Thursday, 17 January 2019

Colleen Hoover - Sve tvoje savršeno


Izdavač - NAKLADA NEPTUN
Čitatelji iz Srbije sva Neptunova izdanja mogu kupiti na stranici KNJIGE O KOJIMA SE PRIČA
Čitatelji iz Bosne i Hercegovine sva izdanja Neptuna mogu kupiti na stranici ENA U ZEMLJI KNJIGA

U dvorani tužnih pajaca, savršenih u jednom trenu, pleše se. Okreće se sve oko dvoje plesača kao da im je savršeno baš tu mesto, isprepletanih ruku, pomešanih misli, pokidanih srca i sjebanog savršenstva. Tako blizu jedno drugog, a tako daleko.
 
Pričajući o knjizi, čitajući o njoj, shvatila sam da treba da budem oprezna. Shvatila sam da će me sjebati žestoko. Ako je slomilo nekog ko baš i ne voli ovakve knjige kako će mene kad ja to dušom čitam. Možda nekome to smešno izgleda ali ja se ovakvim knjigama prepustim cela. Očekivala sam taj udar čitajuci je, skoro kroz svaku stranicu. Lagano sam puštala sebe da me dodiruju njihovi savršeni pogledi, da osećam njihove savršene dodire i drhtaje, da preživljavam boli sa kojima su se borili... Ali nije tu bilo toga, bar ne još ne na početku, ne puno toga što će me rastaviti od života. Uživajući u ono "prije" opuštala sam se. Čitajući ono "sada" skupljala sam se kao jež kad mu preti opasnost.
 
Pročitaš tridesetak stranica i mozak kreće kao neka zujalica da radi. Već sklapaš u glavi scenarija knjige, kako će se odvijati, kako bi trebalo, zbog čega dolaze tuge, radosti, suze, osmesi... misli ti pletu mrežu za koju misliš da je to to i da unapred znaš sve a ustvari ne znaš ništa. Da li je to odbrana od starta knjige uz koju ne zeliš da se slomiš ili se pripremaš za trenutak slamanja jer znaš da će se desiti ...
 
Graham i Quinn.
Ljubav! Ono "nešto" o čemu se mašta! Uživala sam u njihovoj harizmi koja je izbijala iz svake rečenice. Da, bili su savršeni jedno za drugo. Ono "sad" me je samo malo doticalo, onako ovlaš jer ono "prije" je bilo kao spas. Savršeno uklapanje dva živa bića. U svemu!
Kako se prepoznaju srodne duš? Oči im se prepoznaju, tužni pogledi se zavole, osmesi se pomešaju. Ona prepozna nešto njeno u njemu on nešto svoje u njoj.

"Poljubi me nežno u kut usana  Prije nego što se odmakne."

Ah taj ugao usana... Najnežniji, najsenzualniji, najobičniji, najsloženiji, najopasniji, najsavršeniji dodir se tu rodi. I onda svet zatreperi.
Postoji u knjizi to neko vreme kad su se spremali da jedno drugo zavole. Da, lepo ste pročitali. Vreme kad on njoj dokazuje kako su stvoreni jedno za drugo, vreme kad ona ne veruje u to ali opet zna da su njegove reči nešto što pravi temelj svega njihovog.

"Znam da smo zajedno tek tri mjeseca, ali jednog će dana Graham biti moj muž. Tu nema dileme. Tako je to kad upoznate svog budućeg muža. Na kraju se udate za njega."

Vreme kad se spremaš za ono vreme kad ćeš biti zaljubljen, kad ćeš voleti... Vreme kad iznova znaš da si rođen za nekog i da je taj neko rođen za tebe i polako, strpljivo čekaš jer znaš da drugačije ne može, ne sme.

"Ako želiš da se još nekoliko mjeseci pretvaramo da nismo srodne duše, meni je to u redu. Ja sam jako dobar glumac.
Smejem se na njegov sarkazam. "Srodne duše ne postoje."
"Znam", kaže. "Mi nismo srodne duše. Srodne duše su glupe."
Pritišće usne na moju kosu, ljubi me u potiljak. "Koji je danas dan?"
Podignem glavu i pogledam ga. "Osmi kolovoz. Zašto?"
Prsa mu se pomiču od tihog smijeha. "Vidjet ćeš. Za deset godina, osmog kolovoza u ponoć, ja ću se okrenuti prema tebi u našem krevetu i šapnuti ti na uho: Rekao sam ti..."

Kroz knjigu sam shvatila da svako savršenstvo ima svoje nesavršenstvo, treba ispoštovati balans, jebeni balans. Suočeni sa problemom koji ne mogu ni da zamislim kako boli i kako kida svaki trenutak života, padaju, posrću, u jednom trenutku borbe gube snagu, čas jedan, čas drugi. Plešu neku igru za koju znaju da gube. Slamaju se krijući se jedno od drugog jednostavno da ne bi povredili jedno drugo. I u najgoroj boli nesebično čuvaju jedno drugo patnje.

"Nedostaju mi dani kad sam mu morala reći sve ili bih poludjela. I nedostaju mi dani kad se on osjećao kao da nas vrijeme zakida za one sate kada moramo spavati. Ona jutra kad bih se probudila i zatekla ga kako zuri u mene. Nasmiješio bi se i prošaptao "Šta sam propustio dok si spavala?"
Nedostaju mi trenuci kad bi bio na meni, tako udubljen u mene da sam osjećala kako bi mi mogao rastrgati prsa samo kako bi gledao moje srce dok vodimo ljubav. Čudno kako mi može nedostajati osoba koja je još uvijek tu."

Kad se desi trenutak da se savršenstvo slomi? Zbog čega? Bol prelije "savršeno" najlepšom čokoladom, poraz posadi jagodicu na vrh, ogreje lažno sunce, čokolada počne da se topi i ostane nesavršeno. Zbog čga nastane ponor u središtu savršenog? Zbog čega napravi taj maleni jaz koji preti da proguta svaki savršen trenutak.
Kada tisine postanu toliko glasne da prete da te onesposobe za dalje. On uvek izgleda kao da vodi unutrašnju borbu, sa samim sobom, možda sa njom, možda sa zajedničkim demonima koji prete da naruše savršeno. Možda sa celim svetom koji se nadvio mračnim pogledom nad njegovu ljubav. Ili izbrisao njenu. Deluje tako prosto kad se kaže a tako bolno kad se pomisli na to. Ko je čitao knjigu znaće o čemu govorim.
 
Graham i Quinn slomljeni pred zacrnelim svetlom. Možda je to kazna jer su "savršeno" gurnuli pod tepih. Nije ni bitno, bitno je da boli, više od svega. Toliko boli da počnješ mrzeti sebe što si skrenuo pogled makar na tren.
Od zida do zida jedna tuga, njena.. Nema mesta za drugu, njegovu. A to im je tako potrebno.

"...jer je tuga poput paukove mreže. Ne primećujete je dok se ne uhvatite u nju, a onda je potreban mukotrpan trud da se pokušate osloboditi."

Kao sto su se savršenstva preklopila potrebno je to i tugama. Neka je onda veća, dupla ali je zato ni njena ni njegova već njihova. Zajedništvo u dobru i zlu, u bolesti i zdravlju, u sreci i tugi. Onda je sve lakše...
Postoji li neka prosta rečenica, dijalog, monolog, šta god gde će pasti sva pitanja i svi odgovori. Čisto da u svom tom savršenstvu bude bar malo lakše prebroditi tsunamije 3,4,5, kategorije...

"Tko si ti? I što si učinio sa mojim mužem?
Okreće se naprijed i naslanja u sjedalu te prekriva oči rukom. On je vjerovatno negdje sa mojom ženom. Ja je već dugo nisam vidio."

I eto ga. Tu su sva pitanja i svi odgovori.
Kako se pronaći kad zajedništvo upadne u lavirint. Kako naći pravi put koji vodi do zagrljaja onog drugog. Kako nastaviti sam ako znaš da sve što želiš je upravo tu? Najteže je, boriti se, sa samim sobom.
 
Kod srodnih duša/ljudi postoji jedno nesavršenstvo. Misli im idu istim putem, plaše se istih stvari, sudare se strahovi. Plaše se od istih tsunamija jedan za drugog. Plaše se istih razloga, pitanja i odgovora. Ta sudaranja dovode do razdvajanja. Totalnog. Mimoilaze se. Iz tih strahova rode se tišine. A tišine ništa dobro ne donose. Grahamu i Quinn nisu ništa dobro donele. Niko nije bio smeo da prekine tišinu pravim rečima. Tako je i tišina postala kobno savršena.
Nekada su pričali, pisali, obećavali i zavetovali se. Videli su ispred sebe godine, ne znajući da postoje razorni tsunamiji koji idu i iznad pete kategorije.
To pisanje će ih spasiti, to pisanje će im pomoći da prevale tugu preko kolena i išibaju je za primer što se zavukla tamo gde nije smela.
 
Podne je kad sam došla do 244 stranice. Kod pisma. Tu sam zaklopila knjigu. Ne želim to da čitam sve dok se mrak ne spusti oko mene. Možda čak želim da se prekrijem preko glave jorganom i da niko ne vidi moj izraz lica, moj drhtaj i ne čuje moj jecaj prilikom čitanja njihovih pisama. Dan nikako ne može biti saveznik knjizi poput ove.
Zavet... Drvena kutija koja u tom trenutku život znači. Nekadašnji glupavi osmesi i dečacka želja, sadašnji poslednji trzaj i ono što se nada da će spasti sve njeno savršeno da ne potone.

"Ovo je savršen trenutak na savršenom mijestu sa savršenom osobom. I ne sumnjam da ću pisati o ovom trenutku kad mu budem pisala to ljubavno pismo..."

Trenutak nad kojim se sigurno svi čitaoci mnogo jače zamisle nije ni bol, ni tuga, već životna priča koja se čita glasno iz straha da se ne zaboravi, da ne potone nad svim drugim rečima. Priča o onome što je jedino bitno, nikad ne odustati u isto vreme.

"Koja je tajna savršenog braka?
Starac se nagnuo naprijed i jako me ozbiljno pogledao. "Naš brak nije savršen. Nijedan brak nije savršen. Bilo je trenutaka kad je ona odustala od našeg braka. Bilo ih je i više kad sam ja odustao. Ali tajna naše dugovječnosti je ta što nikad nismo odustali u isto vreme."
 
I eto, savršeno priznanje za kraj kako to savršeno ne postoji. Možda je to zbog one gramatičke nepravilnosti a možda jer žudimo za savršenim. No ipak ja sam umetnula u moj osvrt previše savršenosti jer me je knjiga savršeno srozala. I ne mogu verovati u to da savršeno ne postoji jer su i nihove tuge savršeno prianjale jedna uz drugu, jer su me njihove boli savršeno kidale i nije mi smetalo. Nekad je potrebno isplakati, nekad je potrebno pustiti taj uragan pete kategorije da protutnji kako bi bili savršeno sigurni da je sreća odmah nakon njega.
 
"Izdrži sa mnom uragan pete kategorije."

Bilo je potrebno Grahamu i Quinn isplakati sve te suze i pustiti taj plač iz sebe..."Plač koji toliko boli da ne možete ispustiti ni glasa." Bilo je potrebno izbaciti to što guši da bi se prodisalo, bilo je potrebno da jako zaboli nedostajanje da bi se otkrilo ono što ispunjava i leči. Bilo je potrebno da osete bol kako bi shvatili da je ono što imaju najvrednije i da je to ono što ih čini srećnim.
 
I da za kraj je skoro nemoguće ne-pokloniti vam najlepše pismo koje je muškarac ikada napisao ženi. Najlepše reči koje je Graham ikada rekao Quinn. Najlepše "voleti" i "obećavam" koje je iko upotrebio ikada u bilo kojoj knjizi.

"Quinn, bez obzira na to što nam život priredi, mi ćemo zajedno stvoriti predivna sjećanja. To je jednostavno tako. Ali također ćemo imati i loših dana i tužnih dana koji će našu ljubav staviti na kušnju.
To su dani kad želim da osjetiš apsolutnu težinu moje ljubavi prema tebi.
Obećajem ti da ću te voleti više tijekom oluja nego što ću te voleti tijekom savršenih dana.
Obećajem ti da ću te voljeti više kad ti je teško nego kad si sretna.
Obećajem ti da ću te voljeti više kad smo siromašni nego kad plivamo u novcu.
Obećajem ti da ću te voljeti više kad plačeš nego kad se smiješ.
Obećajem ti da ću te voljeti više kad si bolesna nego kad si zdrava.
Obećajem ti da ću te voljeti više kad me mrziš nego kad me voliš.
Obećajem ti... kunem ti se... da te volim više sada dok čitaš ovo pismo nego što sam te volio kad sam ga pisao.
Jedva cekam provesti ostatak života sa tobom. Jedva čekam obasjati svetlom sve tvoje savršenstvo.
Volim te.
Toliko te volim.
Graham."

Za kraj mogu da kažem da znam da sam imala previše "savršenog " u svom osvrtu. Tako je trebalo da bude. Ne trebalo, već moralo jer je ova knjiga iznova savršena, dok on voli sve njeno savršeno u celoj njenoj nesavršenosti.