Sunday, 16 December 2018

Sanja Vukosavljević - Samo malo loša



"... 100 strana do kraja knjige kao palo pomirenje ali 100 strana je za mene previše a pogotovo za njih dvoje. O moj Bože, ne da oni neće preživeti više, neću ja preživeti više. Borim se sa ovom knedlom u grlu, borim se sa suzama u očima koje iskaplju a onda ponovo naprave rezervu do sledećeg klizanja iz očiju. Nego da ja završim ovo pa da onda pišem... “
 
Ovo je bilo pred taj kraj, moje misli u glavi, kao roj pčela... morala sam negde ovo zapisati da me sačeka kad pročitam knjigu a kad je već zapisano ajd da ga podelim kao uvod u moj osvrt.
Pročitah Lošu, Malo lošu, just little bad ... Jesam li živa ? Hmm... Znam da ubrzano dišem, znam da ubrzano trepćem kako bi izbacila suze iz očiju. Znam da se osećam podeljeno, malo besno, malo tužno, malo srećno, malo jebeno dobro i sve se to uskovitlalo u meni kao vulkan. Kada sam preklopila koricu i kada sam završila ovaj život koji diše između te dve korice, odahnula sam i rekla sebi "Dobro je"...
Da, opet ja sa mojim ne čitanjem priča na Watt-u, ni trunku radnje nisam znala, ni početak , ni sredinu ni kraj. Da, živa sam. Znam to jer mi srce poskakuje, preskače i drhti na premotavanje slika iz same knjige u glavi.
On i ona. Ona i on.

"Jebeš ga, kako god nas posložiš, ona i ja uvijek idemo skupa."

Tako je bilo na početku kada je Dejan (jebeno opasan frajer) znao kako funkcionišu. On je ima, ima i ona delić njega ali on ima i druge. I sve zbog muškog ponosa. Pitajući se dugo kroz priču zašto joj se prepušta, boreći se sa muškim egom i onim što oseća dok zadrhti kad je namiriše u vazduhu, u blizini, uz sebe. Muškarac! Dejan! Od glave do pete, sa svim onim što nosi u sebi , sa svim onim izgovorenim i neizgovorenim , tako blizu njoj a tako daleko od nje.
On utopljen u đavolji svet, radeći đavolji posao i želeći i upijajući u sebe đavolju ženu. Sve za njega, ko preživi pričaće.
 
Svesni jedan drugog, svesni osećaja, svesni neizgovorenih reči, svesni nemoći da ono što treba da se kaže jednostavno postane prećutno iako znaju da je to jedino što će ih ostaviti na površinu okeana. Neizgovoreno ih ruši, kida, davi.

"Igramo se, šećeru. Itekako se igramo!"
"Pa onda neka igra počne!"
Podigla je obrvu gledajući me u oči, razvukla špil preko stola, a onda poslednjom kartom trznula i preokrenula sve karte odjednom.
Da, igra je počela, a nas dvoje smo glavni pijuni koji u ludilu ruše jedan drugog.
I nijedno od nas ne odustaje."

Ne odustajanje. Borba! Večita borba dve osobe da dopru jedna do druge dok im se srca miluju, dok se duše grle. Dve duše spojene na prvi pogled, razdvojene na svaki naredni pogled. Dva srca koja kucaju jedno za drugo, koja staju čim se razdvoje. Dve zveri koje se bore jedna sa drugom jer drugačije ne mogu, koje se bore jedna za drugu na mali trzaj opasnosti. Ljubav?! O da! Ona velika, epska, ona nečujna a najjača. Ljubav koja piše romane, ljubav koja rasteruje oblake i koja stoji ispred svake boli, tuge, svakog problema i svake mećave koja preti da je slomi. Ljubav koja se samo povija a ne nestaje, jednostavno postaje jača a da njih dvoje nisu svesni toga. Ni mrvicu toga što je u njihovim srcima. Opiru se, kao životinje u kavezu koje se otimaju za slobodu. Lepršaju krilima misleći da mogu pobeći jedno od drugih ali što više beže to su bliži, to su veze jače.
 
Jana, samo malo loša. Jaka, slaba, kučka, maca, nemoguća i dobrica, svakom po zasluzi, svakom šta ona želi. Dok on ne poželi, dok ne oseti njega, njegov dah, njegove dodire. Onda samo njegova. Ona koja se bori kroz knjigu da ga preživi, da ostane na prvom mestu svoja.

"Ne znam zašto, ali jebeno me plašilo jutro. Jebeno me plašilo ono što nas čeka. Jer s njom nikad nisi načisto. S njom nikad ne znaš kad će vulkan da se pokrene, jer Jana je to! To je vatra koja te sagori do srži bez i jedne opekotine, to je voda koja te udavi bez i jedne kapi, vjetar koji te oduva bez i jednog daška, zemlja koja te prekrije bez i jednog traga!"
 
"Samo malo loša" roman koji razbija mušku stranu priče o nedodirljivosti, o tome kako muškarci ne umeju da pokažu, ne da kažu vec pokažu. Za tim svaka žena žudi. Delo je ono što nas slomi i baca na kolena pred njima. Sa druge strane njih baca nešto sasvim drugo. Nedodirljivost, okrutnost, hladnoća. Okrenite muškarcu leđa samo na tren i pokažite da vam je svejedno, doleteće. Ne kao sokolovi već kao ptići željni pažnje. Ovo je roman koji pokazuje kako je ljubav na prvi pogled itekako stvarna, kako ljubav zna da zarobi i ukroti najveće zmajeve iz onih bajki koje su nam mame pričale. Sa druge strane, roman, koji odiše ljubavlju, mržnjom, koji odiše tugom, odiše srećom i sve to u isto vreme.
Ta hemija dve srodne duše prosto se oseća na prvi pogled ka knjizi, kada zavrtiš te stranice, osetiš i njegovu muškost i njeno drhtanje i opijenost najskupljim pićima kao i sreću kada kocka stane na šesticu. Uostalom, tu poruku imam ispisanu na knjizi,
 
Pre svega, pre pročitanog, pre onih leptirića koje sam osetila, pre onog besa koji sam osetila u više navrata i pre onog ženskog kučkastog osećaja svaki put kad se Jana bori za sebe, za ponos i ono što u sebi nosi dostojanstveno.
"Jer kocka uvijek staje na broju šest..." Pročitavši to na samom početku knjige samo sam se nasmejala, a sada pročitavši opet tu istu poruku, mogu samo prstima da pređem preko nje i nežno se nasmešim.
Nešto razmišljam, lepo se zavrtela ta kockica, jebala ih u zdrav mozak od početka do kraja na svakoj jebenoj stranici knjige. Dovodila do ludila njenog bez njega, njegovog bez nje, srozavala ih do dubina najgorih misli, kidala ih na sitne deliće, uzdizala vrtoglavo do najviših planinskih vrhova dodirujući zvezde nakon svih orgazama koje su doživeli. 
 
Mnogo toga sam podvukla da vam iscitiram kroz ovaj osvrt a onda sam odlučila da to ne radim. Možda samo da vam kažem da je ona bila "Samo svoja... I zauvek moja..." možda i to da bi ona "dala sve na svetu da bude samo moj zauvijek i da ga nikad nisam srela. Prodala dušu đavolu za život s njim i sva blaga svijeta za život bez njega." Možda i to da je on bio besan jer je pokleknuo i uprkos ljubavi za koju je postao svestan "Bio sam sasvim uredan onako neparan, funkcionalan. Bio sam ime, snaga i moć. Koji klinac je meni trebao da se uvlačim u kalup onog parnog?!" Možda ima još svašta nešto ali ja neću pisati. Obrni okreni ovo je roman koji u svakog čitaoca ponaosob budi različita osećanja, koja se svedu na isto. Volim kad me roman protrese a ovaj jeste, volim kad mi duša zatreperi kao što su se njihove duše volele, volim da osetim njihovo ludilo u glavi kada njihova ludila naprave vatromet u njihovim životima, volim da osetim podrhtavanje svog stomaka kada se sjedini ovo dvoje jer se oseti vrhunac. O da itekako se oseti. Mislim da sam ovim napisanim na kraju, kao čitalac donela želju i vama za čitanjem.  

Sa druge strane Sanja, kao autor ove priče je odradila jebeno dobar posao. Kada ovakva osećanja jedan autor probudi u čitaocu to je to. Nema dalje. Dame i gospodo vidimo se sledeći put. Šestica se želela, šestica je dobijena. Bilo je tu ivica između života i smrti, bilo je tu bolnih jecaja koji bude košmar, bilo je tu kiše koja je kuljala dok se duša odvajala od tela, bilo je tu i onih poljubaca u ugao usana koji preporode dušu ali najviše od svega bilo je tu života. 
 
I za kraj, moram da bacim akcenat na MAJKU. Milion puta možemo da čujemo kako nije majka ona koja rodi i nema je, već je to osoba koja očuva, koja zna kako diše njeno dete, kako uzdiše. Znam to iz ličnog iskustva a ovde sam samo doživela ponos zarad ovih redova koji su posvećeni Janinoj majci.

"...A onda sam ugledala dva crna oka. Suzna oka. Osmijeh na usnama. Lice tako mlado a tako staro, ispaćeno a lijepo. Ono najlepše. Ono najdraže... ono jedino što ostane da sija kad sva svijetla ugasnu... Držala sam se za nju stiskom očajnika, kao davljenik kad ispliva na površinu pa se dočepa tankog splava da ga spasi...."

Majka je ta koja ćuti da bi deci bilo dobro, koja trpi da ne bi lom do njih došao, koja svojim poljubcima i pogledima, dodirima i rečima leči dušu i vraća otkucaje srca. Sjajna priča, mimo one ljubavne, moćne, jake i realne, sjajna priča o ženi koja je privila u svoj zagrljaj dušu koja je pretila da bude odbačena. Kako god okrenemo šestica je Janin broj. I Dejanov takođe jer svaki nepar dobije svoj par. Poenta života i življenja.
 
 
 

Tuesday, 11 December 2018

Drina Steinberg - Bejla



Svi koji me poznaju, znaju da knjiga koja me oduševi bude pročitana za par sati. Bejlu sam čitala skoro dva dana, iz želje da što duže uživam u magiji. Drina nije ispunila moja očekivanja, ne, ona ih je još jednom nadmašila. Sa Bejlom je prevazišla sebe, zadala je sebi veliki zadatak, jer trebaće i ovo nadmašiti. Nego, da se vratimo na knjigu...

"Ja sam Bejla, kćerka Boga rata i proleća, naslednica trona Java i buduća vladarka sveta."

Bejla, Jarova i Purpurina kćerka više nije djevojčurak. Ona je sada zrela djevojka, temperamentna, koja uvjek zna šta želi. Jaka na oca, emotivna na majku, ponosno nosi svoje ime, i neustrašivo bije zadate bitke.

Kada jedno proročanstvo zaprijeti da sruši svijet koji do sada poznaju, Bejla sticajem okolnosti upoznaje njega -Žada Berkuta.
Žad krije led u očima, dok iz Bejle isijava vatra. Već pri prvom susretu osjeti se jaka privlačnost među njima. Toliko različiti, povezani tužnim događajem iz prošlosti, trude se da se odupru osjećanjima koja počinju da se rađaju među njima. 

"Neće mene jedan Lesnik lomiti, neće mene jedan general krotiti. Ja sam nesalomiva, neukrotiva." 

Došavši u zemlju Majke prirode, Bejla i bez svojih moći počinje svoje bitke da bije. Poslije jednog iscrpljujućeg događaja, ona ide ka Žadu, za utjehu, za nježnost, za utoljenjem želje koja je svakim danom sve više obuzimala. Čarobna noć koja će promjenila sve, dokazala je Berkutu da on nije samo hladni general, da u njemu postoji mjesto za jednu veliku slabost, a njeno ime je Bejla. 

Bejla i Berkut u sebi nose dozu kaprica, ponosa, ona žena ratnik, on vrhovni general sa svojom gardom. Dvije alfe, u drugačijim oklopima. Sa druge strane, tu je Jarilo, Bejlin otac, koji bi prevrnuo i nebo i zemlju za kćerkinu sreću. Njegova naslijednica, plod njegove i Purpurine ljubavi, u Jarilovom životu igra najbitniju ulogu. 

"Prvi put sam obula štikle kada sam htela da ostavim utisak na dečka u kog sam bila smrtno zaljubljena. Ja sam slomila štiklu posle dva sata, on mi je slomio srce posle sedam meseci, a tata je hteo da ga polomi odmah. Tako je to sa mojim ocem. Kad ne sređuje svet, on sređuje moj život."

Na Jarilova upozorenja da ne povrijedi njegovu kćer, Berkut čvrsto odgovara. Jer, Berkut je jak I stabilan, i ne plaši se Boga Jara.
 
"Slomiš li je, izdaš li je, ja ću te ubiti."

I Bejla je voljela, voljela je Žada kao nikoga do sada. U njoj su vladala pomješana osjećanja, jer kako da ona buduća naslednica trona sluša nekog drugog. Kako da se nekom pokori, kako sebi da dozvoli da moli i da bude povrijeđena. U njoj se po prvi put u životu odvijao uragan osjećanja. 

"Ja sam Bejla, ja mogu da dišem šta hoću. Ja sam kćerka rata i upravo sam ga objavila svom srcu."

Zajedničkim snagama, borili su se protiv velikih sila, prvo za opstanak svjeta, kasnije za svoju ljubav. I u oba slučaja su izašli kao pobjednici. Ljubav pobjeđuje sve. Tako da su Bejla i Berkut na kraju pronašli svoju oazu sreće.

Za kraj, moram da pomenem da je ovo Drinino najbolje djelo. Imala sam utisak kao da gledam film. Opisi bitaka, intriga, obrti, splatkarenja, sve je perfektno opisano do najmanjeg detalja. 
Autorki želim sve najbolje u daljem radu, i sa nestrpljenjem očekujem njenu sledeću knjigu - Jar

Monday, 10 December 2018

Aleksandar Eš Đuričić - Surf na crvenom talasu


Izdavač - URBAN ART

Ljubavna priča, priča jedne zemlje, priča o prijateljstvu, priča o preživljavanju, priča o posrtanju, padanju i ustajanju, priča o borbi, životnoj, svakodnevnoj, političkoj ... Životna priča! Životne priče!!! 
 
Priča o talasima koji se razbijaju o stene koje se ne vide. Priča o jebenom semaforu na kojem se eto u nekom jebeno istom vremenskom intervalu menja, zeleno, žuto, crveno... ili je ipak narandžasta? Nebitno ili možda bitno?
Prica za koju je potrebno uključiti ono dugme u našim glavama i videti sve te redove koji se ne vide od onih vidljivih. Priča koja se piše između redova i koja zajedno sa vidljivim pravi pravu sliku onoga što autor želi da kaže.

"Životne priče baš tako počinju: Imaš burek, jogurt, petnaest godina, a otac tvoje drugarice vozi mercedes. Nešto ti se tu dopada, nešto ne, život te još mazi i golica, smeješ se, a ni sam ne znaš šta ti se dešava."

Ili si dobar ili loš, ili si jak ili slab, ili znaš da se snađes ili ne, zavisi od tebe. Mnogi kažu da kakvi su ti roditelji takav budeš ti, da se vaspitanje iz kuće nosi, da ono što kao osoba radiš zapravo je deo onoga što te nauče mama ili tata. Posle ove knjige nisam sigurna. Marija, devojka na početku knjige sa svojih 15 godina, u odnosu na svoje roditelje nebo i zemlja, u odnosu na njihovu narav, karakter totalno različita, totalno svoja dok su oni na prvom mestu njeni. Čak ni svoji, samo njeni.
Roditelj u životu deteta nekako uvek je tu, trpi, bori se, kida se, odvaja, sastavlja, i po nekom nepisanom pravilu svi mi, deca njihova, zahvalni smo na tome. Posle ove knjige vidimo da ima i drugačijih. Nakon Surfa vidimo da sreća Marijinih roditelja leži u njenom zdravlju, lepoti i uspehu. Kao i svim drugim brižnim ljudima. Mi deca to umemo da cenimo. Ona, Marija, to ne ceni. Čak šta više ponižava, vređa, umanjuje i trudi se da shvati koja je to jebena sreća kad nisi video svet i nisi proživeo i kad ti je život prošao u brizi o detetu. Jednostavno je ili jesi ili nisi čovek.

"Nervirali su je zbog toga što misle da oni mogu da joj pomognu. To je ponižavalo njene probleme. Nervirali su je zato to pokušavaju da budu dobri roditelji na potpuno pogrešan način."

Pogrešan način? Kome pogrešan način? Šta je pogrešno?
...srećni su samo zato što su im deca zdrava, lepa i pametna... takva sreća je zabranjena!!! Mislila je Marija da ako su se svega odrekli zbog nje i zbog toga su još srećni da su ustvari bolesni. Nikako joj nije bio jasan pojam sreće njenih roditelja. Njen i njihov pogled na to je različit. I onda kada pročitaš ovako nešto zamisliš se. Ja jesam, kao osoba, kao roditelj, kao ćerka svojih roditelja.
 
Kroz knjigu sam jasno mogla da osetim i gorčinu roditelja i razočarenje u trenutku pada na ispitu roditeljstva. Najgore je kriviti sebe a usput znati da si uradio kako je najbolje moglo. Ali... Marija je osetila miris kože Mercedesa, to je nije gušilo kao ljubav doma u koji je odrasla.
Surf je zapravo knjiga koja se proteže pričom kroz dosta godina, krenuvši od onih sjebanih srpskih inflacija, kroz sva ona politička previranja, kroz sva ona nagađanja kad će rat i što će rat, kroz pad Miloševića, kroz Hag, ubistvo Đinđića, kroz demonstracije, kroz ljudsku borbu da bude bolje ili gore, kroz maštu o tome da ćemo eto za godinu dve biti u EU a zapravo još uvek maštamo o tome. (Kako ko)

"2000. Obični ljudi, mali, sitni, ojađeni gradđani, stali su jedan do drugog, načinili masu od oko milion ljudi što će reći - respektivno biračko telo -, promarširali prestonicom, zapalili tu i tamo ponešto, svrgnuli diktatora i odradili svoj deo posla... pa da se, ako je moguće, već sledećeg leta, bože zdravlja, svi probudimo u sred Evropske unije...."

Lepo je promarširati tim godinama, čisto da ne padnu u zaborav ali još bolja varijanta proći kroz sve to iz nekog drugog ugla. Takvim stvarima možemo zahvaliti Luki i Viktoru, mladim dečacima čiji život prolazi kroz te godine veoma burno. Uz padove i ustajanja bore se lakše sa ulicom, demonstracijama i imati pa nemati nego sa ljubavlju. Dok oni znaju gde je pala bomba te 99-te i ko je u koga pucao ili koga je vodeni top pogodio, Marija je brinula o svojim problemima. U istoj jebenoj zemlji, na istom tom Balkanu, na Bulevaru odmah uz Dorćol, ona je mislila koga će naći da stane iza nje jer jelte mladost ne treba proćerdati posebno ne kad si najlepši i u najboljim godinama. I nije bitno što u sebi imaš dovoljno gorčine da te natera da posrneš, jer želja za uspehom, za dugim noktima, bundu od nerca, ili brilijantima je daleko bitnija i problematičnija.

"Životne prilike se ne kupuju na uličnim tezgama."
 
Iako Mariju na prvi pogled nije doticalo ništa od tih previranja političkih, kao da je namerno i ona menjala vlast. Dok su jedni gore, njihova deca imaju, ponižavaju se ona iz drugih partija. Birala je svakako tu dečurliju iz vodećih partija jer tu se voze bolji automobili i njoj će biti bolje. Kada se slomi vlast i dođe neka nova, odjednom su lepši ovi koje si ponižavao, nekako te ljubav zaslepi baš u tom trenutku i zasviđa ti se širina i prostor i svetluckavi brilijanti.
 
Šta da napišem? Da je život kučka? Da može bolje? Da može gore?
Ja na sav glas vičem jebi joj mater što ne poštuje roditelje, teraj je u tri lepe jer gazi sve ono lepo u čoveku dok sebe izdiže... a onda kao i Ashovi redovi koji su nevidljivi, čujem u sebi onaj nečujan glas koji urla, sve smo mi na neki način Marija.
Neko će možda da se nasmeje, neko će možda da kaže ma šta lupeta ova, istina je skroz drugačija. Postoje ti sokaci naših dusa koji se nesvesno poklapaju sa nekim drugim sokacima, koji neke druge duše ruže i čine lošim. Đavo nikad ne spava, to je ono što je sigurno.
Ne mogu da, u ovom osvrtu ocrnim Mariju iako bih možda to i želela. Ona je htela jedino sigurnost, iako je njen osećaj sigurnosti bio skroz nešto drugo od nekih naših pojmova "sigurnog". Pokušavala je i trudila se, za sebe doduše.
 
Kada je Marijino zamalo, uvek ostalo na zamalo, mračna senka i neke lude crne misli su svaki put gospodarile njenim umom. Neko bi pomislio videvši je da je posrnula u svom životu, na toj stepenici, na tom žutom svetlu čekajući zeleno... Ne, nije to bilo ništa od tih jadnih osećaja, ni depresija, ni tuga, ni bes... samo strah. Strah na svu sreću u njenom životu nije jadan. Samo je strašan jer naučila je da se digne iz tog, ne ljudskog već njenog pepela. Jer zaboga ona je najlepša, najbolja, najzgodnija, jednostavno naj...u njenoj glavi... u Lukinoj - koji je voleo, u Denisovoj - koji je pokazivao kao lutkicu i svoj trofej, u Viktorovoj - koji je na neki čudan samo njihov način razumeo i ...pa... voleo...
 
Bilo je dana kada ta "fina devojka" oseti nešto ljudskih emocija. U stvari bili su to trenuci, takve dane sebi ne bi mogla da dozvoli... Trenuci kada je osećala svu svoju patnju duboko u kostima. Da li je patnja svih nas ista? Da li se njena računa kao patnja? Da, to su ti trenuci gde razliku između nas ovakvih i njih nekih takvih nisi mogao videti. Ma koliko tvoje oči bile skener na njihovim, nemoguće je očitati taj grešni cip koji reflektuje grešnost.
Ona se borila, na svoj način.

To je bilo vreme gde "svaki normalan čovek mora biti bar malo poremećen"

Drugačije ne opstaješ, ne preživljavaš, poklopi te talas... Naučila je da se održi iznad svojom taktikom, bolešću, ili na kraju snalažljivošću.
 
Kroz roman se takođe lagano odrzavas na povrsini. Trudila sam se da me ne proguta. Trudila sam se da me ne okreće kako vetar duva i, o da, trudila sam se da ne sedim na dve stolice čitajuci ga.
Pomenula sam da je roman o prijateljstvu, na jednu stranu korisno prijateljstvo Jovane i Marije, nekome je život majka nekom maćeha kada je reč o ovome a nekome dođe na naplatu baš kad treba. Kad je reč o Luki i Viktoru, prijateljstvo bez granica, na najvećem mogućem nivou gde ispred svega stavljaš svog druga. Kao senka, ti njegova, on tvoja. Stavljaš ga i pokraj sebe i iza sebe i ispred i između, bez uslova, bez naplate, bez očekivanja i osuđivanja. Bolest ili ne, takvo prijateljstvo je nekad mač sa dve oštrice a opet kada jednog nema ostane prazna duša. I u tom trenutku, niti u nekom narednom to niko ne može da popuni.

"Luka je sve više bio svestan toga da je čovek češće nečija svojina, nego što nešto stvarno poseduje. Znao je, takođe, da nešto stvarno poseduje tek onda kada može to slobodno sa nekim da podeli."

Kada je on imao, imao je i Viktor, kada je dobijao ili gubio tu su bili obojica. Kada je voleo ili mrzeo tu je bio i Viktor. Kada te poklopi talas, ostaju obojica bez daha. Ako jedan prodiše a drugi zanemi, shvatiš da će vrlo brzo i drugi dah nestati.
Tako i bi, kada sunčev zrak počne da se nazire ispod svog onog sivila mračnog Bulevara, kada Marija oseti vetar u leđa onog koga "prezire", kada shvati da voli svog pomalo nastranog dečka uz koga je veže mnogo toga a najviše vreme, kada sunčev zrak osvetli njihove poglede i razmišljanja i dečacka lica se ozare, tada ih talas preklopi. Možda i nije bio veliki ali dovoljan da u njih useli tugu, bes, odbojnost, ludilo, otuđivanja.

"Nije se završilo onda kad je trebalo, a kada se nešto ne završi kada treba, jedno je sigurno. Završiće se rđavo."

Rđavo je slaba reč za vreme nakon talasa. Smrt je među njih žive nastupila a da je nisu ni omirisali, ni osetili ni dodirnuli. Jednostavno ih je mamila, vukla i dozivala. 
 
Ljubav! Posle toliko godina šta je ljubav? Da li je ikada bilo ili je to bilo samo nešto za šta su ta "deca" mislila da je ljubav. Možda je Luka i voleo nju, možda je ona volela i Luku ... Sigurno je volela neki tamo audi, bmw, neke tamo osmehe koji obećavaju dobru kupovinu i dobar salon lepote. Život je kurva, dragi moji. Vucara te, baca te vamo -tamo, i pokušava svaku slabu dušu da postane uljez svom životu i da postane isto to - kurva. Neko se preda, neko preskoči taj stepenik i nastavi dobrim putem. To se zove posrnuće, jed i gorčina. I tako je, nakon čitanja knjige ostaje onaj gorak ukus u ustima, ostaje knedla u grlu i osetiš da te nešto u grudima steže... 
 
Na kraju ovog osvrta, na kraju ove knjige, dečaci su oni koji veruju u bajke, devčice su one koje zadaju ciljeve i ostvaruju bajke. Svako na svoj način, lakše ili teže, loše ili dobro.
I na kraju CRVENO! Taj talas je trebalo uhvatiti ili mu se jednostavno prepustiti pa makar te obio o neku jaku stenu. Pogodite šta se desilo :)
U stvari, pročitajte. Možda sam odužila ali ništa nisam rekla, možda sam osudila ali sam zapravo pomilovala, svako donosi svoj sud o pročitanom. Ne ovo nije ljubavna priča, ovo je priča o izboru o gorčini i o odabiru: hoćeš li zastati, požuriti ili lagano propustiti i sačekati sledeći talas.
 

Monday, 3 December 2018

Keri Čin - Nedostojna


Izdavač - LAGUNA

Kako napisati osvrt za erotski roman a ne biti prost, ne biti slobodan i bezobrazan... Ipak knjiga pored svega toga ima priču, i ja sam dužna baš zbog te priče da napišem osvrt koji će pokazati jačinu same priče.
A možda je neko mišljenja da za ovaj roman, ovakav roman recenzija/osvrt nije potrebna. Erotika je erotika, sex je sex i nema dalje. Oooo kako su u zabludi takvi mozgovi. Imala sam tu sreću da upoznam Keri na sajmu i tada sam samo posedovala knjigu sve dok nije došlo njenih pet minuta. Mogu reći da Keri i Nedostojna ne idu jedno sa drugim. Ne znam kako i ne znam zašto, ovo što sam pročitala nisam očekivala.
 
Pre nego uplovim u ono sto je u meni probudila sama knjiga želim da kažem da sam verovatno u prednosti u odnosu na sve one koji prate Keri Čin dugo gde stalno objavljuje. Takođe mi je žao svih onih watpad pisaca koje ja definitivno nikada neću pročitati jer je štampano izdanje svega toga daleko bolje. Da sam Keri čitala na watpadu kao mnogi ne bi sada doživela ovo što doživljavam dok je u mojim rukama. Osećaj, naboj, tenzija sve vri da eksplodira u meni. Ova knjiga je samo uverenje mene same da je ipak bolje sačekati papirni oblik i da neko izda samu knjigu koja je daleko bolja od priče na watt-u. Trebalo bi da ostavimo izdavačkim kućama da izaberu šta ce objaviti jer ovo je bio ( za Lagunu ) pun pogodak. Što se mene tiče, ma koliko me vuklo da pročitam priču o Mojsiju, ipak ću ostati uzdržana dok je ne osetim u rukama.

Nedostojna - roman. Kriminal, moć, predaja, izdaja, krv, poverenje, osveta, čast, podzemlje, adrenalin, ivica i naravno ljubav.
Nedostojna - Mila Senković. Neko ko je rano shvatio šta znači moć, podzemlje, čast, kriminal a da nije bila svesna toga. Kada je postala svesna znala je da je jedini njen spas da živi svojim životom, da pobegne.
 
"Moje srce je još zarobljeno među grobovima, a u njemu su zarobljeni svi moji duhovi. Strah od prošlosti, strah od budućnosti, strah od ljubavi i strah od gubitka onih koje volim."
 
Bežeći od sebe, koju su svi smatrali princezom, od sebe koja je želela da se otarasi težine te krune, trčala je ka onoj koja je spremna da se bori za svoj život sama. Boreći se za svoje JA i boreći se da bude dama, dostojna svega. Život ju je slamao, toliko jako je šamarao da je postala neko ko se plaši sebe. Svaki put kada je dodirnula dno gubeći sve jače, imala je potrebu da pobegne. Od imena, od prezimena, od prošlosti. Trčeći ka budućnosti nije svesna da je to samo fatamorgana i privid kakav će je kao bumerang baciti nazad, među svojima, na samu ivicu na kojoj će lelujati boreći se za onog koga voli.
Mila, neko ko itekako nosi deo svoje prošlosti u sebi, kroz krv, kroz gene, kroz karakter, kroz strah i bol, kroz prisećanja i izbegavanja.
 
"Otac joj je bio ludo hrabar kriminalac, a majka strastvena žena, spremna da umre za ljubav.
Podzemlje je rulet koji se stalno okreće."
 
To podzemlje joj je uzelo sve, to podzemlje je koliko plašilo toliko proganjalo, to podzemlje joj vraća sve što je ispunjava u život. Ipak se rulet do kraja okrenuo u njenu korist ma koliko to bajno zvučalo.
Dan kada je upoznala njega zavrteo je kao da je na najvećem ringišpilu, okrenuo je za 360 stepeni i podario dah.
 
"Koliko god se plašila ljubavi, toliko je želim."
 
On - Petar Marić. MOĆ. Nema dalje od toga.
Moć a uskoro i njen. Tako je jako podsećao na sve ono od čega je pobegla a opet bio je skroz drugačiji, odrastao skroz drugačije i živeo drugačije.
 
"Velika emotivna pustinja u meni upije i zadrži svaku kap njegovih osećanja. Plaši me činjenica da ću postati potpuno zavisna od toga, a opet, užitak je neopisiv."
 
On je postao njen užitak, nije bilo preteranog flerta, od početka su igrali otvorenih karata kao dva vrlo iskusna igrača, ni ne sluteći da će ih ljubav pogoditi na samom početku. Ono za šta su mislili da je strast bila je eksplozija koja ih je vezala za celi život. On, hodajući jebač na nogama iz čijih pokreta, dodira, očiju i reči izbija jebozovnost i ono što je nju slomilo i oborilo. Volela je da ga gleda, volela je da ga sluša, topila se pod svakim njegovim dodirom, pogledom, dahom. Postala je njegova i dobro je znala šta to znači. Umeo je sa njom, umeo je da je dovede do ludila i da je dovede do stotinu orgazama koji joj potresaju telo.
 
"Da mi je neko rekao da žena može da svrši od dodira sopstvene kose na koži, sigurno bih pomislila da je lud. Međutim, ja upravo stenjem, utroba mi lagano podrhtava, a gaćice su mi sve vlažnije. Treba mi samo jedan dodir njegovih prstiju ili poljubac i raspašću se potpuno."
 
A on?! On, onako moćan, lep i iskusan, padao je kao bambi na staklenim nogama svaki put kad je ona pokušavala da vodi svaku njihovu igru. Da, lepo sam rekla igru, nije to bio običan sex, nije to bilo ni samo jebanje, bilo je to nešto što odzvanja nečujno kroz vazduh koji struji oko njih. Odzvanja u njihovim bićima, u dahu, u mirisu oko njih.
 
"..Pulsiramo zajedno. Ja osvajam, a ona me pušta. Bez otpora... Mila me jako stegne svojom unutrasnjošću da me bolje upije i ne znam zašto, od njenog pokreta me stegne u grudima. To mi se nikada nije dogodilo i znam da posle ovoga više neću biti isti. Nesvesno ispustim zvuk nalik jecaju."
 
I nije bio isti. Gospodin Zverka je postao najmirnija zverka na svetu. Osećao je da je ona ta, i znao je na sam pogled da je upao u zamku koja i nije bila postavljena namerno. Naboj i tenzija koja prožima knjigu i svaku scenu dovodi do uzbuđenja koji svaki čitaoc mora da oseti. Prosto ne možeš a da ne zamisliš sve te trenutke ljubavi, sexa, na stepenicama, u krevetu, u kolima, u garaži. Sirovo ali jako. Prosto i jeftino ali upečatljivo.
Strast prosto izbija iz svake reči, svakog njihovog dijaloga, mami da čitaš još i da i sam osetiš te erotske žmarce po telu, po koži.
 
"Nemam pojma koliko je vremena prošlo u slatkom mučenju. Sekund, minut... večnost, ali kada napokon podignem glavu i pogledi nam se sudare, počnem nemo da preklinjem. Nemam više snage da čekam. Želim ga u sebi."
 
Svakim svojim nabijanjem u nju, rušio je njene trezvene misli i slamao onaj njen gard da treba svega toga da se čuva. Prepustila mu se i strahovala da ne padne dublje nego što je nekada padala. Ali opet bila je njegova, od prvog trena. Petar je svakim danom bivao sve više njen a sve manje svoj. Postala mu je potreba da bi uopšte mogao da funkcioniše.

"Definitivno ludim! Ovog bih časa poslao sve u pičku materinu i dao sve što imam, samo da mogu ovo da gledam ceo život. Kao što pesniku treba muza da bi pisao, tako ona treba meni da bih disao. Da bih se osećao živim."

Voleo je do kraja na sebi, da oseti kako pulsira na njemu i da zna da je to sve zbog njega. Želeo je da mu se preda u potpunosti i da oseti i na prstima i na sebi i na jeziku sve ono što je ona njemu podarila. Svaki dah, svaki trzaj, svaku kap i svaki jecaj.

"Prvi put sam malo preterao, bio sam grublji nego inače i potpuno sam je iscrpeo. Doduse, tim ritmom sam i sebe doveo u stanje ludila. Ne znam šta mi je bilo. U stvari lažem, znam. Kada sam joj tražio da mi se prepusti, njen pogled, u kome mi je predala sve, uključujući i dušu, dalo mi je neku ludu snagu i moć. A kada je čovek moćan obavezno poželi da to demonstrira. Tako sam i ja, opijen snagom koju mi je dala, potpuno odlepio, dovodeći i sebe i nju do granice bola..."
 
Bol koji ne boli ih je okruživao u svakom trenu. Bol koji ih je činio ludacima, koji ih je dovodio do ludila, koji ih je vezivao jos više. Onda kad je pomislio da nikada neće biti nikog drugog u njoj i pored nje osim njega samog, javlja se ONAJ. Mojsije!
Nekrunisani kralj, čast i poverenje u jedno, Milin zaštitnik iz senke. Kada senka polako počne da nestaje i kada se prošlost sudari sa budućnošću, Mila klone, Petar odlepi, a Mojsije želi samo da dovede sve na svoje mesto.
Ali nekada je bio on taj. Krišom je pratio, čuvao i odgovarao za nju. Učinio sve da bude srećna, sigurna i na kraju žena. Slomila ga je pre mnogo godina, slomila barijeru i on joj je podario veče koje je promenilo sve. Njoj, njemu, svima.
 
"Ipak, te noći je đavo odredio da sav njen strah nestane, a meni je oduzeo pamet kada se propela na prste, poljubila mi ugao usana i zatražila da od nje napravim ženu. Samo pet minuta kasnije javio sam Vladimiru da je vodim kući, a odveo sam je u svoj stan.
Bila je klinka od jedva osamnaest godina, a ja sam tada imao dvadeset i osam. Bio sam joj prvi, a na neki način i ona meni. Te noći, nikada pre i nikada posle, vodio sam ljubav sa ženom. Sve ostale sam samo jebao.
I ta noć nevino čiste, a opet grešne ljubavi, dala mi je pravo da budem njen zaštitnik posle Vladimirove smrti."
 
Mojsije, njen zaštitnik. Anđeo čuvar. Njena senka.
 
"Shvatila sam da su godine iza mene bile krhke i uzaludne, bez pravih osećaja. Kao da sam živela tuđim životom, bez mogućnosti da ga stvarno osetim. Mislila sam da se skrivam od drugih, a zapravo sam se skrivala od sebe."
 
Tako to krene, počinje bežanjem lagano kao neki lopov a zatim brzo kao panter i misliš da je to bežanje ustvari zaštita, sopstvena. Želiš da se sakriješ kao miš u rupu i da te niko nikada ne pronađe a zapravo bežanje u nepoznato, bežanje od onoga šo čuvaš u sebi i što te čini baš tom što jesi. I shvatiš da zapravo nikada nisi pobegla, sve je to bilo uvek tu. Jer zaštitinik je zaštitnik. Plašila se njega, plašila se toga ššššto oseća za njega, za njih, za sve što je okruživalo kao malu.
 
"Budi pametna i iskoristi prošlost da sagradiš budućnost."
 
To je i uradila. Ono što se osećalo u vazduhu između njih je samo doprinelo da shvate da jedno bez drugog ne mogu, da shvate da Mojsije zapravo želi da to uspe jer nedostojna je ustvari dostojna svega toga. Svakog zrna ljubavi koja ih je obgrlila.
Dala mu je pravo da je poseduje na sve moguće načine, dala mu je dozvolu da je uzima kako god poželi, dala mu je dozvolu da je slomi od njega samog i njegovih dodira svud i u svakom trenutku i nema pravo da mu to oduzme ako su oboje u ovome. A jesu. On, on se prepustio i dao joj svaki delić sebe.
 
"...To me podseća još više i vodi me u nepoznate visine. Ako sam malopre pomislio da me je slomila, ovog puta me je pretvorila u prah. Čoveče, imam utisak da umirem dok se praznim u njoj. Kovitlac emocija, želje i moći me drobi..."
 
Nedostojna i posle više sati od poslednje stranice pulsira u meni, pulsira svud. Sjajna priča, moram da priznam smela knjiga, i odmah da kažem onima kojima je erotika i sex u knjizi "fuj" neka se ne hvataju za knjigu. Ima je previše, dragi moji, za mene opet taman. Iznenađenje je svakako tu zbog svega što sam pročitala. Prijatno, da dodam.
Nedostojna je igra mačke i miša, igra dva sveta, igra u kojoj se ili nađe kompromis ili prospe metak.
Kao što je to Petru i Mili bila:
 
"Opasna igra koja ne leči već drobi srce i rasipa njegove delove tako da se ne da ponovo sastaviti."
 
Možda nisu sastavili neke delove ali jesu one najbitnije i napravili sliku koju svako želi. Srećnu!
A ja čekam Mojsija. Osećam da će me slomiti. Možda podsetiti, možda nasmejati i uzbuditi ali svakako znam da će se zavući pod kožu. Jer moć je kučka. Velikaaaa kučka!