Sunday, 21 October 2018

Tamara Kučan - Bivirgata


Izdavač - URBAN ART

Pročitana knjiga. Preispitivanja, mozganja, milion rojeva u glavi i svaki zuji svoju priču i svaki od njih vuče na svoju stranu. Kako sklopiti sve misli u jedan tok i napisati osvrt romanu kao što je Bivirgata. Kako sklopiti misli i napisati osvrt romanima u romanu Bivirgata a ne napisati roman o tome.
Romani u romanu. Svojevremeno je Tamara rekla da ovo nije jedna priča, jedan roman. Rekla je da je između ove dve korice, krvavo plave, ispričala dve priče. Po meni ovde je mnogo više od dve priče. 

Kada sam krenula da čitam Bivirgatu, prvih 20tak stranica su me razorile i poželela sam da autoru kažem šta osećam. Na moje misli i osećaj koji sam doživela u tih par početnih stvari ona je napisala "Biće dobro ako ne poželiš da me ubiješ tom knjižurinom". Nastavak čitanja i pogubljenje u redovima. Poželela sam da je ubijem romanom. Htela sam da joj napišem "Promašila si devojko ovaj put", "Loše je", "Pogubila si kompas i udavila si nas kukanjem i lošom ljubavnom vezom", "Nisam očekivala ovako lošu knjigu "... Bla bla bla, sve do samog kraja, sve do samog početka. Kako da krenem i od koje priče iz Bivirgate da krenem. Kažu "Kraj je na samom početku". Uvek je tako. Samo što ovde ima mnogo početaka.

Moram da se vratim jedan korak unazad i na prethodni roman Profajler, na svoje reči o Marini u tom romanu. Nakon mog čitanja romana. Tada sam napisala da je Marina primer i pokazno da je svaka žena samuraj u svojoj boli, izdiže se i pokušava da pobedi zver koja je slama. Kraj Profajlera je bio početak nje kao žene. Izdigla se iz svoje boli kao fenix. Nisam do sada ni bila svesna da sam ovim rečima i dala naznaku sta je sa novom Marininom ulogom na ovom svetu, u ovom romanu. Fenix, izgori i ponovo se rodi. Izdigne se iz svog pepela.  Baš kao i Marina. Uzdigla se u Profajleru. Ali... Fenix mora ponovo da izgori da bi se iznova rodio, pronašao sebe. U Bivirgati, Marina je ponovo izgorela. U Bivirgati, Marina se ponovo izdigla iz svog pepela. 

Čovek je čudan kada krene sa čitanjem neke knjige koja ima prethodnicu. Sa predznanjem ulazimo u čitanje nove knjige i nismo spremni na obrte, ne na obrte ljudske prirode. Volela sam Arsenija, žalila sam njegovu dušu punu boli, plakala nad njegovom nemoći da bude čovek, da ima svoj put i da bude živ među živima. Da, volela sam ga.

"Glup je čovek koji veruje u slučajnosti."

Iz Profajlera smo izašli opijeni ljubavlju koja je zahvatila Marinu i Arsenija. Slučajnost koja ih je spojila, dela koja su se pakovala, osećaji koji su ličili jedni na druge, boli koje su bile identične... u tom trenutku identične i naravno poklapanje boja onog blesavog kaleidoskopa sa kojim smo bili tako zaslepljeni.

U Profajleru je Marina milion puta živela svoj najveći strah, sebe samu. Kroz Bivirgatu je stigao isti taj strah, plašila se te iste sebe, sve ono što je ona postala da bi drugome udovoljila. Nekad je bila nešto što je nastalo iz boli kako bi drugima bila nasmejana i kako ne bi bila slomljena lutka drugima. Sada je ona sve ono što nije ali što mora da bude kako bi nekom ugodila. Kroz Profajler ona je bila ta koja je odabrala zanimanje kako bi sebi pomogla, kako bi naučila šta je igra i pod kojim uslovima se igra. Ne pomišljajući da će, kao neko ko je profesionalac u svom poslu, posrnuti i prigrliti najvećeg igrača u životu i da će pasti pod zamkice najvećeg ludila koji može da joj se desi. 

Dok je u Profajleru učila kako da bes i tuga ne eksplodiraju u njoj, u Bivirgati se predala boli, predala tuđem besu i bila poslušno kučence zarad tuđe duševne hrane. U Profajleru sam se često pitala "Koliko je teško biti profajler osobi koju znaš, osobi koja je neko tvoj, neko ko ti je blizu". U Bivirgati sam shvatila da nekom svom to ne možeš biti ni u kom slučaju. Nalaziš opravdanja, objašnjenja za svaki postupak, za sve što te guši i boli i razbešnjuje, govoreći sebi da si sam kriv za sve sto osećaš.
U Profajleru "osobi koja je njoj bila stranac, ona nije bila stranac"; U Bivirgati nekom strancu ti možda nisi stranac ali će tebi ona to uvek biti.

"Mislili smo da smo osvojili svet. Iz pećine bola istremeno smo izašli i ugledali se. Prizor je bio neverovatan. Mi smo bili neverovatni. Bez maski, bez laži, ogoljeni, našli smo nas, kakvi istnski jesmo, spremni da nekome, ma koliko čudni i okrnjeni bili pripadamo. Naše boli su nas prepolovile, a tako polovični, jedno uz drugo, postali smo celina.

Osoba R, Arsenije. "Ima neke čudne oči, kao da mu je duša prazna" govorio je Djordje. Verovati starijima? Iskusnijima i pametnijima? To je nešto što zaljubljena duša ne radi. Marina nije, ja nisam. 
Roman u romanu.Marina i Arsenije. Tamara je složila priču tako da sam hvatala sebe u tom čitanju da mrzim malo Marinu, pa malo Arsenija. Pa opet Marinu. Pa opet njega. Počela sam da se pitam ko je ovde lud, Marina, Arsenije ili ja. Kako je moguće da me dok čitam jebenu knjigu, dva junaka ove priče dele na pola. Moja uverenja, sve ono što znam i što ne znam, sve ono što kao čovek poznajem a kao žena osećam.

"Plače i gori od besa. Bes je čini lepom. Moja sposobnost da je izludim čini je najlepšom."

"Kad me voli, obožava me. Kad me mrzi, prezire me."

Tada mi je pozvonilo u glavi. Kada sam videla ove reči nisam mogla da verujem čemu svedočim. Gutala sam redove pokušavajući da shvatim svašta nešto u tom trenutku. Da li su se voleli? Ili su se samo dobro sećali? Čega su se sećali, da li je ikada postojalo to nešto ili je sve laž? Kao i uvek oko nje, kao i uvek u njenom životu.
Paralelno sa Marininom životnom pričom dešava se Bivirgata. Dok sam čitala roman smejala sam se samoj ideji knjige, onako podrugljivo. Igrica - Bivirgata. Igrači. Igrica - Marinin život. Igrači. Čitajući shvatala sam da je Bivirgata život kao što je stanje u Marininom životu igrica. Isprepletano i sjebano do srži. Neko se igrao, nekog je bolelo, neko je poklekao, neko se gušio, neko je bio ispunjen.

"U moj dvor ulaziš onda kad zaslužiš. Iz dvora odlaziš - onda kad ja odlučim. Zapamti. Ovo nije igra. Ovo je život kakav si oduvek želeo a ja sam prijatelj kakvog nikad nisi imao. Jedan heroj je rekao: Ova igra je opasna. Liči na život, nema pravila. Pobedićeš samo ako se ne igraš. Zato, igraču... Meni nisi potreban. Ratniče, borcu, prijatelju... Dobro došao."

Reči koje su odzvanjale u tom trenutku hodnicima Bivirgate, reči koje su ispunjavale um svakog ko je zavirio u nju. U tom trenutku, istaknuti profajler je mislio o igrici, mislio o rečima kao deo sistema koji usisava živote mladih ljudi. Istaknuti profajler ne razmišlja da njena igra, njena "Bivirgata" nju ranjava. Kada na privatnom planu klone i bude poražavajuće svesna svojih loših dana, loših trenutaka, na poslovnom planu razotkriva leglo zmija na čelu sa onom najotrovnijom i uspeva da odradi veliku stvar u sajber svetu, u životima drugih. Uspeva da odbrani i napravi lek za otrov najveće otrovnice na svetu. 

Bivirgata je jako složena i ozbiljna priča o deep webu, o stvarima koje kruže a da nismo svesni, o igricama koje su na dohvat ruke mladima, o nečemu što uzima maha i kida one niti koje nas povezuju sa normalnim i zdravim življenjem. Kao i uvek, Tamara, studiozno odradi svoj deo posla, otkrije uzrok, razlog, posledicu, i iznese sve na poslužavnik nama koji to progutamo i postanemo svesni nečega o čemu se ne priča i ne piše a sastavni je deo života nekih ljudi. 

Razmišljajući o samoj knjizi i priči koju priča, o pričama, shvatila sam da se ovde otkrivaju mnoge bolesti, mnoge propasti i mnogo umršenih stvari pokušavaju da pronađu početak i kraj. Dve Bivirgate su se sudarile, dok je sopstvena slamala i bila poraz, Ivonina je bila pobeda. Otkrivajući lek za prvu, druge je postala svesna. Otrov druge širila se njenim mozgom i postajala je ona sama polupana.

"Kao i uvek posle ovakvih scena, ja sam mrtva. Ništa ne osećam. Svaka svađa počne mojom željom da razgovaramo, da se sredimo. Kao mađioničar, miran razgovor pretvorio je u menjanje teza, u njegovu odbranu iako ga ne napadam ničim... Osim istinom. Brani se, beži, čuči, upliće me u začarano klupko koje rasplićem dok se ne slomim, dok ne izgubim dah. Moj organizam želi da dođe u stanje mira, želi da prestane da se trese. Želi tisinu. Prokleti začarani krug očaja. Sve počinje tišinom - njegovom. Sve se završava tišinom - mojom... Bila sam ljuta, tužna, sažvakana i uplašena. Plašim se čoveka koga volim. Volim čoveka koga se plašim..."

Polako je postajala svesna da sve što kaže i oko čega se pobuni ispadne kriva, postane napadač iako nju to pogađa i urušava. On postaje žrtva iako nije, iako je taj koji laže, vara, krade nju od nje same. Najgora krađa za koju nema spasa sve dok ne presečeš a to je teško. Polako je počinjala da se pita kako ostaviti tu ljubav, kako baciti u đubre uloženi trud i kako nešto za šta misli da je njeno sve , pošalje u zaborav.

"Kad si dete ,veruješ da će sve što te plaši nestati kada zatvoriš oči. Kad odrasteš, shvatiš - jedini način da oteraš strah jeste da ga ugledaš. Podižem glavu... Tanka je granica između ljubavi i obožavanja. Jos tanja je granica između obožavanja i ludila. Ono što razdvaja ludilo od obožavanja je stvarnost."

Ona je stvarnosti postala svesna. Postala je njega svesna, našla je dijagnozu za sebe, za odnos njega i nje, za njega. U ovoj vezi gde je ona sve radila duplo, volela, kajala, plakala duplo, u ovoj vezi je ona propadala i postajala piun u njegovim rukama a on se hranio, povećavao mu se ego, postajao je veći narcis nego što je on zapravo bio. Saznanje šta je on, ko je on, doveo ju je do dna. Još jednog. Nju već slomljenu, već krpljenu, već izgorelu. On je bio gori nego onaj prvi koji ju je sjebao. Onaj koji je silovao joj je bar dušu sačuvao, ovaj je namerno povređivao, želeo da pati i uz to slučajno, sa osmehom na licu ubijao. Priča koja se proteže mimo priče o Bivirgati je još jedna životna koja je baš tu morala da bude, baš je Tamara morala da je ispriča, baš je Tamara morala da nas po ko zna koji put ošamari i ukaže na sve one koji nam crpu energiju. Prepoznajete li ih ?!

"Svi ti ljudi, sjebani kao ja, koliko i ja, svi su svesni jedne činjenice : NARCIS NE VOLI TEBE, NARCIS VOLI SVOJU SLIKU U TVOJIM OČIMA. Narcis je prazan. Narcisu treba potvrda sopstvene vrednosti - tu potvrdu nalazi u drugima... Narcis uživa u tome što se lomiš, što mu čupaš reči, uživa da gleda kako se boriš za njegovu pažnju. Oseća se moćno, superiorno, on živi za taj osećaj... Tek kad sebe izgubiš, mozeš sebe da nađeš. Ljudi saznaju da si sa narcisom imao posla uglavnom onda kad ih narcis uništi, emotivno osakati... Taj tužni nezreli dečak, on je emotivni terorista, ubica tvoje ličnosti, energetski vampir, sadista, emotivni trovač!..."


Marini je stvarnost poljuljala život, tlo pod nogama, sve ono za šta se borila, živela, nestalo je. U Profajleru je pala, izgorela, u Bivirgati je opet sve to isto prošla. Tamara je bila okrutna prema njoj, a opet nalazimo samo taj put Marininog kraha kako bi nam ispričala priču, naučila nas još jednoj lekciji, približila još jednoj bolesti. Narcisoidni poremećaj je uzeo maha, uzima maha, psiholozi se retko susreću sa tim, smeju se tome kao pojavi, smeju se ljudima koji ukazuju na to kao da su sami ljudi stručniji od samih psihologa i psihijatra. Paralelna igra dve priče, isprepletene kao zmije oko pruta, kao klupko koje nema ni početak ni kraj. Paralelna igra dve priče koja razbija ogledalo narcisa, razbija u sitne komadiće staklo i pravi od osobe koja je pored narcisa - ništa. Veliko ništa. Posle narcisa sve je ništa. Još jedna lekcija, još jedna priča, još jedan roman o osećanjima, o tome kako je to voleti sebe, poštovati sebe. Lepo sam rekla na početku da su ovo romani u romanu. 

Činjenica da si stigao do dna, strah da uvek ima dubljeg dna i lekcija da tek kad dodirneš dno mozeš krenuti napred.
Shvatanje da lekovi tugu ne leče. Jednostavno moraš da je odtuguješ.
Lekcija u kojoj naučiš da su laži nekada jedini sedativ koji može da otera bol.
Lekcija da "neprijatelji nekad postanu prijatelji. U prijateljima se nekad skrivaju neprijatelji."
Odani varaju. Varalice nauče kako da budu odane.
Mnogo za naučiti? Pa, valjda, hvala Tamara.

I došla sam do dela koji smo svi čekali kada je krenula priča o Bivirgati koja se pisala. Vraćanje lika iz Indiga. Još jedan roman u romanu Bivirgata. Filip!!! Čovek čiju bol nismo odbolovali na kraju Indiga. Čovek koji je voleo, čovek koji je prevaren ali zanemaren pored Sarinog ludila.
Bravo Tamara!!! Vratila si ga baš tamo gde treba i kad treba. Ispričala si njegovu priču i nadam se da će dobiti još jednu širu, lepšu i opčinjavajuću. Vreme je da napišeš ljubavni roman sa pravom a ne lažnom emocijom. Zaslužila je to i Marina i Filip a i mi. Tu emociju koju sam osetila u trenu njihovih pogleda i njihovih dodira, volela bih da sačuvaš. Tu emociju kao pisac treba da zaštitiš i da odoliš da je pretvoriš u bolest i propast.

"Ljubi me kao da svet nestaje, kao da nam je vreme odabrano. Obostranu želju stavlja na pauzu. Gleda me začarano, opčinjeno. Gleda me kao da sam čudo...
Ja sam sjeban čovek, Marina.
i ja sam sjebana žena,Filipe."
.
.
Želi me rukama,grli me očima, dodiruje me rečima. Mazi me i ubija. Nestala su sećanja, nestale su reči drugog čoveka koje su odzvanjale glavom, nestao je strah, umirio se bol. Čitavim mojim telom, u talasima, širi se bol koja trese Filipa. Njegova tuga je hrabra, slobodna. Njegova tuga se ne krije. Ona se sebe ne srami, ona izlazi napolje. Njegova tuga je hrabra, nije kao moja. Sama ce mi reći sve...."
.
.
"Opusti se. Znam da smo se tek sreli, ali pazi šta ti kažem - mi ćemo se voleti. Osećam to."

Ova priča, Filipova i Marinina, je lekovita. Dođe kao melem na ranu i nakon narcisa, zmijskog otrova, mržnje prema sebi, ona je nešto što oplemenjuje i zarad čega se vredi boriti. Potrebno je da se svi leče, da se Marina izleči. Potrebno je da prvenstveno vidi sebe a posle druge, potrebno je da počne sebe da voli, da ozdravi sebe. Kao i svi mi koji učimo na ovakvim greškama. Kao i svi mi koji se prepoznajemo, kao i svi mi koji pokleknemo i koje boli, koji se razbijemo kao ogledalo u milion komadića ili koji raspršimo boje kao kaledioskop kad se zaljulja.

Bitno je voleti, bitno je biti svoj. Bitno je i saznanje: "Da bismo nekog voleli potrebno je da izlečimo sebe od svega što smo mrzeli." Marina je to uradila, sela je preko puta sebe i završila sa tim. Još jedna lekcija. Izdignuti se iz sopstvene kože, iz sopstvenog JA i nadjačati taj glas koji ti ubija samopouzdanje. Koji ti kaže kako nisi vredna, kako nisi jaka i kako ne zaslužuješ lepo.

"Znaš li u čemu se razlikujemo nas dve? Ti si žena koja voli. Ja sam žena koja se voli. O kad bi samo znala kako se volim."

Postaviti granicu iznad mraka ljudske duše i ne prelaziti je, svakako je podvig. Sopstvena granica je izazov za sve i čačka kao sam đavo. Kad se opržimo i kad nas zaboli postanemo ranjeni. Tada smo slepi za sve oko nas, tada ne vidimo jasno i budemo nesvesni svojih postupaka. Onog trena kad sve ranjene duše isplaču svesne suze, suze pročišćenja, tada kreće borba. Mnogo je demona na svetu... Bivirgata je samo jedan od njih, samouništenje je drugi. Borba koja kinji demona koji sprečava tvoje JA da izađe na površinu i da donese odluku, da izabere život. Vredi boriti se, vredi boriti se za odluku. 

"Odluka posle koje shvatiš - neke noći su jutra. Neka jutra vrede 700 noći. Kraj je uvek na
početku. A početak, on je uvek na kraju." 

Možda sam se, dragi moji raspisala, ali verujte ludilo je unutar tih krvavo plavih korica, ja sam samo pokušala da iznesem mišljenje i emociju nakon čitanja ove jako teške i ozbiljne knjige.



Monday, 15 October 2018

Dot Hačison - Bašta leptirica


Izdavač - DERETA

''Topli, nežni ljudi koji žude za odobravanjem, postaju žrtve stokholmskog sindroma, dok mi ostali postajemo pragmatični. A pošto sam videla i jedno i drugo, ja glasam za pragmatizam.''

Ovo je knjiga koju sam dugo planirala da pročitam, međutim shvatila sam da ima još dva nastavka, pa sam htela da sačekam da sve bude prevedeno... S jedne strane žao mi je što nisam sačekala da uživam u celoj trilogiji odjednom, dok mi je s druge strane izuzetno drago što nisam čekala jer verovatno ne bih spavala ni jela dok sve ne završim. Baštu leptirica sam započela sinoć oko 11h, jutros u 4:30h sam je završila. Bukvalno nisam mogla da prestanem iako sam već oko 1h bila umorna, kafa sve to sredi.

''Ja ću tebe ili obožavati ili mrzeti.''
''Samo me obavesti šta si odlučila. Pokušaću da se ponašam u skladu s tim.''

Knjiga započinje pokušajem dva FBI agenta, Viktora i Brendona, da reše slučaj i da otkriju šta se dešavalo u Bašti leptirica, zatvoru u kom su mnoge devojke izgubile život, neke su preživele posle požara koji je izbio. Međutim sve odbijaju da govore i gledaju u Maju. Da li je misteriozna Maja saučesnik Baštovana koji ih je sve silovao, zajedno sa jednim svojim sinom, ili je ipak ona bila jedna od njih?

''Mi smo FBI; obično nas smatraju dobrim momcima.''
''Aha, Hitler je, beše, mislio za sebe da je zao?''
''Porediš FBI sa Hitlerom?''
''Ne. Samo se upuštam u diskusiju o uglu posmatranja relativnosti morala.''

Iako je cinična, Maja im je jedina šansa da otkriju šta se zapravo dešavalo iza zidina u bašti... Malo po malo dopiru do nje i njena ispovest počinje.
Svaka devojka je već po dolasku dobijala novo ime, i preko celih leđa posebnu tetovažu leptira. Kao i svaki leptir, i one imaju kratak život, sve su imale minimum 16 godina kada su tu dovedene, i sve su znale da ih u 21. godini čeka smrt. Imale su hranu, izlazile su u dvorište okruženo liticama, dobijale su haljine i čekale taj poslednji rođendan dok su se nadale spasu.

''Tu si gde si, bez ikakve šanse za beg, za povratak životu koji poznaješ, pa zašto onda da ga se držiš? Zašto da sebi nanosiš još veći bol sećanjem na nešto što više nemaš?''.

Kroz Majina sećanja i priču, upoznajemo i sve devojke koje je upoznala u Bašti, i svaka je posebna na svoj način. To je mnogo likova, a opet ne gubite pažnju i pamtite ih bez ikakvog napora jer je sve slikovito opisano.

''Pravda ti je, u najboljem slučaju, falična roba i zapravo ne pomaže.''

Predivna, hrabra Lajonet.
Brbljiva, odvažna Blis.
Distancirana Zara.
Nežna Evita, rame za plakanje.
Nestabilna Džohana.
Bliznakinje Magdalen i Magdalena koje su zajedno ubijene.
Nedokučiva Sirvat.
Mala Kili koju je silovao i pretukao baštovanov sin i doneo je kao trofej, ona me je posebno zabolela.
Pa jedina koja nije ubijena u svojoj 21. godini, Lorejn, željna tretmana koje ostale devojke imaju, a samo ga ona više nema.

''Kad puknu, neki ljudi se nikad ponovo ne sastave. A neki pokupe krhotine i zalepe ih, ali oštre ivice ostanu da štrče.''

Sve ih povezuje ista nesreća, ali svaka je posebna pa se shodno s tim i drugačije bore sa životom koji im je nametnut.

''Samo budi obazriva sa nadom. Malo je u redu, mnogo nade može da te obogalji.''

Ja sam zaista uživala, triler koji je ujedno i priča o prijateljstvu.
Čak me je i sam Baštovan fascinirao svojim ludilom, jer on je zapravo ubeđen da je sve što radi ispravno i tako pokazuje ljubav.
On, za razliku od svog starijeg sina, nije sadista. Ali je i dalje silovatelj i ubica, koji je ubeđen da ga sve devojke vole i poštuju i da su u njegovoj bašti srećne.

''Odluke koje donosimo čine nas onim što jesmo.''

Lik cinične Maje sam obožavala, od prve do poslednje stranice.
Teško detinjstvo i život kakav je imala, načinili su od nje jaku mladu ženu koja nikada ne plače, ne nada se previše, ali je rešena da pomogne sebi i drugima kada joj se ukaže prilika.

''I tako sam, sem što sam postala samostalna, usput stekla i veoma nisko mišljenje o ljudskoj inteligenciji.''

Naravno, ima i nelogičnosti ''Zašto ga nisu ubile, zašto nisu pokušale nešto kad su već bile složne...'' Ako gledate tako, da, knjiga je možda prosek.
Ja sam, pak, izabrala da se prepustim čitanju i da uživam u potpunosti bez osuđivanja i tako mi je baš odgovaralo.
Jer, kao što sam već napisala, svako reaguje na zlo drugačije. Neko će se boriti do smrti, neko će se povući i patiti, neko će poludeti... Nisu svi isti, i tako sam i posmatrala likove svih devojaka.

''Nedonošenje odluka jeste odluka. Neutralnost je koncept, nije činjenica. Niko ne uspeva da tako proživi život.''
''Čini mi se da Švajcarskoj to sasvim lepo polazi za rukom.''
''Možda kao naciji. Šta misliš kako su se ljudi osećali kad su saznali kakve je strahote omogućila njihova neutralnost? Kad su saznali za logore, za gasne komore, za eksperimente na ljudima, šta misliš, jesu li i tad bili zadovoljni svojom neutralnošću?''

5 zvezdica i ako nastavak ne ugleda svetlost dana do Sajma, ja ću morati nastavke na engleskom da pročitam jer duže od toga ne mogu da čekam.😍😍😍

''Kao i lepota, očajanje i strah su prirodni poput disanja.''

Thursday, 4 October 2018

Nataša Ikonić - Ponovo s njim


Izdavač - LAGUNA

“... pored one koju pokazujemo pred svetom, mi imamo i drugu stranu koja je daleko od idealne.”

Marija ima 27 godina, svega par prijateljica, mnogo propalih ljubavi, živi sa roditeljima, voli romantične komedije i ima svog druga Lazu na kog uvek može da se osloni.
Voli astrologiju, natalne karte i veruje da horoskopski znaci određuju karakter.

“Hoću muškarca koji će zbog mene biti spreman da se potuče, onog koji će rizikovati, preskočiti nečiju ogradu da mi ubere ružu, uraditi bar nešto neobično i romanatično. Možda sam pročitala previše ljubavnih romana kad sam bila mlađa, možda sad gledam previše romantičnih filmova, a možda sam se, jednostavno rodila u pogrešnom veku.”

A pored svega toga, Marija, kao i većina žena ima jednu neprežaljenu i naglo završenu ljubav - Anđelka. On je pre 13 godina otišao i zbog njega joj svaka veza propada. Ne može da se veže za muškarca i gotovo svaka veza joj se završava pre nego što započne. Marija osvaja i onda joj postaje dosadno.

“Ljubav treba da se desi spontano. Ne volim ja ta nameštena upoznavanja.”

Ali i u njenom životu se sve menja. Anđelko se vraća u Beograd, dobiće posao nastavnice hemije u svojoj staroj školi i investitori kupuju njenu porodičnu kuću pa će konačno imati svoj stan.

“Bes može da bude konstruktivan, a patnja je uvek destruktivna. To znam iz ličnog iskustva.”

Marija je zanimljiv lik, uživaćete u njenim avanturama, zbunjenosti, nedoumicama, tugama i srećama.
Iako ne verujem u horoskop, njen pogled na sve znakove mi je bio krajnje zanimljiv i nasmejala sam se glasno za tumačenje mog znaka par puta (vaga).
Marija nije savršena, i baš zbog toga mi se toliko i dopala. I ona se svađa sa prijateljima kad je čačnu, samo želi ljubav a nikako da naleti na onog pravog. I ono što mi se posebno dopalo jeste njen odnos prema učenicima.

“U školama ne bi smeli da predaju štreberi, bivši odlični đaci, jer oni nemaju dovoljno životnog iskustva ni saosećanja. Oni ne shvataju koliko je teško krenuti uzbrdo kad jednom krenš nizbrdo, a teško je to i zamisliti ako si kroz čitavo školovanje dobijao samo nagrade, pohvale i dobre ocene.”

Što se tiče ostalih likova, njen najbolji prijatelj Laza mi je bio krajnje simpatičan od početka, i to se nije promenilo do samog kraja knjige.

“Završena priča, on ostaje u prošlosti. Ja sam spremna da krenem u budućnost.”

Misim da su ovu knjigu pročitali svi još pre par godina, osim mene. I drago mi je što sam je sad uzela sa police jer mi je Natašin lagani stil pisanja skroz ulepšao ove jesenje dane. 

“U životu ne možemo da dobijemo sve što hoćemo onog momenta kada to poželimo. Nauči se strpljenju.”

5 zvezdica 🌟

“Svom silinom me je udarila spoznaja da ponovo volim nekoga, posle toliko godina. I nema tu šta da se misli.
Mišljenje služi da smisliš šta ćeš sutra za ručak, da napraviš ukrštenicu, naučiš nešto novo – prikupiš nove informacije, razvrstaš one koje imaš, dok o osećanjima nema šta da se misli. Ona, jednostavno, postoje ili ne postoje.”

Tuesday, 2 October 2018

Ljiljana Šarac - Starija


Izdavač - EVRO BOOK

Pročitana knjiga. Moji prsti nad tastaturom čekaju da polete i iskuckaju jos jedan osvrt. Starija. Roman. Reči zuje u glavi ali ja ne znam kako da ih složim a da ne budem gruba, prekorna, ljuta, besna, ili nešto peto. 
 
Mišljenja sam da smo svi mi krojači svoje sreće, da svi mi oblikujemo dane i vreme, svaku sekundu svog života. Ponajviše sami odlučujemo o tome kako se ponašamo i šta ćemo sebi dozvoliti. Ili ipak nećemo?
Nekako sam stekla utisak da roman želi najpre da ispriča priču o mladoj ženi koja je nekako postala "kuguarka" i mislim da sama priča treba da bude usmerena na taj primitivizam društva oko ovakve žene.
Po meni roman samo dotakne temu ovakve žene u svakodnevnom životu a da je zapravo sjajna priča o nečemu drugom. Obično kad čitam ovakve romane izvlačim lekciju koju naučim čitajući i to stvarno bude lekcija, u ovom slučaju po meni to nije tako. Nekom možda i bude ali meni ne.
 
"Starija" nije bolno srceparajuća knjiga uz koju će da pustimo neku suzu i naučimo kakvog muškarca treba voleti ili ne voleti i koga ćemo pustiti u život. "Starija" je roman koji po meni ima otrežnjujuće dejstvo. Do sada ste spavale drage moje uspavane žene, uzmite knjigu u ruke, pročitajte i probudite se.
Nadica je kao i sve žene koje zapadnu u kolotečinu, koje zapadnu u svakodnevnicu i koje misle da su svoje obavile. Radimo, udate smo, imamo dete/decu, muža koji radi, kuća, posao i sve u krug. Ispunjen život? Uspeli u životu? Uživate u svakodnevnici koja vas guši? To mislite Vi, a sta misli on?

Rutina je spas. Samo, za koga? I dokle?

Rutina je promašaj i nikada ne treba da se pomirimo sa njom i primirimo uz nju.
Nadica, žena koja je mislila da ima srećan brak, ispunjen život, uspešan poslovni život i sve na svom mestu. Branko, koji je pogubio kompas i želeo promenu. On se ugušio i shvatio da se ugušio. Ona se ugušila i draže joj je da ne obraća pažnju i pokopa sve alarme i crvene lampice nego da to sebi prizna. 
 
Posle pročitanog romana ne mogu da osudim muškarce ni za prevaru ni za želju za promenom. Nisu muškarci krivci za to stanje u koje zapadamo puštajući sebe da se uspavamo. Žena mora da bude na prvom mestu svoja, mora da bude ispunjena sobom kako bi oni oko nje uživali u njoj. Nadica je, pogubivši se u svojoj svakodnevnici, digla ruke od sebe misleći da je skroz ok i da njoj više ne treba ni frizer ni šoping, ni parfem ni unutrašnji sjaj kojim će da zarobi svog muškarca. Izgubivši njega koji joj je bio muž, shvatila je da je sebe izgubila daleko pre. To je veći poraz od ovog prvog. Izgubiti sebe je znak da toneš i da to nikako ne sme da se dozvoli.
 
Samo otrežnjenje je svakako priča za sebe. Roman je svakodnevnica mnogih žena. Nekima je podsetnik šta su prošle, nekima u čemu su trenutno a nekima otvaranje oči da mogu takve postati. Kažu da kad jednom pukne puklo je, nema nalepljenih delova koji opet neće pući pred naletom. Nadica je uspela da se izbori sa sobom i otrgne se tuzi, podigne se na noge i krene dalje. Teško je, ne kažem da nije ali je zato osećaj kad shvatiš da si time što si krenuo dalje pokazao koliko si jak, zapravo najlepši osećaj koji postoji u tom trenutku.
 
Nadica je krenula dalje nakon kraha braka, nakon mlađe ljubavnice njenog muža i sve redom što joj se dešavalo nije bilo u inat njemu već zato sto je pronašla samu sebe i što je povratila sjaj. Udvarači se sami nižu kada sijate, kada ni sami sebi ne možete odoleti. Mlađi? Pa šta? Strah šta će okolina reći je bespotreban jer svi mi živimo svoj život i niko umesto nas to ne treba da radi. I što pre to shvatimo pre ćemo moći da uživamo u svemu. Pametne, jake i samouverene žene naći će snagu za dalje, pružiće šansu mimo svojih obaveza drugim muškarcima. Žena odlučuje sa kim će popiti kafu, žena odlučuje za kim će poći, koga će pustiti uz sebe ili sa kim će leći u krevet. Mlađi? Nebitno je sve dok joj unutrašnji glas govori da je skroz ok. Da li je prolazno? Takođe nebitno jer je njoj svaki novi škola za sledeći put. Pravi će naići, kad tad. Potrebno je pasti više puta kako bi više cenili ono pravo.

Stojim na nogama. Doduše, malo klecavim, malo umornim, ali na nogama.

Njene su, njeni koraci, njeni putevi i njeni ćorsokaci. Sve ono što nam se dešava naše je, ne treba da osudimo ili okrivimo ni muškarca pored nas ni nekog drugog samo da bi svalili krivicu sa sebe.
To otrežnjenje same sebe je najvrednije u životu i to svaka žena zna i ume da ceni. To mnogo puta i izgleda a i jeste preporod.

"Osećala se bodro kako nije skoro.
Podizala je glavu kao visibaba ispod hrpice snega. Probijala se kroz nanose vlastite nesigurnosti.
Osetila je snagu i želju da odgovori na izazove.
Nikada u životu nije bila prkosna. Sada sva cepti od tog nepoznatog osećanja koje se probudilo u njoj.
"Stalno govorim da su mi potrebne promene, sada sam spremna da se i sama pokrenem.""

Moja preporuka za roman uz savet da se, ukoliko dremate i spavate i svesne ste toga, da se probudite i živite život punim plućima. Budete srećne i zračite srećom jer će onda i svi oko vas uživati i biti srećni. 
 
Ako ste svesni svoje kolotečine i gušite se uz, nekada, voljenu osobu izađite iz tog košmara. Ne dopustite sebi da budete stariji od sebe same. Učinite uslugu i sebi i njemu i obojite svoje trenutke življenja šarenilom. Dopustite svom samoupouzdanju da ispliva i obavije vas.
Što se tiče mlađih i ljubavi sa njima ili čak nekih prolaznih veza i vezica, bitno je da uživate a neki drugi, oko vas, će svakako pričati i gurati nos u sve ono što ne treba da ih zanima.