Monday, 17 September 2018

Ljiljana Šarac - Zid tajni


Izdavač - EVRO BOOK

Dobila sam potpisan primerak knjige od Ljiljane sa posvetom "Suzani, da nikad nije sama!"
Prvo sam se zamislila nad njim, prebirajući po glavi misli o tome zašto baš to. Šta to ima između te dve korice napisano da autorka ostavlja takvu posvetu čitaocu. Moju radoznalost sam bacila u stranu kad sam pomislila da možda treba da okrenem malo sredinu, malo kraj knjige i bacim pogled onako bez reda. To nikako sebi nisam dozvolila, i sada nakon pročitane knjige ponosna sam na sebe jer znam da ne bi bio ovakav utisak da sam znala i mali delić nečeg između napisanog.
 
Roman "Zid tajni" po meni nosi dve prelepe i prejake priče. Jedna sa drugom isprepletene, jedna uz drugu sazrele i naravno da nije prve druga se ne bi otkrila a mi bi ostali uskraćeni za detalje, za koje nas je istorija osiromašila. Paralela dveju priča, pouka koja vezuje jednu uz drugu i čudo koje se dešava onda kada ga najmanje očekujemo.
 
Lidija, žena koja se bori sa svojim nezadovoljstvom, nesigurnošću, neizvesnošću. Bolest koja joj je protutnjala kroz život, telo i njenu svest nanela joj je takve ožiljke a kasnije i pridodala poraze sa kojima je manje više opstajala.

"Život joj je trajno podeljen na ono nekad i ovo sad."

Kada neko pobegne iz kandži smrti za početak poklekne hvatajući dah kao da je dugo bez njega. Pokušava da diše i da se pridigne na noge. Tako i Lidija. Bilo joj je potrebno da se izbori sama sa sobom, sa svojim strahovima, sa saznanjem da ništa više nije isto i da je jedino bitno to da je živa.
Sređujući prividno svoj život, uživajući u još jednoj šansi koju joj je život dao, uloge su podeljene. Sklop sudbina, zvezda ili nečeg trećeg na Lidijin put je pravo iz prašnjavog zida bacio dnevnik. U početku je mislila da je kutija, u kojoj je spavao jedan celi život i jedna istorijska priča koja nigde nije zvanično zapisana, pravo za đubre i da njoj ne treba taj lom. Ali radoznalost je pobedila. Boreći se sa svojom pričom, svojim problemima u životu, sa odlukama koje je trebala da donese da bi dalje disala punim plućima sudarila se sa jos jednom pričom. U prašnjavoj svesci, dnevniku, sa već ostarelim koricama i požutelim listovima otkrila je priču koja će joj postati opsesija. 
 
Ljiljana Šarac je spojila sadašnjost i prošlost na prelep način. Sudbina jedne nesrećne žene i sami teški dani te žene postali su manje opterećujuci uz čitanje dnevnika.
Kako je Lidiju opio osećaj te prošlosti tako sam i ja imala osećaj dok sam čitala te redove u knjizi, da i ja sama držim taj dnevnik u rukama. Čitajući te redove u mnogim trenucima sam sebe zamišljala kako stojim negde u prikrajku i posmatram te dane dvorova i palata, živote naših vladara i stanja u tadašnjoj državi. 
 
Dnevnik koji je upleten u ovaj roman i koji je isplivao iz zida tajni je dnevnik Jelene Petrovne Romanov rođene Karađorđević. Sjajna priča od ranih godina mlade Jelene i njene braće Aleksandra i Đorđa, njihovim životima na Cetinju i iščekivanje njenog oca Petra Karađorđevića da zauzme presto. Sjajna priča o slamanju dinastije Obrenovića, i same smene vlasti ali najviše dnevnik u kome je sama Jelena ispisala svoj život prvo na Cetinju, kasnije u izgnanstvu, u Švajcarskoj, pa sve do škole gde je trebala da sebe iskristališe kao nekog ko će jednog dana biti sam vrh naše države, ko će u jednom trenutku biti jedan od dragulja na ogrlici visokog sjaja, žena Ivana Nikolajeviča Romanova. 
 
Ljiljana je pričajući obe priče paralelno htela zapravo da mi sami izvučemo pouku iz romana. Najteže je biti sam! Lidija je to osetila u bolesti, gde su joj brat i najbolja drugarica bdili nad osećajem samoće jureći ga u nepovrat. Jelena je kroz svoju životnu priču opisala da iako je bila sama u najtežim trenucima uvek imala nekog da joj čuva leđa. Jovana koja joj je bila dvorska dama do sudbinskog razmimoilaženja pa preko njenih tetki a kasnije i uz ljubav svog života.
 
Dok je Lidija okretala svoj novi list u životu i ispisivala najlepše trenutke ljubavi koja se rađala, dnevnik je pripovedao najlepšu ljubavnu priču Jelene i Ivana. Voleli su se više nego iko, zaljubivši se na prvi pogled jedno u drugo.

"Nama tišina nije bila neprijatna. Samo povremeno smo se usuđivali da ukrstimo poglede. Oni su davali garanciju na sve što se u njima moglo pročitati. Tu nije bilo glume, niti ulepšavanja.
Njegov je govorio: "To sam što sada vidiš!", a moj: "Ne umem da lažem i pretvaram se. Ovo sam ja!"
Iz topline naših pogleda, iz dugogodišnje usamljenosti, nicao je, ne žureći se, nežni pupoljak naklonosti i uzajamne simpatije."

Jelena je dnevnik vodila do 1917 godine, kada su boljševici upali u Mramorni dvorac i odveli sve muške članove porodice Romanov. U toj gužvi, zbrci i stisci svako je krenuo na svoju stranu i svako je ili krenuo na svoj novi put ili ga je završio tu u svojoj otadžbini. Jelena je sa svojom decom nakon smrti Ivana otisla u Francusku i tamo živela do smrti. Lidija je pokušavala do samog kraja romana da sklopi tu veliku slagalicu zvanu život Jelene Karađorđević, srpske princeze kojoj Srbija kao zemlja nikad nije odala počast.
Sve u svemu iz celokupne price koju je Ljiljana ispričala kroz Zid tajni, i Lidija i ja, a i svi drugi čitaoci koji su se susreli sa ovom knjigom, smo naučili nekoliko važnih lekcija.
 
"Ne postoji polovična sreća. Ona je ili puna kao pun krug, ili je nema!
Život u isto vreme i daje i uzima!"

Lidija kao jedna od glavnih junakinja celokupne priče naučila je od princeze Jelene, kako dostojanstveno treba podneti sve što se nađe na životnom putu i da poštenje i pravda uvek treba da budu na prvom mestu.
 
Ja sam od ove dve divne žene i naravno Ljiljane Šarac kao treće žene koja je sve ovo pretočila u divan roman samo postala svesnija onog što sam već znala a što mnogi ljudi zanemaruju, a to je koliko je lepo voleti i biti voljen.
 
Spoj prošlosti i srpske istorije uz život žene u sadašnjosti koja i sama prolazi kroz burne dane je doneo celinu koja opije i koja čitaoca teleportuje čas tamo čas 'vamo. Čitajući ovaj roman želela sam još podataka, želela sam još datuma i istorije a isto tako želela sam srećan završetak Lidijine priče. Čitajući roman i uskakajući u nove stranice, moje misli i mašta su krojile priču sve dok nisam došla do napisanog Ljiljaninim perom. Shvatila sam da bih i ja baš isto napisala i opisala sve to i da jednostavno drugačije nije moglo. Sama knjiga i čitanje ovakve knjige u meni je produbilo želju da okrenem istoriju, da okrenem stranice nekih knjiga koje pišu o životima svih tih pomenutih znamenitih ličnosti koji su obeležili to vreme. Za trenutak se samo trgnem i pomislim u sebi "a šta ako naiđeš na sasvim drugačiju priču pa budeš besna na same istoričare koji su u nebesa uzdizali muške vladare dok su princeze poput Jelene bile nevidljive a ustvari su itekako obeležili prošlost." 
Nisam sigurna želim li da znam još, ali sam sigurna da ovaj roman ima moju preporuku od srca za sve čitaoce koji žele da uplove u Zid tajni. Ipak su tajne ono što nas na kraju zaokruži i obeleži.
 

3 comments:

  1. Draga Suzana, srce hoće da mi iskoči iz grudi! Ova recenzija je tako snažna, da još titra svakim atomom moga bića, kao žica na isnsrumentu i kada se ruka muzičara povuče! Svala čast! Očarana sam! I, jedno veliko hvala, koje je malo za ovo što ste Vi iznedrili! <3

    ReplyDelete