostajati osoba koja je još uvijek tu."

Kad se desi trenutak da se savršenstvo slomi? Zbog čega? Bol prelije "savršeno" najlepšom čokoladom, poraz posadi jagodicu na vrh, ogreje lažno sunce, čokolada počne da se topi i ostane nesavršeno. Zbog čga nastane ponor u središtu savršenog? Zbog čega napravi taj maleni jaz koji preti da proguta svaki savršen trenutak.

Kada tisine postanu toliko glasne da prete da te onesposobe za dalje. On uvek izgleda kao da vodi unutrašnju borbu, sa samim sobom, možda sa njom, možda sa zajedničkim demonima koji prete da naruše savršeno. Možda sa celim svetom koji se nadvio mračnim pogledom nad njegovu ljubav. Ili izbrisao njenu. Deluje tako prosto kad se kaže a tako bolno kad se pomisli na to. Ko je čitao knjigu znaće o čemu govorim.

Graham i Quinn slomljeni pred zacrnelim svetlom. Možda je to kazna jer su "savršeno" gurnuli pod tepih. Nije ni bitno, bitno je da boli, više od svega. Toliko boli da počnješ mrzeti sebe što si skrenuo pogled makar na tren.

Od zida do zida jedna tuga, njena.. Nema mesta za drugu, njegovu. A to im je tako potrebno.

"...jer je tuga poput paukove mreže. Ne primećujete je dok se ne uhvatite u nju, a onda je potreban mukotrpan trud da se pokušate osloboditi."

Kao sto su se savršenstva preklopila potrebno je to i tugama. Neka je onda veća, dupla ali je zato ni njena ni njegova već njihova. Zajedništvo u dobru i zlu, u bolesti i zdravlju, u sreci i tugi. Onda je sve lakše...

Postoji li neka prosta rečenica, dijalog, monolog, šta god gde će pasti sva pitanja i svi odgovori. Čisto da u svom tom savršenstvu bude bar malo lakše prebroditi tsunamije 3,4,5, kategorije...

"Tko si ti? I što si učinio sa mojim mužem?

Okreće se naprijed i naslanja u sjedalu te prekriva oči rukom. On je vjerovatno negdje sa mojom ženom. Ja je već dugo nisam vidio."

I eto ga. Tu su sva pitanja i svi odgovori.

Kako se pronaći kad zajedništvo upadne u lavirint. Kako naći pravi put koji vodi do zagrljaja onog drugog. Kako nastaviti sam ako znaš da sve što želiš je upravo tu? Najteže je, boriti se, sa samim sobom.

Kod srodnih duša/ljudi postoji jedno nesavršenstvo. Misli im idu istim putem, plaše se istih stvari, sudare se strahovi. Plaše se od istih tsunamija jedan za drugog. Plaše se istih razloga, pitanja i odgovora. Ta sudaranja dovode do razdvajanja. Totalnog. Mimoilaze se. Iz tih strahova rode se tišine. A tišine ništa dobro ne donose. Grahamu i Quinn nisu ništa dobro donele. Niko nije bio smeo da prekine tišinu pravim rečima. Tako je i tišina postala kobno savršena.

Nekada su pričali, pisali, obećavali i zavetovali se. Videli su ispred sebe godine, ne znajući da postoje razorni tsunamiji koji idu i iznad pete kategorije.

To pisanje će ih spasiti, to pisanje će im pomoći da prevale tugu preko kolena i išibaju je za primer što se zavukla tamo gde nije smela.

Podne je kad sam došla do 244 stranice. Kod pisma. Tu sam zaklopila knjigu. Ne želim to da čitam sve dok se mrak ne spusti oko mene. Možda čak želim da se prekrijem preko glave jorganom i da niko ne vidi moj izraz lica, moj drhtaj i ne čuje moj jecaj prilikom čitanja njihovih pisama. Dan nikako ne može biti saveznik knjizi poput ove.

Zavet... Drvena kutija koja u tom trenutku život znači. Nekadašnji glupavi osmesi i dečacka želja, sadašnji poslednji trzaj i ono što se nada da će spasti sve njeno savršeno da ne potone.

"Ovo je savršen trenutak na savršenom mijestu sa savršenom osobom. I ne sumnjam da ću pisati o ovom trenutku kad mu budem pisala to ljubavno pismo..."

Trenutak nad kojim se sigurno svi čitaoci mnogo jače zamisle nije ni bol, ni tuga, već životna priča koja se čita glasno iz straha da se ne zaboravi, da ne potone nad svim drugim rečima. Priča o onome što je jedino bitno, nikad ne odustati u isto vreme.

"Koja je tajna savršenog braka?

Starac se nagnuo naprijed i jako me ozbiljno pogledao. "Naš brak nije savršen. Nijedan brak nije savršen. Bilo je trenutaka kad je ona odustala od našeg braka. Bilo ih je i više kad sam ja odustao. Ali tajna naše dugovječnosti je ta što nikad nismo odustali u isto vreme."

I eto, savršeno priznanje za kraj kako to savršeno ne postoji. Možda je to zbog one gramatičke nepravilnosti a možda jer žudimo za savršenim. No ipak ja sam umetnula u moj osvrt previše savršenosti jer me je knjiga savršeno srozala. I ne mogu verovati u to da savršeno ne postoji jer su i nihove tuge savršeno prianjale jedna uz drugu, jer su me njihove boli savršeno kidale i nije mi smetalo. Nekad je potrebno isplakati, nekad je potrebno pustiti taj uragan pete kategorije da protutnji kako bi bili savršeno sigurni da je sreća odmah nakon njega.

"Izdrži sa mnom uragan pete kategorije."

Bilo je potrebno Grahamu i Quinn isplakati sve te suze i pustiti taj plač iz sebe..."Plač koji toliko boli da ne možete ispustiti ni glasa." Bilo je potrebno izbaciti to što guši da bi se prodisalo, bilo je potrebno da jako zaboli nedostajanje da bi se otkrilo ono što ispunjava i leči. Bilo je potrebno da osete bol kako bi shvatili da je ono što imaju najvrednije i da je to ono što ih čini srećnim.

I da za kraj je skoro nemoguće ne-pokloniti vam najlepše pismo koje je muškarac ikada napisao ženi. Najlepše reči koje je Graham ikada rekao Quinn. Najlepše "voleti" i "obećavam" koje je iko upotrebio ikada u bilo kojoj knjizi.

"Quinn, bez obzira na to što nam život priredi, mi ćemo zajedno stvoriti predivna sjećanja. To je jednostavno tako. Ali također ćemo imati i loših dana i tužnih dana koji će našu ljubav staviti na kušnju.

To su dani kad želim da osjetiš apsolutnu težinu moje ljubavi prema tebi.

Obećajem ti da ću te voleti više tijekom oluja nego što ću te voleti tijekom savršenih dana.

Obećajem ti da ću te voljeti više kad ti je teško nego kad si sretna.

Obećajem ti da ću te voljeti više kad smo siromašni nego kad plivamo u novcu.

Obećajem ti da ću te voljeti više kad plačeš nego kad se smiješ.

Obećajem ti da ću te voljeti više kad si bolesna nego kad si zdrava.

Obećajem ti da ću te voljeti više kad me mrziš nego kad me voliš.

Obećajem ti... kunem ti se... da te volim više sada dok čitaš ovo pismo nego što sam te volio kad sam ga pisao.

Jedva cekam provesti ostatak života sa tobom. Jedva čekam obasjati svetlom sve tvoje savršenstvo.

Volim te.

Toliko te volim.

Graham."

Za kraj mogu da kažem da znam da sam imala previše "savršenog " u svom osvrtu. Tako je trebalo da bude. Ne trebalo, već moralo jer je ova knjiga iznova savršena, dok on voli sve njeno savršeno u celoj njenoj nesavršenosti.

Suzana Mihajlović

Zoran Petrović - Praznik zveri: Nezvani gost

Zoran Petrović - PRAZNIK ZVERI - NEZVANI GOST

Suzanin osvrt na prva dva dela možete pročitati OVDE

Ovaj praznik počinje rečima Majkla Murkoka, pa zašto ne bi i moj osvrt.

"Prošlost je scenario koji neprestano ispisujemo iznova..."

U knjizi je ispisao Abraham, zatim Zoran, a sada ću i ja iznova kroz osvrt. Prošlost je nešto što nas kao senka prati, sve nas. Bez razlike i bez izuzetka. Ovaj praznik zveri je podvukao prva dva praznika. Ovaj se najviše slavio čini mi se, najupečatljivi je bio, najkrvaviji, najduži.

Na početku sjajna pripovedačka priča, Nezvani gost i pisac. On koji pripoveda i onaj koji zapisuje. Fraza koja mi se zasviđala na samom početku je gde pisac bije onu poznatu bitku ne nalazeci lek za prazan papir pred sobom.

"Nedokučiva mijazma nemira praznila mu je svest, ispijala misli i trunila ideje. Reči nisu htele iz njega..."

A onda je noć progutala senke po ko zna koji put i došao je on, Nezvani gost. Sa njim je došlo i moje prisećanje.

Kao što je piscu bilo konfuzno rasvetljavanje neke davne prošlosti tako sam se i ja borila sa svojom konfuzijom. Imala sam utisak da zajedno uplovljavamo u nešto bitno. On u priču, ja u sećanje i priču. I eto ga, kao iz vedra neba poznati Zoranov portal. Ko je spreman za ovo putovanje kroz vekove, gde vreme podrhtava zajedno sa onim dobrim i onim zlim, može zaroniti u ovo štivo. Oni koji su voleli Praznik zveri i prva dva dela, ovim delom će biti oduševljeni. Sam autor mi je priznao da je ovo delo po njegovom mišljenju najzrelije i najkvalitetnije a ja moram da ga ispravim i kažem da je svaki deo na svoj način jak i moćan i da svaki uvlači čitaoca duboko u srž, duboko u prošlost i duboko u događaje. Samim čitanjem biraš stranu, da li ćeš putovati kroz vreme kao nezvani gost ili ćeš biti neko od bitnih velikana, ili možda sam pisac koji prvo biva prestrašen, pa šokiran a onda i osvojen samom pričom koju gost kazuje.

Čudni su pisci. U strahu, jezi, traže i obično nađu ono potrebno za pisanje. Strah kao i obično pokrene, um počne da diktira, mastilo da miluje hartiju i stvori se ono što ce ostati za buduća pokolenja.

Kada ono što treba da napiše parališe samog pisca, kako će tek reagovati čitaoci. Nije se plašio više za sebe već za njih kojima će ovo biti nešto što će označavati vekove, priče, legende koje će pročitati i možda baš njih same obeležiti na bilo koji način.

“Ne želim više da učestvujem u tvojoj zamisli, rekao je otupelim glasom i odložio iridijumsku pisaljku. Ako je istina sve o čemu se ovde govori, ja o tome neću napisati ni reč, a ti... ti si zaslužio da te nema...”

Međutim istina je morala da bude ispričana i napisana...

I onda se usudio da prihvati rečeno, besedu svog nezvanog gosta. Slovo za slovom, reč po reč, redak po redak, spis po spis raznih učesnika same istorije i pisac je postao gladan same priče. Cele priče. Sjajna beseda očrala je i pisca i olovku ma koliko bila jeziva, stvarna ili nestvarna, krvava i prepuna urlika, prepuna jauka, ujeda i magije. Mogla sam da zamislim svog prijatelja, autora ovog sjajnog dela, kako sedi i piŠe dok mu neko vredan svakog trnca u telu pripoveda skačući sa veka na vek, kroz vreme. Ma koliko strašna priča bila, mi smo na to navikli kroz prva dva dela.

Magije su i dalje sveprisutne u knjizi, gotovo je nemoguće bez njih. Ona koja je na mene ostavila utisak je svakako magija izobličja, magija preuzimanja identititeta. Ta magija je odredila sudbinu mnogih ljudi u knjizi, moćna magija za ljubav, za rat, za život, za zlo.

Proročanstva i kazivanja sudbine su pravile klupko, bio je verovatno izazov uplesti u njega najjače likove kroz istoriju, sklopiti nesklopivu celinu a opet povezati ono što se povezati ne može.

“Jedne večeri mladog meseca upoznaćeš vladara bez budućnosti, princezu bez prošlosti i osvajača bez podviga. Popićeš vrč medovine neopcelinje i pojesti divljač pripitomljenu. Krv ne prolivaj i reč ne progovaraj. Snagu čuvaj, jer će te u praskonoćje izvesti pred njega. Govorićeš tada nikada izgovoreno i odgovarati na pitanja koja odgovor nemaju.”

Kao što svaka zagonetka ima odgonetku tako i Zoran nalazi zakrpu za rupu, život za neživot i ljubav u kamenom srcu.

Možda je ova priča jeziva, možda je za strahovanje ali ljubavi ima. Ljubavi prema voljenom biću, ljubavi prema detetu, prema majci, prema saborcu...

Elric koliko god krvoločan bio, osetio je ljubav. Kao trn ga je bola čak i kad je mislio da je nikada osetiti neće.

Osetio je ljubav. Ljubav zveri, silinom kakva postoji u nekim knjigama i o kakvoj se pripoveda.

"Bio sam kao začaran i mogla je sa mnom činiti šta joj je volja. Još nisam tačno znao šta tako žarko želi ...ali bio sam rešen da joj bespogovorno ispunim svaku želju. Moj neživot, moja upirska kletva dobila je, pored ljudske krvi još jednu nepohodnost. Nju. Strašno je boriti se protiv jedne zavisnosti, a neuporedivo je gore nositi se sa dve. U tandemu, one pustoše biće. Jedna me u sebe usisava, a druga gazi po najbolnijim spletovima osećanja. Onih najfinijih za koje sam mislio da sam odavno izgubio..."

Osetio je i bol zbog neuzvraćene i izdate ljubavi:

"...Bio sam osuđen na večno crnilo bezdana. Svu svoju prokletu ljubav iskalila je na meni, a mreo sam od želje da legnem pored nje. Učinila me posebnim i uzdigla do paklenih ponora, a onda razorila trunke čovečnosti koje sam sa dna svog čemera, možda nekada mogao iskopati. Darivao sam joj celog sebe, bila je moj uspon i moja propast, ali znao sam da je moram pustiti i napustiti da bih se uverio da sam je ikada voleo..."

Vremena kroz koja prolazi Elric menjaju kako njega tako i njegovo razmišljanje, njegove postupke kao što vreme menja i razlog zašto radi nesto što je naumio. U jednom vremenu ovako u drugom onako. Svako od nas se zamisli nad učinjenim, pa nekad sebi prizna da bi možda drugačije bilo bolje ili bi možda drugačije uradio i to je ono što ovoj zveri daje dozu ljudskog u sebi.

"Tada sam bio siguran da to radim iz ljubavi, ali sada, dok misli i sećanja govorim piscu u pero, počinjem da sumnjam da sam to osećanje ikada spoznao i znam da su mi porivi bili sasvim drugačiji."

Nekad i sad, i on kroz vreme sa svim osećnjima kroz koja je prošao dočaraće svakom od nas to zversko u sebi i pomalo ljudsko na različite načine.

Kroz knjigu autor se trudio da vekove posloži da budu u službi događaja za koje mi znamo. Da budu povezani za ljude koje znamo, čiji vek je tik iza nas. Koliko je išao u dubinu sa tim govori detalj da je novoređence bilo novoronđence 444 godina kako bi od Spasoja bio Adolf. 

Svasta bih ja htela da pomenem i napišem, svakoga da spomenem ali faktor iznenađenja kada vidite imena pojedinih ljudi, bitnih za istoriju, o kojima smo čitali kroz istoriju sveta, kroz srpsku istoriju je ono što želim da doživite na pravi način. I iznenadićete se čega sve tu ima, koje bitke su se vodile, zbog koga, zbog čega i gde.

Strah. On je najsuroviji gazda i najpouzdaniji podsticaj da se nešto izvede kako treba. Pa čak i pročita ovakav roman.

Strah u kostima velikana. Velika. Najveća. Pored silne hrabrosti koja krasi jednog od velikana iz knjige on oseća strah. Ja je osećam dok čitam redove ovog praznika zveri. Osećam svu radost praznika, svu bahatost, osetim trnce koji saopštavaju da je vreme i prepuštam mu se. Puštam da mi zadrhte prsti dok držim knjigu, puštam da mi se uvuče jeza u svaku poru i da počnem da naslućujem najgore.

“Ispisujem ti svoje misli, sada dok mi san na oči ne sme, jer ćini mi se da je to stvorenje neprestano sa mnom. Pognute glave nad listom hartije, prosto ga osećam da mi je tu iza leđa. Kao da ću svaki čas njegov dah na kičmi osetiti i da će mi očnjake zariti u vrat. Dok ležim u krevetu i puštam da mi njegov lik lebdi na ivici uma, tad iz noći čujem njegov šapat kako me doziva, ali kada se pridignem i bolje oslušnem čujem samo huk vetra..."

Ono što čini ovu knjigu sjajnom je to što Zoran nije oskudevao nimalo sa opisima vremena u kome su se događaji odvijali, nije oskudevao u lepoti prikaza okoline, prirode, lepote mesta gde se radnje odvijale, lepoti vestica, čarobnica, ljubavi ... Najviše mi se sviđao opis jednog od najmisterioznijeg mesta koje ja nažalost još nisam posetila i to ću podhitno da uradim. Tvrđava Golubac.

“Planinsko obzorje guta umiruće sunce gaseći beskrajno crvenilo golubačkog sutona. Pokoji ribarski čamac mrežama grebe Dunav i izvlači uzdrhtali ulov koji se presijava grimizsrebrom. Poput opasne zveri sto je došla na pojilo rasteravši sve ostale, na strmoj obali ponosno stoji tvrđava Golubac. Kamenim kandžama tek je malo zagazila u vodu, ali ne spušta glavu radi okrepljenja, vec nemo posmatra dolazak noći...”

U knjizi prepunoj upira, meseceve dece, čarobnica, vešca i ostalih likova zapitamo se često kako bi bilo u njihovoj koži, kao bilo ko od njih. Nekako se nametne utisak u trenu i da nije loše. Kada pročitaš nešto pa sebi kažeš, ovo je dobro.

“Kada se prvi put susretneš sa darom višestruko pojačanih čula, vidiš sasvim nove, nepoznate boje, svako osećanje je poput podivljalog vulkana, a u glavi buči od stotine glasova kao da je pod vodeničnim mlinom. Sve ti se čini da se deliš sa razumom. A onda, s vremenom naučiš da biraš šta ćeš čuti i videti, šta ćeš osetiti, pa ti to više ne izgleda kao da si lud već shvatiš da si darivan.”

Da li je to dar ili prokletstvo? Po meni i jedno i drugo a jedno bez drugo ne može i nikad nije moglo. Ne u ovoj priči. Čitajući knjigu, želeći na trenutak možda malo tog “dara” shvatimo da je samoća ono što ubija, shvatimo da su senke one koje te obuzimaju. Senke koje nestanu kad padne noć uvuku se u te darivane i ne daju mira.

Ono što ostaje kao rep ove knjige je svakako da sva vremena imaju jedan isti presek, jednu istu zajedniču tačku. U svakom vremenu su bila, jesu i biće stradanja ali takođe i “junaka koji staju na put svakom zlu, ovoga ili onoga sveta.”

Ljudska čestitost i hrabrost, pomirenje i ravnoravnost je ono što ce spasiti čovecanstvo. Bilo je i biće. Pomeranje granica ljudskog, pomeranje granica onoga što jesmo, u šta verujemo, za šta se borimo i čemu se molimo je ono što će nas vazda održati u miru. Sačuvati od mača i borbi, pružiti mir. Kada, kao i u samom romanu, celokupan narod ovog sveta, položi karte na sto, ogoli sebe i ono šta predstavlja tada će i dobro pobediti.

Praznik zveri je roman u kome tama obitava i širi svoje pipke. Jasno nam oslikava da je svetlost nešto što ne pripada ovde, nešto što nije vidljivo ni u samo doba dana. Nešto što ne da knjizi da zapadne u stanje monotonije. Poigrava na svetlost i čeka svoje doba dana, onako crno da svi ovi redovi budu jezivi, mračni, primamljujući, da dozivaju svakog od nas da je zagrlimo i budemo deo nje. Ova knjiga nam donosi neke nove zveri, novi praznik.

"Na svetlu je sve već oblikovano, konačno. Svetlo je istina a istina je dosadna. Tek u čarobnoj tami možemo biti šta god poželimo, tek iz ništavila možemo stvarati nešto novo i drugačije."

Dok čekamo sledeći deo, prepustite se Nezvanom gostu i osetite kako vreme struji kroz život ovog neživog stvora.

Suzana Mihajlović