Wednesday, 7 November 2018

COVER REVEAL: The Reigning and the Rule (Surviving Time #2) by Calia Read


BLURB
Étienne Lacroix and I had a fire I thought would never die.
Our love was timeless.
An irreversible decision sent me back to the present day with a family I barely recognize, but I am determined to find a way back to Étienne.
I can survive time. But I can’t survive life without him.
Time bends to no one’s demands, so I must fight with everything I have to return to the past.
However, I am terrified that the past I once knew might not look the same, and the man who once called me his surviving trace will no longer be waiting for me.
Time bends to no one’s demands but sometimes love does…


Add The Reigning and the Rule to Goodreads: http://bit.ly/2z9oY7x
Haven't read Book One in The Surviving Time Series, The Surviving Trace? https://amzn.to/2zH9JDt

AUTHOR SOCIAL LINKS:

Tuesday, 6 November 2018

Tamara Kučan - Bivirgata


Izdavač - URBAN ART
Kristinin prikaz za knjigu PROFAJLER možete pročitati OVDE

“Lek te nekad otruje, otrov te nekad izleči, važno je samo koja se slučajnost prva dogodi.”

Trudiću se da ne otkrivam previše zbog ljudi koji nisu čitali Profajler. No, nešto će verovatno “pobeći” pa mi ne zamerite ukoliko se to dogodi. 

“Toliko toga je na ovom svetu moglo biti drugačije da su roditelji češće i snažnije grlili svoju decu, da život nije surovo promešao i podelio karte sudbine.”

Roman u romanu. Priče koje se prepliću. Ludila koja se sudaraju.

“Prolazi još jedan dan pun smrti, u kome preživeli mogu sve, osim da se obraduju. Osim da se pogledaju.”

Leptirići. Ljubav. Sreća. Savršenstvo. On je sjajan. Najbolji čovek na svetu. Arsenije je Marinina srodna duša. On je haker R, ona je profajler. Dve osobe sa suprotnih strana zakona. A opet sve su pobedili i žive svoju sreću.
Lepo, ispravno ogledalo posuto šljokicama u kom posmatraju svoj odraz zaljubljenog para. Samo, šta se dešava kada šljokice promaja oduva, a ogledalo postane iskrivljeno? Koliko je vremena potrebno da se iluzija razbije u sitne deliće koji više ne mogu da se sastave?
Mnogo. Previše. Potrebno je vreme da se jedan ego napumpa, da se jedno ludilo izazove, mnogo prolivenih suza, izgubljeno poverenje... potrebno je da se mnogo prevara dogodi, da iste isplivaju na površinu... i da se konačno neke stvari prihvate. 

“Ljudi su u vezama punim problema... Varaju i lažu jedni druge, na primer. Mi nemamo nijedan problem, samo eto... Nekad jedno drugo ranimo. Suzama. Rečima. Tišinama.”

Sam početak knjige je spor, prepun ljubavnih svađica koje izgledaju banalno, glupo, plitko, nebitno, dosadno... Sam početak je baš zbog toga maestralan jer je život sa antisocijalnim tipovima ličnosti upravo takav - sporo i polagano vas dokrajče, nigde ne žure, igraju se, uništavaju i peku svoje žrtve na tihoj vatri. Neprimetno.
Jer njihov ugled mora da ostane netaknut. Oni u očima okoline postaju žrtve, a prave žrtve zločinci.

“Ne znam ko je od nas dvoje bolesniji. On koji tvrdi da me voli, koji ume ljubav da mi pokaže, ali to ga ne sprečava da me iznova povređuje. Ili ja, koja čoveka koji me povređuje volim, kao da se ništa nije dogodilo, kao da ne boli.”

Tako je Marina živela, od uvaženog profajlera do suve krpe iz koje je isceđeno sve ono što je važno za tračak volje da preživimo novi dan: samopouzdanje, samopoštovanje i sreća. Ostala joj je samo ljubav koja je ubija, polagano iz dana u dan. Arsenija to ne pogađa, šta on ima s njenim bolom, on je lopov, a ne neko ko je tu da popravlja i da razume... tuge ga ne zanimaju, očaj ga ne dotiče. Nema veze što je on umetnik koji sve to stvara. 

“Ja sam njen heroj, zaštitnik, čovek bez kog ne može. Voli me čitavim bićem. Njene slabosti me čine jakim, njeni strahovi me čine hrabrim. Obožavam njene šarene oči, svoj odraz u njima. Volim čoveka koga ona voli. Volim kad je dovodim do ludila. Njeno ludilo je moje, ja sam za njega zaslužan.”

Groblje joj je beg, tu oplakuje svog oca, sebe, tu je jedino zaštićena i nevidljiva, ili bar tako misli dok ne sretne Filipa kog se svi sećamo iz Indiga. Ponekad je nečije malo zapravo mnogo. Ponekad jedna reč neznanca baci u razmišljanje.

“Neke tišine su neme, čovek uradi sve da im da značenje. Neke tišine govore glasno, najčešće ono što čovek nije spreman da izgovori ili čuje. Čovek - ključna reč. U tišinama, nemim ili bučnim, tragaš za čovekom. Za čovekom u drugom. Za čovekom u sebi.”

Iz tla, koje je već duže vreme pod zemljotresom života, pojavljuje se zmija. Bivirgata je spas, uprkos tome što je najotrovnija, ta zmija je i lek. Marina, sajber odeljenje, povratak na mračnu stranu interneta. Neko preko igrice navodi decu da povređuju druge i da povređuju sebe. Ubeđuje ih da rade ispravnu stvar, da su borci i da moraju da se dokažu.
Marina, Petar i Marko imaju novi zadatak da saznaju ko se krije iza lika zmije i da toj osobi stanu na put. Ono što otkrivaju je klupko koje polako odmotavaju. Opsesija, stvoren svet, još jedno ludilo koje zakon može da reguliše bar na neko vreme.

“Godine su samo nivoi koje čovek prelazi u igri zvanoj život.”

Ovo nije knjiga o običnoj ljubavi sa običnim skotom. Ovo je knjiga koja govori o vezi sa antisocijalnim tipom ličnosti, tačnije čoveku koji ima narcisoidni poremećaj. Naučiće svakoga po nešto...
- One koji su imali ludu sreću da sa takvima ne druguju - da budu oprezni
- One koji su se izvukli iz toga - da nauče još nešto, kako o takvim monstrumima, tako i o sebi
- A one koji još grcaju u tom živom blatu - da beže jer popravke nema.
Marina i Arsenije su šabloni žrtve i zlostavljača.

“U žabu krastaču. U to si me pretvorio. U žabu kojoj je svaka žena bolja za njenog princa. U žabu, koju dok ljubiš, ona postaje sve veća i veća žaba, i ne, nikada više neće biti princeza. Zar si ti zaista mislio da princeze ubijaju zveri i veštice? Ubijaju ih prinčevi, spremni da princezu stave na kocku, spremi da princezu izgube.”

Kajanje.
Opravdanja.
Razumevanje.
Sumnje.
Popuštanja.
Opraštanje.
Bol.
Suze.
I na kraju (s)lom. 

“Puštam se... Njegovim rečima. Svim bajkama s početka. Planovima koji su pali u zaborav. Obećanjima koja kao da su postojala samo u mojoj glavi. Svim lažima u koje želim da verujem. Svim istinama kojima ne uspevam da poverujem. Ljubi me. Želi me. Radujem ga. Nisam kriva. Nije besan. Sve zaboravljam. I danas i juče i prekjuče. I sebe. I njega. I nas.”

Od srećnog ljubavnog para do Džokera i Harli. Ali njih svi volimo, je l’ tako? Čak i ja koja ne mogu više od 3 superheroja da nabrojim, za ove negativce znam. I njihova ljubav jeste luda, ali joj svi tapšemo jer je to samo strip, samo film. Samo što nije. Takvih veza je mnogo, a kada postanu realnost, više nisu simpatične.

“I ne, ne treba brkati termine. Jedno je narcis, drugo je narcisoidni poremećaj. Svi smo pomalo narcisi, ali nismo svi poremećeni. Isto tako, nisu svi narcisi psihopate, ali sve psihopate imaju NPL.”

Ja sam neko ko je prošao kroz taj pakao, doduše lakši oblik, nije bila veza, niti sam živela sa tim nekim. Ali posledice su ostale. Kada vas neko nervira, isključujete ga, ali ovakve ljude je nemoguće isključiti, uprkos svakom presecanju komunikacije, telefon bi mi bio usijan od poruka. Posle nekoliko meseci sam ostavljena na miru. Mislili biste, odahnula sam kad je nestao. Ne, bila sam istrošena, prazna, ljuta, besna. Kao Marina. Grizla me je savest jer nisam mogla da sprečim nastavak tog terora na nekoj drugoj ženi kojoj je jedini greh što ume da oseća. Sada sam sebi i to oprostila jer sve i da sam vrištala, ne bi me čule, niti bi mi verovale.
Ova knjiga me je navela da posle dugo vremena otvorim neke stare poruke koje čuvam kao podsetnik i upozorenje. Opet sam ih prelistala da se još jednom uverim da nisam ja ta... koja je luda.
Jedno je kad vam drugi govore “Nisi TI luda, to je bio cilj, osvesti se.” Drugo je kada to sami prihvatite i ponovo mirno zaspite.

“Želela sam da mu išamaram ego, želela sam da mu smrvim dušu, da ga pljunem posred lica. A onda sam shvatila - šta god uradila, svaka moja reakcija je njegova hrana. Na svakoj mojoj emociji - bila lepa ili ružna, on parazitira. Ako ga volim - on se divi sebi, Don Žuanu. Ako ga prezirem - on je sebi fatalan, jer uspeva da me dovede do ludila.”

Posle mnogo čitanja o ovoj temi, naučila sam da ih prepoznam. Što je dobro, za mene, ali je loše kada prepoznate tu bolest u svom okruženju pa pokušate da upozorite žrtvu. Ma koliko želeli da učinite nešto dobro, vama će se obiti o glavu. Ne zaboravite to nikada - oni su savršeni, svi ostali su protiv njih. Tako to oni vide, tako to njihove žrtve vide. Vi ćete ispasti ljubomorni i zli, a oni netaknuti.

“Šta pravi prijatelji rade? Kažu prijatelju gde je vatra, da u vatru ne bi upao? Ili te pak puste da goriš, pa u tvoje rane duvaju ne bi li manje pekle? Kakav prijatelj želiš da ti budem?"

Rade polako, neprimetno, sve vam uzimaju, udaljiće vas od života, od prijatelja... od svega, samo da se njima nađete tu kad im se prohte, dok oni za vas neće biti tu nikada.
Vikaće, besneće, kinjiće vas, bacaće stvari i lupati ih. I za sve to će uvek imati opravdanje i krivca.
Kada vas istroše, idu dalje, traže novo gorivo.
Kao u Bivirgati njima su svi ludi, samo su oni normalni. Bivše su im lude, sadašnje i buduće. Oni ih takvima prave. Zato kada vas muškarac laže, vara i kada verujete više njemu nego svojim očima... kada vam govori da mu je bivša sve uništila i da je neuračunljiva, zapitajte se da li vam govori istinu i zašto je ta žena postala takva.
Ovakve ljude posmatrajte kao tornado, koji se pojavi, sve usisa, poruši i nestane. Dok iza sebe ostavlja lom.

“Rekla sam da neću navoditi naznake kako prepoznati narcisa, ali kao neko koga feminizam fascinira, jedna stvar me izluđuje: Drage žene, kad vam kažu da im je bivša luda zapitajte se da li se takva rodila ili je takva postala. Pre svega, zapitajte se da li je ta titula vaša sudbina.”

I za sam kraj da se vratim na ostale likove u romanu koje sam obožavala. Prvo Viona, koja mi je bila svetlost ovog romana.
Potom Ognjen i Filip koji dokazuju da je Tamara majstor da likove koje nisam baš volela pretvori u one jedine vredne, dok one koje sam obožavala pretvori u ludake. I u tome i jeste magija njenih knjiga. 

“To je najteža lekcija koju mi muškarci treba da naučimo u odnosu sa ženama koje volimo. Nije poenta u cveću, u iznenađenjima... Mi smo svi edipovci. Verujemo da zato što nas majka voli, voleće nas i žena. Verujemo da je ljubav bezuslovna, da će opstati, da će nas neko doživotno voleti, uprkos svim našim manama, greškama...”

Čitajte polako, bar nedelju dana. Ne žurite, nije ovo ljubavna tra-la-la pričica preko koje se preleti. Posvetite svakoj rečenici dovoljno pažnje, važno je i bitno je.

“U pravu je... Ja sam njegova izgubljena bitka. On.... On je moja pobeda.”

Je l’ ima potrebe da napišem koliko zvezdica?
10 od 5. Bar toliko, ova knjiga koja psihički i fizički može da ubije, zaslužuje.

“- Umri ego, eksplodiraj kao vatromet. Umri, iluzijo, da ću noćas pronaći ono za čim tragam. Čoveka u čudovištu.
- Onda odjebi od mene.
- Čak i kad odjebem, to je trenutno. Ja ću te kad-tad sačekati. Vidimo se, skote, u paklu! Ako ti ja lično ne otvorim kapiju i ne poželim dobrodošlicu, reci da imaš rezervaciju na moje ime. Ulaziš sigurno! Krivica, savest, izvinjenje, pokajanje... Nabubaj ove reči.”

“Možda sve te želje koje ti se nisu ostvarile nikad nisu ni bile tvoje. Možda to nisi bila ti, već neko drugi ko se u tebi stvorio, da bi samog sebe pronašao.”