Sanja Vukosavljević - Igra senki

Sanja Vukosavljević - IGRA SENKI

Ponavljam opet iznova i iznova, ne postoji loša knjiga, ne postoji nešto što je napisano da ne valja. Treba mu naći trenutak, treba knjiga naći svog čitaoca i slušaoca svega toga napisanog, treba pronaći tu vezu koja nas veze za neku priču, nekog ko se prepozna u nekoj priči. Uplovivši u ovoj igri i odma se sudarivši sa nečim teškim, lošim, crnim u meni je probudilo samo želju da otkrijem odakle to loše tu. Sada posle čitanja priče iako sam smoždena i izlomljena, potpuno zarobljena jos uvek u vrtlogu tih senki iz knjige, nijednog trenutka se ne kajem što sam istrajala u čitanju. Iako je priča teška, ona teče, uvlači te u suštinu. Probudi u tebi misli o tome "ima li nešto u mom detinjstvu, mladosti što bi samu mene zasenilo sivilom". I onda kreneš da se pronalaziš i onda shvatiš da smo svi mi malo naprsli ali smo to kao i svaki napukli stepenik zaobišli, preskočili i nastavili dalje. Možda to i jeste sama pobeda.

"Jednom kada čovek učini nešto loše obeležen je time za ceo život - okarakterisan je kao loš, ma koliko se trudio i ma šta činio da ljude uveri u suprotno, nikada se neće oprati. Učini jedno loše delo i uradi hiljadu dobrih posle njega, zauvek ćeš ostati upamćen po tom lošem."

Ljudi su krivi, umesto da uoče dobro, uvek i gotovo uvek prvo primete loše ma koliko sitno bilo. Uradili loše namerno ili slučajno bićemo osuđeni podjednako. Da li smo tada loši ljudi? Šta nas navodi na to? Deo detinjstva koji nas oblikuje i u čijem svakom trenutku sebe gradimo za život dovešće do toga kakvi ćemo postati. Da li će na to uticati osobe, stvari, situacije ili sve to zajedno, ne zavisi od nas. Jednostavno se dešava a mi uz to odrastamo. Budemo dobri ili loši, bude sve belo ili crno. Ljudi smo ovakvi ili onakvi, igramo se sa svojim senkama ili se same senke igraju sa nama. Koliko smo jaki da se odupremo i ne dozvolimo da nas obuzmu u većini slučaja odredi u kom se smeru odvija sve ono sto radimo, mislimo i osećamo. 

"Igra senki", roman koji je siv. Četiri zida iz kojih ne možeš pobeći. Ma koliko star bio, ma koliko slab ili jak bio, gde god se nalazio to su tvoja četiri zida i ti među njima. Ne možemo pobeći, ako i probamo opet se vraćamo na staro, na samog sebe. Najteža je ta borba, kad samog sebe pokušavaš da pobediš, razumeš, dozoveš i umiriš. "Ne moze čovek da pobegne od samog sebe". Shvatimo to u nekom trenutku i taj trenutak bude presudan za svaki naredan.
"Igra senki", roman u kome ima ljubavi, malo ali dovoljno. Roman koji ako ste želeli ljubavnu priču, treba da odložite i sačekate da vas prođe to što očekujete. Ovoj priči treba prići polako jer je teška. Iako se čini da je to priča dva bića, ovo je priča o mnogo više duša tako mladih, tako naprasno odraslih da toga nisu ni svesni. Slomljeni, smoždeni, polomljeni. Traže slamku spasa a žele da je ne nađu, ne žele drugu šansu ali je priželjkuju. To je ono najteže kad se suočiš sa svojim senkama, ne želiš a priželjkuješ. Da li je to poraz samog sebe u tom nekom trenutku? Vrlo moguće.
Koliko sjeban moraš da budeš da u knjizi postoji rečenica "Posle svega što mi se desilo, druga šansa je bila negde na dnu mojih želja". Ja kao čitalac sam u tom trenutku bila zahvalna što je bila bar na dnu, jer nisam smela da pomislim šta bi se dešavalo da je nije bilo ni na tom dnu.
Ona, Iva, devojka koju je život slamao, devojka koju su batinjali, maltretirali, dovodili do slamanja duše, devojka koja nije želela drugu šansu ali je priželjkivala. Mrvice snage, poslednji atomi tog osećaja preživeti, održavali su je da ne propadne u tamu, da se ne prepusti isključenju i preda bezosećajnosti i ravnodušnosti.

"Prava snaga se oslikava u tome što, i pored svih šamara koje si od života primio, nisi dozvolio sebi da se promeniš i postaneš kukavica koja ce od bola bežati u bezosećajnost. Malo je ljudi koji imaju toliku snagu."

Na mestu gde su mlade duše prepuštene same sebi, dovedene tu nakon njihovog bunta, nakon huliganstva, nakon problema koji ih je slomio i doveo do granice koju su preskočili, nesposobni da se odupru. Mlade duše čije su se senke poigrale sa njihovim životom i navele na to da pokleknu i prepuste se sivilu.
Dom, različiti problemi, različite muke, različiti životi. "Pozorište bivših ljudi", mesto gde su oni mladi koji jos nisu spremni da budu ljudi postali već bivši. Verujem da svi mi koji pomislimo na svu tu decu, posrnulu, mislimo kao da su neke propalice, mislimo kao o nekim nezrelim buntovnicima koje i samim svojim mislima omalovažavamo. Trebalo bi pomisliti šta ih je navelo na to, kakav problem. Da li je bila njihova odluka ili izbor ili jednostavno posledica nečeg dubljeg. Koliko mala duša moze maltretiranje da istrpi da bi ostala normalna i da ne posrne, koliko mala duša može batinjanje da izdrži da bi ostala pozitivna i da ne posrne, koliko mlada duša mora biti jaka u glavi da svoj problem ne zameni drogom i da ne posrne uzimajući je, ostaje nam samo da se pitamo dok ih sve na gomilu osuđujemo. 

Iva, devojka koja je lopov, dovedena na mesto koje ne zaslužuje, mesto koje ne želi a opet mesto koje je bolje od onog u kom se nalazila. Devojka koja je bila slomljena kad je dosla, i sama i usamljena. Ne zna se šta je gore .

"Samoća i usamljenost su sigurno dve najomraženije ljudske emocije... Samoća je svačija a usamljenost je samo tvoja... Samoća se leči drugim ljudima, a usamljenost drugim osećanjima..."

Bila je odlučna da sebi ne dopusti da joj se neko približi i izleči njenu samoću, a totalno nesposobna da nečim drugim izleči usamljenost. I tu je bio njen početak i kraj.
A zatim se pojavi on, Dušan. U još gorem stanju nego što je ona, sa većim prestupom, sa većim životnim sranjem od nje. Još više sam i jos više usamljeniji. 

Dan za danom, inat pored inata, muka pored muke i njih dvoje su se povezali. U tom trenutku je ljubav obuzela njihove duše i donela malo svetlosti u njihove male živote. 17 godina sa kojima se boriš jer nemaš nikoga pored sebe sa kim bi tu borbu delio, sve do tog dana.
Nije im to bilo u planu, nisu to ni želeli, hteli su da ostanu nedodirljivi i da ne dozvole nijednom osećanju da se zavuče u njih kako ih ne bi bolelo. Jer je njih sve bolelo, njih je sve pogađalo kao munja, svaka senka koja ih je obavila bila je sve samo ne dobra, igrala se sa njima kao plamičci vatre i uvijajući se oko njih pekla ih je. Ipak, ljubav je osećanje koje te otme od samog sebe, uvuče se i ne pitajući. Njima je donela mir, koliko je mogla na takvom mestu. Donela im je trenutnu sigurnost i malo osmeha na licu. Pored svojih izmučenih sudbina uspeli su da se smeju jedno drugom, pored ogrubelih prstiju mogli su nežno da se pomaze. Sanja je ovim likovima u priči dala ono što malo ko ima u stvarnom svetu. Sposobnost da pored svog bola i kidanja, preuzmu tuđ bol, osete ga zaboravljajući na svoj. Preuzmu tuđe demone da manje ujedaju dušu onoga čiji su. To je osobina koju su ljudi ili sebični da imaju ili je malo takvih.
Ona je njemu pruzila san o budućnosti, on njoj mir i spokoj, ironično gledajući na mesto u kom su bili.

"Volela sam taj istovremeni osećaj spokoja i nemira koji je budio u meni. Bila sam srećna. Pa pretpostavljam ... Hvala sudbino? "

Pretpostavljam da je i trebala biti zahvalna, mnogi se ne izvuku iz tih kandži zlih senki, mnogi ne uspevaju da nađu put nakon tog mesta, mnogi ne nađu svoj put u životu i ostanu bas to što su tu, obavijeni zlim senkama koji im ne daju da se odupru zlim sudbinama.
Ne da ne vide belo, nego ne naziru ni sivilo koje je daleko bolje od crnog. Svaka noć na takvom mestu je nova borba, mrak ti se uvuče u dušu i prepušten si svojim demonima, senkama. Nakon noći svako novo jutro je nova pobeda. Nesvestan da si preživeo tu noć jer znas da ce doći sledeća i slamati te iznova. 

Iva i Dušan, dvoje mladih koji su imali sreću da pobede svoje senke, koji su svoje terete podelili, bilo im je lakše. Što se tiče vremena, vreme nije bilo na njihovoj strani. Pokušavajući da spasu jedno drugo i da poštede sebe boli koju rastanak izaziva, možda su se izgubili. On se borio da ona počne da se bori za svoj život i svoje zdravlje kako bi živela, ona se borila da on nađe svoju slobodu. Kada voliš nekoga želiš da sve ono što tebi treba njemu daš. Bolji život. Bez obećanja jer obavezuje i vezuje, bez nade, bez budućnosti. Proslošt kao što je njihova i slobodna budućnost nikako nije išla u jednoj rečenici. Plašili su se toga, jer su navikli da gube.
Hoće li pobediti ta sudbina u ovoj priči, hoće li svetlo na kraju tunela biti dovoljno jako i svetlo da izađu iz njega? Ostaje nam da sami odlučimo, kaže Sanja. Ja verujem u to, šta god Sanja napisala u drugom delu. Verujem u otkucaj srca, o onom slatkom osećanju koje osetiš kad znaš da je prava osoba pored tebe.

"Igra senki", na kraju je knjiga o sreći, borbi, šamaranju kroz život, o tome šta ta neka deca dožive ili šta mi kao ljudi radimo da neko postane bolji čovek. Priča o tome šta učinimo da se svako od te dece, naše, vaše, tuđe, moje, oseti kao važna osoba, kao nešto a ne kao niko i ništa.  

Volite svoju decu, volite decu koju sretnete na ulici, u prolazu, neka osete da su voljena. Pružite im mir i sigurnost da bi takvi bili. Pružite im dom i osmeh da bi znali vrednost toga i da bi ga sami imali. Pružite im ono što vredi, kulturu, nadu, ljubav, poštovanje. Naučite ih da se odupru lošem, da se bore za bolje, da lepa reč i ono dobri zrači i izlazi iz njih. Tek onda kad shvate da je poenta vašeg učenja da postanu dobri ljudi, da su vredni svakog osmeha, svake reči, svake pažnje, tek onda je vaš put bio dobar .I na kraju krajeva, vredelo je jer su njihove senke upravo svetlost koja ih prati a ne teret. Kao takvi sa svojim senkama će moći da se igraju i neće da dozvole da ih senke povuku u sivilo i da se one igraju sa njima.

Hvala Sanji što je pisala o ovim mladim bićima, sto je more situacija uplela u ovu priču, što je nama čitaocima pokazala koliko surov život može da bude i koliko smo zapravo srećni. Koliko mogu sudbinske kockice da budu loše ma koliko se kotrljale a opet i pored lošeg kotrljanja pokazala da postoji izlaz ako se ne predaš.

Suzana Mihajlović