Thursday, 21 March 2019

Džodžo Mojes - Zauvek moj dragi


Izdavač - VULKAN IZDAVAŠTVO

“Uživam u tome što svakog dana mogu iznova da osmišljam ko želim da budem.”

Posle depresije i u sred ljubavi kad je konačno otvorila svoje srce da opet zavoli, život Luizu Klark odvodi u Njujork. Novi posao asistenta Agnes, poljakinje udate za bogataša Leonarda Gopnika.
Limuzine, glamurozan život, balovi i mnogo tajni koje saznaje u ovoj porodici promeniće Klarkovoj tok života.
Nedostaje joj Sem, ali veze na daljinu ne uspavaju uvek, naprotiv. Još je teže održati ih kada se u njegovom životu pojavi nova zgodna koleginica, a u njenom neko ko mnogo podseća na Vila koji joj je još uvek u mislima.

“Zatvarala sam se godinama Seme. Govorila sebi da mi je potrebno da se osećam bezbedno. A sad... pa, sad pretpostavljam da mi je potrebno da forsiram sebe. Moram da znam za šta sam sposobna i da ne gledam na dole.”

Luiza i njen jedinstveni stil oblačenja odvode je u jednu vintidž prodavnicu gde otkriva dragulje garderobe koji su baš po njenom ukusu i to je jedna od stvari koja će joj sasvim magično promeniti snove.
Jedna starija gospođa i njen pas će baš njoj otvoriti srce i vrata doma kada joj se čitav svet bude rušio.
Jer ponekad, nešto što i ne znamo o sebi čeka nas odmah iza ugla, i kad se sudarimo sa takvim slučajnostima, treba da ih zagrlimo, umesto da samo protrčimo pored njih.

“Samo preguraj dan, rekla sam sebi. Ako me je život nečemu naučio, bilo je to da će se odgovori uskoro sami naći.”

Dok nisam srela tebe je knjiga koju i dan danas obožavam.
Drugi deo, Posle tebe mi je nekako bila mlaka i siva.
Zauvek moj dragi mi je opet otopila srce, Lu i njene žuto-crne čarape na pruge su tu i njena vedrina, upornost i romantična strana su u punom sjaju.
Promene, želja da konačno otkrije ko je i šta samo ONA zapravo želi da bude, tako sama u Njujorku bez porodice i prijatelja, padovi i ustajanja... sve to čini ovu knjigu posebnom.

“Zar su ti ljudi takve budale da ne mogu da izađu na kraj s nekim ko se ne oblači kao oni? Zašto moraš da se pretvaraš da si neko ko nisi? Želiš li da budeš jedna od onih žena?”

Lu mi je omiljena ženska junakinja iz svih knjiga koje sam do sada pročitala.
Jer ona nosi snažnu poruku da nije bitno koliko godina imate - uvek možete da se oblačite kako želite i da ne marite šta ostatak sveta o tome govori.
Da je u redu biti osoba koja se srcem prepušta drugima, ali da uvek dolazi trenutak kada je vreme za ostvarivanje ličnih snova.
Da neki ljudi ponekad odlaze i da onda patimo - koliko god da je potrebno, ali da je važno da na kraju stresemo prašinu sa sebe i da ustanemo.
Da je detinje srce nešto najlepše što postoji kad se zadrži u nama i kada odrastemo.
I naposletku, da ljude koji gaze preko mrtvih za mrvicu koristi treba pustiti da to rade i ne upadati u tu zbrku, već polako nastaviti dalje jer je najbitnije da budeš srećan i na tom putu dok ostvaruješ svoje snove. Možda ide sporije, ali je pošteno, a srce ostaje na mestu.

“Nemoj to govoriti, u redu? Ne pominji potencijal. Snishodljivo je i uvredljivo i... Pa, ne želim da mi to ikada više kažeš. Ikada. U redu?”

Kraj je onakav kakav treba da bude i mislim da je ovo savršen završetak jedne ovakve priče.
Iskreno se nadam da će snimiti  filmove i po nastavcima.

“Čitavog života brinula sam o drugima, uklapala se u njihove potrebe i želje. U tome sam dobra. Počinjem to da radim i pre nego što shvatim šta činim. Verovatno bih to uradila i sa tobom. Ne znaš koliko silno u ovom trenutku želim da kupim kartu i budem sa tobom.
Ali ovih poslednjih nekoliko meseci nešto se sa mnom desilo. Nešto što mi ne dozvoljava da to uradim.”

4,5 zvezdice jer mi i dalje nedostaje Vil sa svojim mudrostima o životu.

“Nekada davno živela je jedna devojka iz malog mesta u malom svetu. Bila je savršeno srećna, ili je barem govorila sebi da je srećna. Kao i mnoge devojke, volela je da isprobava različite izglede, da bude neko ko nije bila. Ali kao i suviše devojaka, život ju je polako lomio i ona se naposletku, umestu da otkrije šta joj zaista odgovara, prerušila i sakrila one delove sebe koji su je činili drugačijom. Neko vreme je dozvolila da je svet udara, a zatim je odlučila da je bezbednije da ne bude to što jeste.
Mnogo je verzija nas samih, i mi možemo da odaberemo koja ćemo biti. Nekada davno, mom životu je bilo suđeno da se meri najobičnijim koracima. Naučila sam mnogo toga od čoveka što je odbio da prihvati verziju sebe koja mu je bila preostala, i starice koja je, sasvim suprotno, videla da može da se preobražava čak i u trenutku kada bi joj svi rekli da joj više ništa nije preostalo.
Imala sam mogućnost izbora. Bila sam Luiza Klark iz Njujorka ili Luiza Klark iz Stortfolda. A mogla je tu biti i jedna sasvim nova Luiza, koju još nisam upoznala. Ključno je da to ne mogu da odluče drugi i prikuju vas kao leptira u staklenoj kutiji. Ključno je da znate da uvek možete ponovo da izgradite sebe.”

No comments:

Post a comment