Izdavač - PRESING
Dugo sam razmišljala kako da započnem i napišem ovaj osvrt. Pisala, brisala pa iznova pisala. Pročitana knjiga je stajala ispred mene danima. Na um su mi bili raznorazni citati ali početak ovoga sam našla u kratkom sadržaju, u samo jednoj rečenici.
"Čovek ne umire samo jednom - umire svaki put kada mu se prošlost vrati u život."
Mogu da dodam slobodno da čovek znajući da će iznova umreti priziva dušom te prošlosti. Želi da ona iznova prostruji kroz svaku poru tela i duše. Ma koliko da boli. Linkoln je živ primer toga. Nina takođe. Oslobadjajući ga sebe povređuje ga toliko da ga iznova boli svaki put kada se čak i mislima vrati u te dane, te trenutke.
Nina je u samom stratu izabrala, što je mene iznenadilo. Viktorija je odmah u startu stvorila trenutke koji će učiniti da svako od tih silnih likova proživi tugu, da sagore neki do koske, neki samo zato što su tu, zato što su prijatelji, neki zato što ih je sudbina navela baš na taj put.
"Neće vam svaka pogrešna odluka oduzeti život. Proćićete kroz mnogo toga što će vam oduzeti nešto mnogo gore - one najkrhkije deliće vas, ljubav, uspomene i dušu. Ne morate je prodati đavolu da bi došli do vrata pakla. Pakao na zemlji počinje onda kada vas najrođeniji izda."
Ovo je priča o ljubavi i sreći, ujedno priča o slamanju, boli i izdaji. Sa jedne strane pitanje koliko je ko spreman da žrtvuje kako bi spasio voljenog, sa druge strane koliko je ko spreman da gazi da bi srušio nečiju tvrđavu koju je izgradio da bi u njoj živeo.
Ovo je priča o strahu, ne za sebe već za najmilije. Viktoria je rekla da "Strah promeni čoveka" i to je skroz tačno. Ovo je priča o tome kako je nekad dobro plašiti se pada. Dobro je promeniti se. Kako je potrebno ne posrnuti nego pasti, oguliti kolena da bi ustali još uspravniji i nastavili dalje. Možda istim putem, možda i drugačijim ali svakako daleko pametnijim.
U romanu je toliko ljudi od kojih učiš da je "divljina opasna", da je nebitno da li vas metal pogodi pravo u grudi sve dok je voljena osoba dobro. Naučiš da nije strašno ako nekad onog koga voliš pustiš da ode kako bi bio srećan. U romanu je toliko ljudi koji ovu celinu čine tako realnom i svakako potpunom.
Kao lavovi u kavezima, svezani, odsečeni od sveta, slobode. Kontrolisani a u svakom trenutku spremni da se izotmu i povrate ono svoje. Svaki od ovih likova je takav. Pomalo sputavan od strane drugih, pomalo od samog sebe, pomalo od neočekivanog a pomalo od toga da ono lepo ne isklizne i ne prođe. Svaki od njih ima svoju bol, suzu, svoj osmeh ali svaki od njih proživljava i suze i osmehe onog drugog.
"Prave osobe osete jedna drugu. Kada sretneš onoga ko ti je suđen, jednostavno ... znaš ."
Zajedništvo, porodica, pripadanje, osećaj da nikad nisi sam je neprocenjiv i tako je i u romanu. Naravno da se dese trenuci kada misle da im se svet ruši jer ostaju sami ali prava istina je da nikad nisi sam, i da posle najteže noći dan mora svanuti.
"Milenijum. Vekovi. Decenije. Godine. Meseci. Nedelje. Dani. Sati. Minuti. Sekunde.
Trenuci.
Kada se okreneš jednom za sobom, imaš iza sebe čitavu stazu satkanu od trenutaka i sitnica. Ljudi i uspomena. Dobitaka i gubitaka.
Pobeda i poraza. Odluka i žaljenja zbog istih.
Zbog učinjenog i prećutanog. Zbog slabosti, odustajanja, nemoći."
Lep je ovo roman, onako neprimetno i nežno te navede na put gde saznaješ suštinu svega onoga što čini jedan život. Skroz nežno uvuče nas u reči a reči u nas i postanemo svesni da i nas ima tu negde, kroz neku priču, neku ljubav, neko saznanje. Ja sam se uverila kroz ove redke u mnogo toga i sama sam postala svesna nekih stvari za koje sam mislila da baš i nisu takve. Jedno je sigurno: trenuci i sitnice koje čine i upotpunjuju svaki dan su najbitniji. Od njih svi mi sebi krojimo razne priče u koje ćemo da zakoračimo ili iskoračimo. Baš kao Linkoln i Eleonora, kao Laura i Niklaus, kao Rene i Robert ili Bastijan i Irja.
Drago mi je da se u Linkolnovom životu pojavio neko uz koga može da veruje u zauvek. Neko ko će udariti kontru Nininim rečima i svemu onom sa čim ga je ostavila. U jednom je bila u pravu "zver je zver " ali u onom drugom da nema nikoga da te vrati sa ivice je pogrešno. I možda dobre vile ne postoje ali postoji vera i postoji ljubav i postoji u svima nama ono nešto što zasija baš onda kada zatreba. Što nam pokaže put na kom shvatimo da je vredno ako padnemo za voljenim, da je vredno ako damo poslednji dah da bi voljeni prodisao i živeo.
I na kraju OBEĆANJE.
Obećanje koje je zaokružilo sve pročitano. Obećanje koje je dovoljno da onih 400 i kusur stranica ove priče obavije i jako stiskajući pretvori u pepeo. Sve ono ružno, sve ono što te tera da se oduzmeš od straha, sve ono što me je nateralo da mi oči zasuze, sve ono manje lepo. Kroz to obećanje otvorila su se nova vrata za svakog od njih. Obećanje koje je pokazalo da su maleni koraci zapravo najveći i najbitniji.
Odavde, do univerzuma i nazad. U svakom pogledu. I kroz život i kroz vene i kroz svaki otkucaj srca.
Priča koju vredi pročitati.
