Thursday, 17 January 2019

Colleen Hoover - Sve tvoje savršeno


Izdavač - NAKLADA NEPTUN
Čitatelji iz Srbije sva Neptunova izdanja mogu kupiti na stranici KNJIGE O KOJIMA SE PRIČA
Čitatelji iz Bosne i Hercegovine sva izdanja Neptuna mogu kupiti na stranici ENA U ZEMLJI KNJIGA

U dvorani tužnih pajaca, savršenih u jednom trenu, pleše se. Okreće se sve oko dvoje plesača kao da im je savršeno baš tu mesto, isprepletanih ruku, pomešanih misli, pokidanih srca i sjebanog savršenstva. Tako blizu jedno drugog, a tako daleko.
 
Pričajući o knjizi, čitajući o njoj, shvatila sam da treba da budem oprezna. Shvatila sam da će me sjebati žestoko. Ako je slomilo nekog ko baš i ne voli ovakve knjige kako će mene kad ja to dušom čitam. Možda nekome to smešno izgleda ali ja se ovakvim knjigama prepustim cela. Očekivala sam taj udar čitajuci je, skoro kroz svaku stranicu. Lagano sam puštala sebe da me dodiruju njihovi savršeni pogledi, da osećam njihove savršene dodire i drhtaje, da preživljavam boli sa kojima su se borili... Ali nije tu bilo toga, bar ne još ne na početku, ne puno toga što će me rastaviti od života. Uživajući u ono "prije" opuštala sam se. Čitajući ono "sada" skupljala sam se kao jež kad mu preti opasnost.
 
Pročitaš tridesetak stranica i mozak kreće kao neka zujalica da radi. Već sklapaš u glavi scenarija knjige, kako će se odvijati, kako bi trebalo, zbog čega dolaze tuge, radosti, suze, osmesi... misli ti pletu mrežu za koju misliš da je to to i da unapred znaš sve a ustvari ne znaš ništa. Da li je to odbrana od starta knjige uz koju ne zeliš da se slomiš ili se pripremaš za trenutak slamanja jer znaš da će se desiti ...
 
Graham i Quinn.
Ljubav! Ono "nešto" o čemu se mašta! Uživala sam u njihovoj harizmi koja je izbijala iz svake rečenice. Da, bili su savršeni jedno za drugo. Ono "sad" me je samo malo doticalo, onako ovlaš jer ono "prije" je bilo kao spas. Savršeno uklapanje dva živa bića. U svemu!
Kako se prepoznaju srodne duš? Oči im se prepoznaju, tužni pogledi se zavole, osmesi se pomešaju. Ona prepozna nešto njeno u njemu on nešto svoje u njoj.

"Poljubi me nežno u kut usana  Prije nego što se odmakne."

Ah taj ugao usana... Najnežniji, najsenzualniji, najobičniji, najsloženiji, najopasniji, najsavršeniji dodir se tu rodi. I onda svet zatreperi.
Postoji u knjizi to neko vreme kad su se spremali da jedno drugo zavole. Da, lepo ste pročitali. Vreme kad on njoj dokazuje kako su stvoreni jedno za drugo, vreme kad ona ne veruje u to ali opet zna da su njegove reči nešto što pravi temelj svega njihovog.

"Znam da smo zajedno tek tri mjeseca, ali jednog će dana Graham biti moj muž. Tu nema dileme. Tako je to kad upoznate svog budućeg muža. Na kraju se udate za njega."

Vreme kad se spremaš za ono vreme kad ćeš biti zaljubljen, kad ćeš voleti... Vreme kad iznova znaš da si rođen za nekog i da je taj neko rođen za tebe i polako, strpljivo čekaš jer znaš da drugačije ne može, ne sme.

"Ako želiš da se još nekoliko mjeseci pretvaramo da nismo srodne duše, meni je to u redu. Ja sam jako dobar glumac.
Smejem se na njegov sarkazam. "Srodne duše ne postoje."
"Znam", kaže. "Mi nismo srodne duše. Srodne duše su glupe."
Pritišće usne na moju kosu, ljubi me u potiljak. "Koji je danas dan?"
Podignem glavu i pogledam ga. "Osmi kolovoz. Zašto?"
Prsa mu se pomiču od tihog smijeha. "Vidjet ćeš. Za deset godina, osmog kolovoza u ponoć, ja ću se okrenuti prema tebi u našem krevetu i šapnuti ti na uho: Rekao sam ti..."

Kroz knjigu sam shvatila da svako savršenstvo ima svoje nesavršenstvo, treba ispoštovati balans, jebeni balans. Suočeni sa problemom koji ne mogu ni da zamislim kako boli i kako kida svaki trenutak života, padaju, posrću, u jednom trenutku borbe gube snagu, čas jedan, čas drugi. Plešu neku igru za koju znaju da gube. Slamaju se krijući se jedno od drugog jednostavno da ne bi povredili jedno drugo. I u najgoroj boli nesebično čuvaju jedno drugo patnje.

"Nedostaju mi dani kad sam mu morala reći sve ili bih poludjela. I nedostaju mi dani kad se on osjećao kao da nas vrijeme zakida za one sate kada moramo spavati. Ona jutra kad bih se probudila i zatekla ga kako zuri u mene. Nasmiješio bi se i prošaptao "Šta sam propustio dok si spavala?"
Nedostaju mi trenuci kad bi bio na meni, tako udubljen u mene da sam osjećala kako bi mi mogao rastrgati prsa samo kako bi gledao moje srce dok vodimo ljubav. Čudno kako mi može nedostajati osoba koja je još uvijek tu."

Kad se desi trenutak da se savršenstvo slomi? Zbog čega? Bol prelije "savršeno" najlepšom čokoladom, poraz posadi jagodicu na vrh, ogreje lažno sunce, čokolada počne da se topi i ostane nesavršeno. Zbog čga nastane ponor u središtu savršenog? Zbog čega napravi taj maleni jaz koji preti da proguta svaki savršen trenutak.
Kada tisine postanu toliko glasne da prete da te onesposobe za dalje. On uvek izgleda kao da vodi unutrašnju borbu, sa samim sobom, možda sa njom, možda sa zajedničkim demonima koji prete da naruše savršeno. Možda sa celim svetom koji se nadvio mračnim pogledom nad njegovu ljubav. Ili izbrisao njenu. Deluje tako prosto kad se kaže a tako bolno kad se pomisli na to. Ko je čitao knjigu znaće o čemu govorim.
 
Graham i Quinn slomljeni pred zacrnelim svetlom. Možda je to kazna jer su "savršeno" gurnuli pod tepih. Nije ni bitno, bitno je da boli, više od svega. Toliko boli da počnješ mrzeti sebe što si skrenuo pogled makar na tren.
Od zida do zida jedna tuga, njena.. Nema mesta za drugu, njegovu. A to im je tako potrebno.

"...jer je tuga poput paukove mreže. Ne primećujete je dok se ne uhvatite u nju, a onda je potreban mukotrpan trud da se pokušate osloboditi."

Kao sto su se savršenstva preklopila potrebno je to i tugama. Neka je onda veća, dupla ali je zato ni njena ni njegova već njihova. Zajedništvo u dobru i zlu, u bolesti i zdravlju, u sreci i tugi. Onda je sve lakše...
Postoji li neka prosta rečenica, dijalog, monolog, šta god gde će pasti sva pitanja i svi odgovori. Čisto da u svom tom savršenstvu bude bar malo lakše prebroditi tsunamije 3,4,5, kategorije...

"Tko si ti? I što si učinio sa mojim mužem?
Okreće se naprijed i naslanja u sjedalu te prekriva oči rukom. On je vjerovatno negdje sa mojom ženom. Ja je već dugo nisam vidio."

I eto ga. Tu su sva pitanja i svi odgovori.
Kako se pronaći kad zajedništvo upadne u lavirint. Kako naći pravi put koji vodi do zagrljaja onog drugog. Kako nastaviti sam ako znaš da sve što želiš je upravo tu? Najteže je, boriti se, sa samim sobom.
 
Kod srodnih duša/ljudi postoji jedno nesavršenstvo. Misli im idu istim putem, plaše se istih stvari, sudare se strahovi. Plaše se od istih tsunamija jedan za drugog. Plaše se istih razloga, pitanja i odgovora. Ta sudaranja dovode do razdvajanja. Totalnog. Mimoilaze se. Iz tih strahova rode se tišine. A tišine ništa dobro ne donose. Grahamu i Quinn nisu ništa dobro donele. Niko nije bio smeo da prekine tišinu pravim rečima. Tako je i tišina postala kobno savršena.
Nekada su pričali, pisali, obećavali i zavetovali se. Videli su ispred sebe godine, ne znajući da postoje razorni tsunamiji koji idu i iznad pete kategorije.
To pisanje će ih spasiti, to pisanje će im pomoći da prevale tugu preko kolena i išibaju je za primer što se zavukla tamo gde nije smela.
 
Podne je kad sam došla do 244 stranice. Kod pisma. Tu sam zaklopila knjigu. Ne želim to da čitam sve dok se mrak ne spusti oko mene. Možda čak želim da se prekrijem preko glave jorganom i da niko ne vidi moj izraz lica, moj drhtaj i ne čuje moj jecaj prilikom čitanja njihovih pisama. Dan nikako ne može biti saveznik knjizi poput ove.
Zavet... Drvena kutija koja u tom trenutku život znači. Nekadašnji glupavi osmesi i dečacka želja, sadašnji poslednji trzaj i ono što se nada da će spasti sve njeno savršeno da ne potone.

"Ovo je savršen trenutak na savršenom mijestu sa savršenom osobom. I ne sumnjam da ću pisati o ovom trenutku kad mu budem pisala to ljubavno pismo..."

Trenutak nad kojim se sigurno svi čitaoci mnogo jače zamisle nije ni bol, ni tuga, već životna priča koja se čita glasno iz straha da se ne zaboravi, da ne potone nad svim drugim rečima. Priča o onome što je jedino bitno, nikad ne odustati u isto vreme.

"Koja je tajna savršenog braka?
Starac se nagnuo naprijed i jako me ozbiljno pogledao. "Naš brak nije savršen. Nijedan brak nije savršen. Bilo je trenutaka kad je ona odustala od našeg braka. Bilo ih je i više kad sam ja odustao. Ali tajna naše dugovječnosti je ta što nikad nismo odustali u isto vreme."
 
I eto, savršeno priznanje za kraj kako to savršeno ne postoji. Možda je to zbog one gramatičke nepravilnosti a možda jer žudimo za savršenim. No ipak ja sam umetnula u moj osvrt previše savršenosti jer me je knjiga savršeno srozala. I ne mogu verovati u to da savršeno ne postoji jer su i nihove tuge savršeno prianjale jedna uz drugu, jer su me njihove boli savršeno kidale i nije mi smetalo. Nekad je potrebno isplakati, nekad je potrebno pustiti taj uragan pete kategorije da protutnji kako bi bili savršeno sigurni da je sreća odmah nakon njega.
 
"Izdrži sa mnom uragan pete kategorije."

Bilo je potrebno Grahamu i Quinn isplakati sve te suze i pustiti taj plač iz sebe..."Plač koji toliko boli da ne možete ispustiti ni glasa." Bilo je potrebno izbaciti to što guši da bi se prodisalo, bilo je potrebno da jako zaboli nedostajanje da bi se otkrilo ono što ispunjava i leči. Bilo je potrebno da osete bol kako bi shvatili da je ono što imaju najvrednije i da je to ono što ih čini srećnim.
 
I da za kraj je skoro nemoguće ne-pokloniti vam najlepše pismo koje je muškarac ikada napisao ženi. Najlepše reči koje je Graham ikada rekao Quinn. Najlepše "voleti" i "obećavam" koje je iko upotrebio ikada u bilo kojoj knjizi.

"Quinn, bez obzira na to što nam život priredi, mi ćemo zajedno stvoriti predivna sjećanja. To je jednostavno tako. Ali također ćemo imati i loših dana i tužnih dana koji će našu ljubav staviti na kušnju.
To su dani kad želim da osjetiš apsolutnu težinu moje ljubavi prema tebi.
Obećajem ti da ću te voleti više tijekom oluja nego što ću te voleti tijekom savršenih dana.
Obećajem ti da ću te voljeti više kad ti je teško nego kad si sretna.
Obećajem ti da ću te voljeti više kad smo siromašni nego kad plivamo u novcu.
Obećajem ti da ću te voljeti više kad plačeš nego kad se smiješ.
Obećajem ti da ću te voljeti više kad si bolesna nego kad si zdrava.
Obećajem ti da ću te voljeti više kad me mrziš nego kad me voliš.
Obećajem ti... kunem ti se... da te volim više sada dok čitaš ovo pismo nego što sam te volio kad sam ga pisao.
Jedva cekam provesti ostatak života sa tobom. Jedva čekam obasjati svetlom sve tvoje savršenstvo.
Volim te.
Toliko te volim.
Graham."

Za kraj mogu da kažem da znam da sam imala previše "savršenog " u svom osvrtu. Tako je trebalo da bude. Ne trebalo, već moralo jer je ova knjiga iznova savršena, dok on voli sve njeno savršeno u celoj njenoj nesavršenosti.

Monday, 14 January 2019

Zoran Petrović - Praznik zveri: Nezvani gost


Suzanin osvrt na prva dva dela možete pročitati OVDE

Ovaj praznik počinje rečima Majkla Murkoka, pa zašto ne bi i moj osvrt.
"Prošlost je scenario koji neprestano ispisujemo iznova..."
U knjizi je ispisao Abraham, zatim Zoran, a sada ću i ja iznova kroz osvrt. Prošlost je nešto što nas kao senka prati, sve nas. Bez razlike i bez izuzetka. Ovaj praznik zveri je podvukao prva dva praznika. Ovaj se najviše slavio čini mi se, najupečatljivi je bio, najkrvaviji, najduži.
Na početku sjajna pripovedačka priča, Nezvani gost i pisac. On koji pripoveda i onaj koji zapisuje. Fraza koja mi se zasviđala na samom početku je gde pisac bije onu poznatu bitku ne nalazeci lek za prazan papir pred sobom.

"Nedokučiva mijazma nemira praznila mu je svest, ispijala misli i trunila ideje. Reči nisu htele iz njega..."

A onda je noć progutala senke po ko zna koji put i došao je on, Nezvani gost. Sa njim je došlo i moje prisećanje.
Kao što je piscu bilo konfuzno rasvetljavanje neke davne prošlosti tako sam se i ja borila sa svojom konfuzijom. Imala sam utisak da zajedno uplovljavamo u nešto bitno. On u priču, ja u sećanje i priču. I eto ga, kao iz vedra neba poznati Zoranov portal. Ko je spreman za ovo putovanje kroz vekove, gde vreme podrhtava zajedno sa onim dobrim i onim zlim, može zaroniti u ovo štivo. Oni koji su voleli Praznik zveri i prva dva dela, ovim delom će biti oduševljeni. Sam autor mi je priznao da je ovo delo po njegovom mišljenju najzrelije i najkvalitetnije a ja moram da ga ispravim i kažem da je svaki deo na svoj način jak i moćan i da svaki uvlači čitaoca duboko u srž, duboko u prošlost i duboko u događaje. Samim čitanjem biraš stranu, da li ćeš putovati kroz vreme kao nezvani gost ili ćeš biti neko od bitnih velikana, ili možda sam pisac koji prvo biva prestrašen, pa šokiran a onda i osvojen samom pričom koju gost kazuje.
Čudni su pisci. U strahu, jezi, traže i obično nađu ono potrebno za pisanje. Strah kao i obično pokrene, um počne da diktira, mastilo da miluje hartiju i stvori se ono što ce ostati za buduća pokolenja.
Kada ono što treba da napiše parališe samog pisca, kako će tek reagovati čitaoci. Nije se plašio više za sebe već za njih kojima će ovo biti nešto što će označavati vekove, priče, legende koje će pročitati i možda baš njih same obeležiti na bilo koji način.

“Ne želim više da učestvujem u tvojoj zamisli, rekao je otupelim glasom i odložio iridijumsku pisaljku. Ako je istina sve o čemu se ovde govori, ja o tome neću napisati ni reč, a ti... ti si zaslužio da te nema...”

Međutim istina je morala da bude ispričana i napisana...
I onda se usudio da prihvati rečeno, besedu svog nezvanog gosta. Slovo za slovom, reč po reč, redak po redak, spis po spis raznih učesnika same istorije i pisac je postao gladan same priče. Cele priče. Sjajna beseda očrala je i pisca i olovku ma koliko bila jeziva, stvarna ili nestvarna, krvava i prepuna urlika, prepuna jauka, ujeda i magije. Mogla sam da zamislim svog prijatelja, autora ovog sjajnog dela, kako sedi i piŠe dok mu neko vredan svakog trnca u telu pripoveda skačući sa veka na vek, kroz vreme. Ma koliko strašna priča bila, mi smo na to navikli kroz prva dva dela.
Magije su i dalje sveprisutne u knjizi, gotovo je nemoguće bez njih. Ona koja je na mene ostavila utisak je svakako magija izobličja, magija preuzimanja identititeta. Ta magija je odredila sudbinu mnogih ljudi u knjizi, moćna magija za ljubav, za rat, za život, za zlo.
Proročanstva i kazivanja sudbine su pravile klupko, bio je verovatno izazov uplesti u njega najjače likove kroz istoriju, sklopiti nesklopivu celinu a opet povezati ono što se povezati ne može.

“Jedne večeri mladog meseca upoznaćeš vladara bez budućnosti, princezu bez prošlosti i osvajača bez podviga. Popićeš vrč medovine neopcelinje i pojesti divljač pripitomljenu. Krv ne prolivaj i reč ne progovaraj. Snagu čuvaj, jer će te u praskonoćje izvesti pred njega. Govorićeš tada nikada izgovoreno i odgovarati na pitanja koja odgovor nemaju.”

Kao što svaka zagonetka ima odgonetku tako i Zoran nalazi zakrpu za rupu, život za neživot i ljubav u kamenom srcu.
Možda je ova priča jeziva, možda je za strahovanje ali ljubavi ima. Ljubavi prema voljenom biću, ljubavi prema detetu, prema majci, prema saborcu...
Elric koliko god krvoločan bio, osetio je ljubav. Kao trn ga je bola čak i kad je mislio da je nikada osetiti neće.
Osetio je ljubav. Ljubav zveri, silinom kakva postoji u nekim knjigama i o kakvoj se pripoveda.

"Bio sam kao začaran i mogla je sa mnom činiti šta joj je volja. Još nisam tačno znao šta tako žarko želi ...ali bio sam rešen da joj bespogovorno ispunim svaku želju. Moj neživot, moja upirska kletva dobila je, pored ljudske krvi još jednu nepohodnost. Nju. Strašno je boriti se protiv jedne zavisnosti, a neuporedivo je gore nositi se sa dve. U tandemu, one pustoše biće. Jedna me u sebe usisava, a druga gazi po najbolnijim spletovima osećanja. Onih najfinijih za koje sam mislio da sam odavno izgubio..."

Osetio je i bol zbog neuzvraćene i izdate ljubavi:

"...Bio sam osuđen na večno crnilo bezdana. Svu svoju prokletu ljubav iskalila je na meni, a mreo sam od želje da legnem pored nje. Učinila me posebnim i uzdigla do paklenih ponora, a onda razorila trunke čovečnosti koje sam sa dna svog čemera, možda nekada mogao iskopati. Darivao sam joj celog sebe, bila je moj uspon i moja propast, ali znao sam da je moram pustiti i napustiti da bih se uverio da sam je ikada voleo..."

Vremena kroz koja prolazi Elric menjaju kako njega tako i njegovo razmišljanje, njegove postupke kao što vreme menja i razlog zašto radi nesto što je naumio. U jednom vremenu ovako u drugom onako. Svako od nas se zamisli nad učinjenim, pa nekad sebi prizna da bi možda drugačije bilo bolje ili bi možda drugačije uradio i to je ono što ovoj zveri daje dozu ljudskog u sebi.

"Tada sam bio siguran da to radim iz ljubavi, ali sada, dok misli i sećanja govorim piscu u pero, počinjem da sumnjam da sam to osećanje ikada spoznao i znam da su mi porivi bili sasvim drugačiji."

Nekad i sad, i on kroz vreme sa svim osećnjima kroz koja je prošao dočaraće svakom od nas to zversko u sebi i pomalo ljudsko na različite načine.
Kroz knjigu autor se trudio da vekove posloži da budu u službi događaja za koje mi znamo. Da budu povezani za ljude koje znamo, čiji vek je tik iza nas. Koliko je išao u dubinu sa tim govori detalj da je novoređence bilo novoronđence 444 godina kako bi od Spasoja bio Adolf. 

Svasta bih ja htela da pomenem i napišem, svakoga da spomenem ali faktor iznenađenja kada vidite imena pojedinih ljudi, bitnih za istoriju, o kojima smo čitali kroz istoriju sveta, kroz srpsku istoriju je ono što želim da doživite na pravi način. I iznenadićete se čega sve tu ima, koje bitke su se vodile, zbog koga, zbog čega i gde.
Strah. On je najsuroviji gazda i najpouzdaniji podsticaj da se nešto izvede kako treba. Pa čak i pročita ovakav roman.
Strah u kostima velikana. Velika. Najveća. Pored silne hrabrosti koja krasi jednog od velikana iz knjige on oseća strah. Ja je osećam dok čitam redove ovog praznika zveri. Osećam svu radost praznika, svu bahatost, osetim trnce koji saopštavaju da je vreme i prepuštam mu se. Puštam da mi zadrhte prsti dok držim knjigu, puštam da mi se uvuče jeza u svaku poru i da počnem da naslućujem najgore.

“Ispisujem ti svoje misli, sada dok mi san na oči ne sme, jer ćini mi se da je to stvorenje neprestano sa mnom. Pognute glave nad listom hartije, prosto ga osećam da mi je tu iza leđa. Kao da ću svaki čas njegov dah na kičmi osetiti i da će mi očnjake zariti u vrat. Dok ležim u krevetu i puštam da mi njegov lik lebdi na ivici uma, tad iz noći čujem njegov šapat kako me doziva, ali kada se pridignem i bolje oslušnem čujem samo huk vetra..."

Ono što čini ovu knjigu sjajnom je to što Zoran nije oskudevao nimalo sa opisima vremena u kome su se događaji odvijali, nije oskudevao u lepoti prikaza okoline, prirode, lepote mesta gde se radnje odvijale, lepoti vestica, čarobnica, ljubavi ... Najviše mi se sviđao opis jednog od najmisterioznijeg mesta koje ja nažalost još nisam posetila i to ću podhitno da uradim. Tvrđava Golubac.

“Planinsko obzorje guta umiruće sunce gaseći beskrajno crvenilo golubačkog sutona. Pokoji ribarski čamac mrežama grebe Dunav i izvlači uzdrhtali ulov koji se presijava grimizsrebrom. Poput opasne zveri sto je došla na pojilo rasteravši sve ostale, na strmoj obali ponosno stoji tvrđava Golubac. Kamenim kandžama tek je malo zagazila u vodu, ali ne spušta glavu radi okrepljenja, vec nemo posmatra dolazak noći...”

U knjizi prepunoj upira, meseceve dece, čarobnica, vešca i ostalih likova zapitamo se često kako bi bilo u njihovoj koži, kao bilo ko od njih. Nekako se nametne utisak u trenu i da nije loše. Kada pročitaš nešto pa sebi kažeš, ovo je dobro.

“Kada se prvi put susretneš sa darom višestruko pojačanih čula, vidiš sasvim nove, nepoznate boje, svako osećanje je poput podivljalog vulkana, a u glavi buči od stotine glasova kao da je pod vodeničnim mlinom. Sve ti se čini da se deliš sa razumom. A onda, s vremenom naučiš da biraš šta ćeš čuti i videti, šta ćeš osetiti, pa ti to više ne izgleda kao da si lud već shvatiš da si darivan.”

Da li je to dar ili prokletstvo? Po meni i jedno i drugo a jedno bez drugo ne može i nikad nije moglo. Ne u ovoj priči. Čitajući knjigu, želeći na trenutak možda malo tog “dara” shvatimo da je samoća ono što ubija, shvatimo da su senke one koje te obuzimaju. Senke koje nestanu kad padne noć uvuku se u te darivane i ne daju mira.
Ono što ostaje kao rep ove knjige je svakako da sva vremena imaju jedan isti presek, jednu istu zajedniču tačku. U svakom vremenu su bila, jesu i biće stradanja ali takođe i “junaka koji staju na put svakom zlu, ovoga ili onoga sveta.”
Ljudska čestitost i hrabrost, pomirenje i ravnoravnost je ono što ce spasiti čovecanstvo. Bilo je i biće. Pomeranje granica ljudskog, pomeranje granica onoga što jesmo, u šta verujemo, za šta se borimo i čemu se molimo je ono što će nas vazda održati u miru. Sačuvati od mača i borbi, pružiti mir. Kada, kao i u samom romanu, celokupan narod ovog sveta, položi karte na sto, ogoli sebe i ono šta predstavlja tada će i dobro pobediti.
Praznik zveri je roman u kome tama obitava i širi svoje pipke. Jasno nam oslikava da je svetlost nešto što ne pripada ovde, nešto što nije vidljivo ni u samo doba dana. Nešto što ne da knjizi da zapadne u stanje monotonije. Poigrava na svetlost i čeka svoje doba dana, onako crno da svi ovi redovi budu jezivi, mračni, primamljujući, da dozivaju svakog od nas da je zagrlimo i budemo deo nje. Ova knjiga nam donosi neke nove zveri, novi praznik.

"Na svetlu je sve već oblikovano, konačno. Svetlo je istina a istina je dosadna. Tek u čarobnoj tami možemo biti šta god poželimo, tek iz ništavila možemo stvarati nešto novo i drugačije."

Dok čekamo sledeći deo, prepustite se Nezvanom gostu i osetite kako vreme struji kroz život ovog neživog stvora.

Thursday, 10 January 2019

Zoran Petrović - Praznik zveri


Izdavač - OTVORENA KNJIGA

Paznikujemo zveri ili zveri praznikuju sebe, moja dilema nakon čitanja. U više navrata sam pomislila da sam možda "glupa " za čitanje ovih knjiga, a onda sam podvukla i rekla ne, nisi glupa jednostavno je ovo jedna jako složena priča koja obuhvata vekove i vekove, narode i narodnosti, ljude i životinje, sa jednog pokolenja na drugo a opet iznova isprepletano od pamtiveka.

Prva knjiga, Žeteoci, bila mi je konfuzija. Prvo udaljila sam se od knjiga koje iz poglavlja u poglavlje ne da menjaju priče ljudi, već menjaju uz sve to i godine, vekove i priče. Ako sedne neko imalo dekoncentrisan uz knjigu neće je svariti i neće je sa željom uzimati u ruke. Mučiće se da pohvata trenutke i delove, živote i događaje.

Dakle, konfuzija, iz vremena u vreme, iz godine u godinu, iz prošlosti u prošlost, iz tame u svetlo, iz živog u mrtvo. Treba to sažvakati i preživeti u mislima da bi se skapiralo. Strah i Užas, blago rečeno. Konfuzija u glavi i u stranicama knjige. Lutanje u jako velikom vremenskom razdoblju. Do ove knjige to nisam volela. Može skok iz jednog vremena u drugo i nazad ali teleportovati se milion puta u knjizi nikako. Sve do sada... Čitajući raznorazne komentare znala sam da knjiga nije ljubić, da nije drama, da nije komedija, da nije lako štivo ali ovo što sam pročitala i šta je zapravo nikako se nisam nadala tome. Sve to što sam nabrojala uz fantastiku, horora, trilera na samoj ivici realnog i legende, na samoj ivici iluzije, sve je to Praznik zveri. 

Natprirodna bića, priče, detalji opisani jako realno da zapadnemo u misao, da ovo je istinito. Jako lep prikaz svega onog bitnog u životu.
Naglašena je uloga Sudbine u životima i jako lepo opisano ono kako sudbina kroji živote. Ta večna borba dobra i zla uključena u samu priču i dato je na značaju šta sve može da odradi zlo u trenutku kad sudbina želi da sve bude ok.
Sudbina sa svojim predivom, tka svačiji život. U moru tih prediva ubacuje klupka koja šaraju svačije staze, koje tkaju staze kojima junaci knjige hitaju. Koliko je ko sposoban da prekine stravično predivo u datom trenutku kojim mu je sudbina tkala život? Koji od junaka knjige ima oko sebe osobe koje su spremne na to da pokušaju da promene sam tok života? Odgovor je među napisanim redovima, lepo sakriven razbacan na sve strane ove priče. Kao što je Zlo bacalo ljudske duše po zidovima vremena tako je autor šarao po događajima i godinama.
Verno opisana Ljubav ka porodici, borba da ista opstane i pobedi Vreme.

"Ljubav ka porodici je bila nemilosrdna. Ponosno dignute glave stajala je ta Ljubav između Vremena i Zaborava, ne dozvoljavajući da Sećanja budu pospremljena. Vodila je borbu koju je kad tad morala da izgubi ali se nije predavala. Taman kada Vreme pomisli da je posao obavljen, a Zaborav gladno razjapljivao čeljusti već se oblizujući,... Ljubav je neumorno izvlačila sadržaje memorijskih fioka, premetala, pravila nered, a onda vraćala spremačicu da krene iznova." 

Kao i svaka priča tako i ova u nama probudi mišljenje ko je loš u knjizi a ko dobar, time vođena za mene su pojedinci jako loši likovi u knjizi i time sam se vodila od početka pa skoro do samog kraja. Kao i u filmovima koje gledam tako i u knjigama saznjanje da grešim me načisto sredi. Lupi poput najjačeg šamara i optužbe zato sto sam bila ubeđenja da ovaj put eto ne grešim. Međutim....
Mnogo detalja upletenih u heklanje ove priče, što iznenađujućih, što očekivanih ali previše onih koji dovedu do razmišljanja i pitanja "Ima li još nečeg?"
Drago mi je da su posebni delovi sveoukupnog življenja dobili na značaju i epitet bitnog u knjizi, pružajući poštovanje svemu tome.

Sastavni delovi svakog bića, života, samim tim što su dobili na važnosti predstavljeni su kao bitne "Osobe" koje uplitanjem kroje dah na planeti, kakav god on bio.
Imena svih tih pojmova kao i pojava napisana je velikim pocetnim slovom: Opasnost, Strava, Užas, Sudbina, Sreća, Nesreća, Ljubav, Vreme, Zaborav, Majka zemlja, Smeh, Vesnik, Strah samo su delovi svega onog što je deo života ali kada mu daš na važnosti onda je to itekako bitna stavka u svakom trenu.

Iznenađenje definitivno postoji kod pojedinih likova, neki su toliko haotični, nemoćni da nađu pravi put i krenu njime a opet time ipak piše redove scenarija u odlučujućoj noći. Sjajna priča skrojena tako da te održava napetim i ni na tren te ne pušta da misliš ni na šta drugo. Noć koja završava jednu priču ali koja izaziva razmišljanje "Šta dalje?"



Izdavač - PORTALIBRIS 

Rečenica iz prvog dela koja bi trebalo da se prenese ovde je definitivno "Sve umire ako mu daš dovoljno vremena, zato nikad nemoj vremenom ljubav kupovati." i samom knjigom pobiti ove reči. 

Ova druga priča prati ljubav koja je toliko jaka da traje vekovima. Niti je umrla tokom tog vremena niti je oslabila, jednostavno je postala legendarna i sjajnija.
Autor romana i dalje nastavlja sa svojim bacakanjem po vekovima, događajima, mestima. Dok u prvoj knjizi autor baca akcenat na samu priču, u drugoj knjizi uz tu priču ima fenomenalne opise ljudskih osećanja. Jos više predivnih opisa prirode, krajolika i okruženja. Čitajući pojedine delove zastajao mi je dah i samim rečima autor je sebi dao za pravo da miluje čitaoca. Toliko verno opisuje sva ta podrhtavanja prirode da možeš da zažmuriš i da sebe vidiš usred toga napisanog. Da osetiš blagi povetarac, tamu kada obavija, krošnje koje šapuću između sebe sve one tajne koje treba da ostanu tajne.

"Priroda je žmirkala stotinama očiju... Davno predskazani trenuci oslikavali su se na punom mesečevom disku koji se približavao Zemlji."

"Nazubljeni vrhovi Karpata grizli su nebo kao čeljusti ledenog zmaja, koji se bahato opružio po prostirci od gustih šuma u nameri da uskoro proguta umorno sporoklizeće sunce i potom ogrne noć."

"Mesec je privodio kraju noćnu šetnju među bledunjavim sazvežđima. Daleko na horizontu, željan osveženja, uranjao je u Dunav umorne obrise i svojom uvek tamnom stranom upijao večernje fleke asfalta."

Isprepletane sudbine ljudi koji su povezani vekovima, jaka borba protiv zla, protiv nepravde, jaka priča da se nešto jako loše ne zaboravlja a jos manje oprašta. Priča o drugarstvu koje postaje jako i izdržljivo do samog kraja. Priča o ljubavi koja je kako vreme prolazi sve jača, sjajnija. Priča o čistom i nečistom, dobru i zlu. Horor, istorija, krvoproliće, misterija, vekovi sazidani kao cigla na ciglu i zamalterisani pričom ljubavi, besa, tuge, nesreće, požrtvovanja, borbe i pobede. Toliko magije upletene u dane koji protiču iz veka u vek, iz života u život, iz pokolenja u pokolenje više ljudi. Loze porodica bitnih, manje ili više. Konfuzija iznova.

Trenutak knjige koji me je ostavio bez teksta je saznanje o Filipu i da je on taj koji požrtvovanjem uzima u svoje ruke pisanje same istorije. Kroz knjigu se proteže bitna činjenica da svaka žrtva koja je zarad dobrog nikada nije uzaludna. Ko god da je napravi u samoj priči ukoliko je zarad dobra bogato se nagradi.
Knjige pune bajalica, stihova veštica i vešca, peva čarobnice, nečastivog i u nekim trenucima mrtvozbornika, reči koje podižu mrtve i slamaju žive. Reči toliko jake da zaustavljaju nezaustavljive i velike ratnike.

Detalji koji su iz 14 veka o nastanku grada Vukovar, pređašnjeg Volkova. Osvrt na istoriju, folklor, Kneza Lazara i Osmanlijskog carstva i povezivanja svega toga sa Mesečevom decom i Upirima. Dok sam čitala te redove zabeležila sam sa strane "Istražiti istoriju i sve to pomenuto" Ne da bi proverila Zoranove reči, već sam željna znanja. Prelepo putovanje u Nemačku, prelep osvrt na zamak Elc i njegovu lepotu. Koraci samih junaka koji odjekuju hodnicima zamka budili su neku setu i ono tajnovito i misteriozno u meni dok sam čitala sve te redove u knjizi. Bajka u kamenu. Da li je sve ovo napisano mit, legenda, bajka, priča rođena iz mašte ne znam ali zato znam da jedva čekam treći deo koji će doneti nove borbe, nove pobede možda i poneki poraz čisto radi balansa koji preti iz knjige u knjigu da bude narušen.

Kako drugačije završiti ovaj osvrt na knjigu ako ne rečima:
"Da li poznajete svoj Strah?
Jeste li sreli Jezu?
Ili ste se umorili trčeći po poljima Nestvara?
Možda kupali zimi u dubinama Morbida?
Da li ste gubili dah?
Da li ste ikada ... zaista gubili dah?"

Wednesday, 9 January 2019

Andre Asiman - Zovi me svojim imenom


Izdavač - ŠTRIK

''Dešava se da sretneš nekog, ali ga ne vidiš stvarno, ostane nekako u prikrajku. Ili ga primetiš, ali ništa ne klikne, ništa ti ne zapadne za oko, i onda čak i pre nego što postaneš svestan nečijeg prisustva, pre nego što shvatiš da te nešto muči, šest nedelja koje si imao na raspolaganju skoro se navršilo, on je već otišao, ili tek što nije, dok se ti upinješ da prihvatiš nešto što ti se, bez tvog znanja, nedeljama spremalo pred nosem, nešto što može jedino da se objasni rečima: Ja to želim.''

Ovu knjigu sam pročitala prošle godine, započela sam je na putu za Holandiju, a privodila sam je kraju na putu od Nemačke do Rumunije... Mislim da sam, možda prvi put, čekala da mi se osećanja slegnu kako bih otkucala recenziju.
Kada sam krenula na to mini putovanje, bacila sam se u potragu za knjigom u kojoj je radnja smeštena u Nemačkoj, međutim, nisam pronašla neku vedriju temu.
Tako je izbor pao na italijanske pisce, na njih i na špance sam slaba, zaljubljujem se u njihova srca puna života i ljubavi.
I nisam se pokajala.
Iako je ovo knjiga koju bih inače čitala leti, uzela sam je u cik zime i otopila je sve snegove.

''Nismo napisani samo za jedan instrument, ja barem nisam, a nisi ni ti.''

Italija, 1983. godina, Eli leto provodi kao i do sad, u porodičnoj vili na obali mora. I kao i uvek, u vilu se na 6 nedelja useljava mladi naučnik koji upravo tu sprema svoj rad. Jedini uslov je da pomaže Eliovom ocu oko papirologije. 1983. godine u vilu dolazi Oliver.
Oliver ima 24 godine i u Eliju će probuditi najlepša osećanja. 

''Dovoljna je bila samo jedna njegova reč, jedan pogled da budem van sebe od sreće. Možda i nije tako teško biti srećan. Sledeći put treba samo da otkrijem izvor sreće u sebi, umesto da čekam da mi ga drugi pronađu.''

Nije ovo obična ''ljubavna šarada'' niti priča o dva homoseksualca. Ova knjiga je mnogo više od toga. O dva mladića koji upoznaju sebe, unutrašnjim dilemama, opsesiji, poklapanjima, rastancima i sastancima. Elijeve misli su možda nerealne za jednog 17-ogodišnjaka ali i to je nekako deo slagalice koji upotpunjuje sliku.
I ja bukvalno ne umem da vam dočaram sve reči koje se nalaze na 236 stranica ove knjige. I glupo je da to i pokušavam ako ne umem opišem tu lepotu.
Zato uživajte u citatima koje sam izdvojila i kad osetite da vam je potrebna knjiga koja će vas dirnuti na neki čudan način - ne razmišljajte mnogo i uzmite baš ovu.

''Nije to baš bio plamen strasti, onaj koji guta sve pred sobom, već plamen koji parališe, kao plamen u kasetnim bombama koji isisava sav kiseonik i okruženja ostavljajući te bez daha, kao udarac u stomak, kad vakuum pokida sve do najsitnije žive ćelije u plućima i suši ti usta, i ti se nadaš da ti se niko neće obratiti jer da govoriš ne možeš, i moliš se da niko na zatraži da načiniš pokret, jer ti je srce zakrčeno i bije toliko brzo da bi radije ispumpalo krhotine stakla nego dopustilo da još nešto proteče kroz njegove stešnjene komere.''

''Umeo je da pročita svakog, i to upravo zato što je u ljudima prvo tražio sopstvene osobine, koje opet, možda nije želeo da drugi vide.''

''Da bi mi bilo bolje i da bih zaboravio, bilo mi je potrebno da bude što dalje od mene - ali sam isto tako želeo da bude tu blizu, jer, ako mi bude još gore, neću imati kome drugom da se obratim.''

''Ako postoji bol blaži ga, a ako postoji plamen, ne guši ga, ne budi surov prema njemu. Toliko se razdiremo ne bismo li se izlečili brže nego što je za to potrebno, da propadnemo pre tridesete i svaki put kad počnemo nešto s nekim novim, sve manje imamo da izgubimo. Povlačenje u sebe može biti strašno kad zbog toga ne možemo da spavamo noćima, a to što gledamo kako nas drugi zaboravljaju brže nego što bismo želeli da budemo zaboravljeni, nimalo ne pomaže.
Ali ne osećati ništa da ne bi osetio nešto - kakvo traćenje!''

5 savršenih zvezdica jer su i neke tuge čista umetnost.

''Možda su se sve druge tuge koje sam u životu osetio iznenada rešile da se spoje u ovu. Morao sam da je odbacim. A ako on to ne vidi, to je verovatno zato što ni sam nije uspeo da joj se odupre.''

Marija Miketić - Crveni ibis


Izdavač - EVRO BOOK

"Nista ne obitava samostalno. Stvari proizilaze jedne iz drugih, događaji se nižu a onda dođe doba vetrova i nastane haos..."

Kako početi ovaj osvrt i moj utisak nakon pročitanog ako ne citatom. Knjiga je baš to. Haos! I to ne bilo kakav. "Crveni Ibis" je haos koji je nastao zamahivanjem svojih krila. I ne, nemojte zamišljati neku pticu poput orla koja izgleda moćno. Ali zamahivanjem svojim krilima, bojom od koga je i krv bleda, ova ptica je napravila potpuni haos u knjizi, a opet kad malo bolje razmislim kako ga je napravila tako ga je i smirila...
 
Prošlu godinu sam zavrsila Ibisom, ovu sam započela njime. Čitajuci ga lagano jer to mi je bilo potrebno. Nailazila sam do sada na teske knjige koje nikako nisu trebale biti progutane u par sati, Ibis je jedna od njih. Zamršena do te mere kakvu ne možete ni da zamislite.
Isprepletane sudbine, priča koja od samog početka do kraja izaziva jezu i one žmarce koji prolaze ispod kože, ne od nežnosti, nego od strašnog i jezivog duha koji je nadvijen nad knjigom. Osećam ga, tu odmah iznad sebe, znam da je izašao iz samih autorkinih reči i trudi se da ne preskočim ni jednu reč, ni jedno pitanje ni jedan odgovor, ni jedan treptaj prošlosti, sadašnjosti i budućnosti u knjizi. Osećam kako mi svaka reč diše za vratom, nekad me tera da se vratim tri stranice napred, nekad me tera da se zamislim pred pročitanim a nekad mi prestraši um i natera mi misli na zamrzavanje, dok ne pretrnem i dok ne osetim tu vatru u krvi.
 
Ja koja sam napisala more osvrta, teških ili lakih štiva, nisam ni slutila da će mi Ibis pomutiti um. Obično dok čitam knjigu hvatam beleške da bi sklopila to posle sve u jednu lepu slagalicu. Ovaj put nije bilo moguće. Taman dođem do nekog dela i kažem sebi "Aha tako ću ", kad se priča obrne skroz na skroz. I tako par puta dok u jednom trenutku nisam odustala i rešila da pročitam roman pa tek onda pišem jer, verujte mi, ni u najluđim snovima ne bih ni 50 strana pred kraj mogla ni da naslutim šta je na poslednjih par strana. Šta je kraj. Ima li kraja? Otkriću vam tajnu... Ibisovom letu kraja nema, i tako treba da bude.

"Svaka zagonetka krije odgonetku..."

Moram da priznam da je ovaj roman veliki zalogaj. Verujem da je bio i samoj autorki. Veliki zalogaj! Po broju stranica, po dubini priče, po težini sudbina. Izazov od prve do poslednje stranice koji ni sama ne znam kako da shvatim i kako da opišem a da ne otkrijem previše.
Ovo je knjiga sa oštricama, seće poput mačeva, onih najtanjih... osetiš tek kad vidiš krv. Tad i zaboli. Oštro i tupo u isto vreme. Splet ljubavi i tuge, splet osmeha i suza, klupko ludila i trezvenosti.
Ljubavi ima u romanu, možda sam je ja tražila na pogrešnom mestu kao i neki likovi pa sam zamišljala da će ovo do kraja da preraste u ljubavnu priču.

"Kad odrasteš s nekim zajedno kao što su njih dvoje, neminovno je slivanje u jedno biće. Ne postoje granice. Ne postoje ni raskidi. Kako da odstraniš sopstveni vitalni organ i da se nadaš da bi nešto drugo moglo da ga zameni?"

Savršen opis kako se dvoje mladih voli, kako se predaju jedno drugom uprkos slomljenosti njihove duše i života. Uprkos dnu koje su dokačili kao deca i uprkos ponoru koji ih je slomio. Da li je to ljubav koja preživi sve. Možda, ali ne u ovom filmu. Nekada volimo, kao Jana. Prepustimo svoj mladi svet na dlanu i kada on biva smrvljen, ma koliko pokušavali da ga oživimo, shvatimo kada sazremo, da postoje stvari koje počnemo više da cenimo. Možda je Zvezdan Jani bio ljubav ali Stevan je kroz knjigu, iz stranice u stranicu bio sve. Sa njim je prošla sve, a sebi se zaklela da taj koji je prihvati "takvu" oronulu, slomljenu, iznova iseckanu biće onaj koji je zaslužuje. Na kraju se ispostavilo da je to upravo to, i ja sam verujući u ljubav Zvezdana i Jane, na kraju, rekla sebi "E tako ti i treba." Nekada zahvalnost, borba, zajednički problemi, pružanje ruke učini da osećaj koji gajiš bude jači od svih onih mladalačkih uzdaha i obećanja data nekad, negde.

"Jedino biće sazdano po meri njene duše. Jedan deo nje koji je zauvek ostao zagubljen u nekim prohujalim vremenima, nedostižan kao zvezdana prašina, izgubljen samo da bi večno za njim tragala..."
 
Prohujalo neka ostane nekad negde i to je dovoljno za novi udisaj.
Druga ljubav u Ibisu je ona o kojoj se priča i piše, o kojoj se sanja. Đorđe i Vesna - on tako moćan, nadmen i jak, svestan sebe i ona koja misli da ga ne zaslužuje.
Njihova ljubav u koju ona nije verovala a koju je on održavao verujući da ce doći trenutak kada ce njeno srce shvatiti da je jedini način prepustiti mu se.

"...Razgrćem talog kako bi došao do suštine. Nisi bogata. Lepa jesi, ali imao sam i lepših žena od tebe. Dakle ne postoji razlog zašto sam sa tobom, osim onog jednog jedinog. Volim te. Prepoznajem tvoju dušu, tvoj duh. Ono unutra što te čini stvoreno je baš za mene, i ja... ja jednostavno volim da te volim..."

Pored ovakvih citata verujem da vas sve asocira na ljubav. I mene je, sve dok nisam zanemela. Događaj jedan za drugim, sudbine koje je jedna osoba, u pokušaju da ih objedini, uplela u zamršeno klupko, na kraju ne sluteći da će se sve razbiti kao ogledalo u najsitnije parćiće staklića na koje će se svi poseći.
Da, bili su svi kao i Jana, u nekom trenutku "zamrznuti u vremenu". Neko je znalački umeo da se izbori sa tim, neko iz čiste osvete, neko iz radoznalosti neko iz puke slučajnosti jer se našao upravo tu gde jeste.
Jana, Zorana, Sofija i na kraju Vesna činile su skupinu koja se migoljila kroz vreme, odvojene a ipak sastavljene, čas u podrumu čas na tavanu.

"Podrum je rezervisan za prošlost, tavan za budućnost."

Njihov zavet koji su jedna drugoj dale a koji je kasnije dodao jos jednu priliku u tu malu družinu odzvanjao je svakim redkom u knjizi. Kao neka bajalica, kao one pesmice iz horor filmova koje te teraju da se streseš.

"Ti si ja, ja sam ti, a sve smo mi."

Možda su moje misli malo zbrkane, trudim se da vam dočaram jaku i tešku priću o životima koji su najmanje krivi za svoje zle sudbine. Priču o deci koja nikako nisu zaslužila da pate ali kada se svetlo ugasi, đavo odradi svoje.
Priča o tome da neke majke jednostavno ne zaslužuju da se tako nazovu, priča o nadi i samopouzdanju, priča o životnoj boli, o ranjavanju duše, o pukotinama koje tačno usmere životni put. Priče o majkama koje su itekako majke i koje daju svoj poslednji atom snage, svoj poslednji uzdah i treptaj da sačuvaju mir i smirenost u duši svog deteta.

"Kao vučice, dižemo glave, i hrlimo u susret grabljivcu. Nudimo mu svoje meso, samo da zametnemo trag dok se krvave i ranjene ne vratimo iz borbe da ih ponovo prigrlimo i privijemo na srce..."

Priča o tome da na neki surov način postoje i opravdane osvete i da to, uprkos učenju da treba praštati, nekad bude opravdanje za osvetu. Jedan od likova je i sam rekao da "Svet postoji da bi bio naseljen. Sve ostalo je prilagođavanje." Ako ti neko uzme parče duse, prilagodićeš se bolu, tražićeš odgonetku na sve zagonetke kako bi vatra u krvi bila ugašena.
 
Na kraju moram da dodam da, uprkos tome koliko je priča jaka, bolna i teška, ovo nije roman za suze. Zaigra srce, zatreperi duša, i to mi se desilo ali suze ne. Ovo je roman gde sve to što te steže, ćitajući ga, stoji u grlu kao klupko sudbina glavnih junakinja. Jednostavno me je gušilo i teralo da osetim. Da osetim sudbine uvezane kao jedna, da osetim svako ludilo koje su majke imale, svaki drhtaj prilikom dodira zaljubljenih, svaki užas prilikom smrti i ubistva, svaku pukotinu i crnu rupu koja prožima te četiri devojke.
Na kraju to i jeste poenta.
 
Moram da pomenem čoveka iz knjige - Mikosu. Slomljen do te mere da se kao feniks izdigao iz svog bola kako bi rasvetlio tuđ. Požrtvovanost i ono nešto što taj čovek poseduje u sebi, a gura ga da otkrije sve, je nešto što je na zavidnom nivou i za svaku pohvalu. Bliskost koju sam osećala prema njemu je nešto najlepše u knjizi, i ne samo bliskost već i tugu koju jedan roditelj itekako može da razume. Njegovo svetlo na kraju tunela je zasluženo i u to ime, hvala Marija.

"Kada zaboraviš na sve, zapravo nikada ne dođe vreme da i SVE zaboravi na tebe."

Ipak je to crveni Ibis a ne onaj obični. Ne pušta te, ne dodiruje ali itekako opeče ili odbrani ako treba.