Ovu knjigu mi je preporučila osoba u čiji sud stvarno verujem. Ne
poklapaju nam se ukusi u potpunosti, ali ono što oduševi nju, ukoliko je
u pitanju žanr koji i sama volim – oduševiće i mene.
Već duže vreme
ne čitam popularne YA knjige, postale su mi dosadne, sve iste, pune
smrti i sumornog oplakivanja i patetike. I baš mi je nedostajala neka
malo vedrija knjiga za mlađe, neka koja govori o životu, rešavanju
problema i depresiji onakvoj kakva zaista jeste.
''Želim da se
ujutru probudim i ostanem budna ceo dan... Da ne smatram uspehom to što
sam u stanju da pojedem tost, da mogu da operem zube, a da ne povratim i
da onda, kad sve to prođe, učinim nešto kako bi nestao taj pogled u
tvojim očima. Taj pogled pun straha koji je moje delo i zbog kog mrzim
sebe.''
Upoznajte Frančesku.
Frančeska ima 16 godina, svoj
dom deli sa tatom Robertom koji je ćutljive prirode i vedrog duha,
luckastim mlađim bratom Lukom i mamom Mijom.
Frančeska se
prebacila u novu školu, jutra joj započinju motivacionim porukama i
glasnom muzikom koju Mija pušta, i naravno, savetima koje joj majka
deli.
Nije sigurna ko je, ni šta želi da bude, zahvaljujući
prijateljima iz stare škole, misli da je najbolje da bude nevidljiva.
Ali zahvaljujći novim prijateljima i životnim problemima koji će je
zadesiti, naučiće da voli sebe. Naučiće da se bori sa strahom.
''Strah je dobar. Da ga nema, bilo bi dosadno.''
Mija... Mija je vesela žena, hrabra, jaka i stabilna ličnost. Majka dvoje dece, puna života i mudrosti.
A takve ljude ništa ne može da poljulja... Ništa osim depresije.
Kada se jednog jutra probude i shvate da nema muzike, nema poruke, životi će im se promeniti dok Mija leži u krevetu.
''I ne čujem ništa, kao da je u našim životima isključen ton i kao da niko više nema šta da kaže.''
Robert pokušava da drži sve konce u rukama, međutim, bez Mije mu to ne
ide najbolje. Mija je bila oslonac koji se odjednom izgubio. Dok
smišljaju načine kako da pomognu Miji, upoznajemo Frančeskine prijatelje
iz nove škole.
Tu su Džimi – koji je prvi izmamio neku reakciju od
Mije; Tara, Šivon, Džastin, Tomas i naravno Frančeskina simpatija Vil.
Dok se druži sa njima, shvata da joj drugarice iz stare škole nisu bile
pravi prijatelji, jer pravi prijatelji ne sputavaju, pravi prijatelji
podržavaju i razumeju.
''Pamćenje je čudna pojava. Taman pomisliš
kako si zaboravio neke važne trenutke, a ono te, dok naprežeš mozak da
bi se setio informacije koja možda ima veze sa nečim sasvim drugim,
klepi po glavi i kaže: Sećaš se kad si mi rekao da bacim tu uspomenu u
kantu za đubre? E pa, umesto toga, spustio sam je u kontejner za
reciklažu i ona ti se sad vraća.''
Ovo je knjiga o porodici, o prijateljstvu, o problemima, o sitnim svađama, o podršci, o ljubavi i o životu.
''Ponekad me gledaš i onda se osećam kao da nestaju sva moguća sranja i
ostajem sa onim što je ispod i sviđa mi se to što vidim. Vidim nekoga
ko zapravo ima mane. Nekoga ko apsolutno nema samokontrolu. Nekoga ko
govori gluposti u stilu ovo je komplikovano. Dopada mi se taj deo mene,
kapiraš? Dopada mi se što znam da ne mogu da kontrolišem ni tebe, ni
svoja osećanja prema tebi i što me to ne plaši.''
Knjiga o predrasudama kada je depresija u pitanju i glupom reagovanju okoline kada se ta reč izgovori.
''… Sve nas to tišti i dok nas ova odvratna bolest što gasi svetla u
čovekovoj glavi i dalje muči, oni koji misle da nas najbolje poznaju
samo posmatraju i komentarišu. Počinjem da se pitam kako nas vidi ostali
svet i sigurna sam u jedno. Gledaju nas kao da smo krivi. Tata, Luka i ja postali smo negativci.''
5 sjajnih zvezdica od mene.
''Uradi svakog dana nešto što te plaši.''
