Sanja Vukosavljević - Ničije nebo

Izdavač - DRINA STEINBERG PUBLISHING HOUSE

Sanja Vukosavljević - NIČIJE NEBO

"Moj tata kaže da je strah zmaj koji spava u mraku i izađe samo ponekad da nas upozori da budemo dobri. Opet nisam bila dobra.
Ja ću biti kraj tebe da otjeram tog zmaja kad se probudi. Baš kao sad."

Ljubav, kad on stane iza vas i čuva od svakog šušnja, šuma i onoga što vas plaši.
Ljubav, kada se ona oseti ponosno kad zna da on stoji iza nje i čuva leđa. Pruža ruku da ne osetimo pad. Takvo je bilo prijateljstvo između Enesa i Jelene. Što se tiče ljubavi, nije baš išla tako glatko kao prijateljstvo.
Od malih nogu budeš zaštićen i pored tebe bude osoba koja je tu kad god budeš tužna, srećna, dobra ili loša. U dobru i zlu... A onda porasteš. Počneš da se menjaš, da doživljavaš i živiš drugačije. Shvatiš da se i osoba pored tebe menja a sve što želiš je da čupkanje kikica preraste u držanje za ruku. Sa istom tom osobom. Ne želis drugog. Tako je i Jelena postavljala sebi pitanje "Što bi želela nekog ko nije Enes, on je moj?!? "

Te prve ljubavi nas iskuju i usmere na put kojim se kasnije krećemo. Naprave od nas osobe koje će da drhte na pomisao uspomena, na pomisao o starim danima, uzdasima, osmesima i suzama. Po tome kako prvi put volimo i drhtimo, postajemo ljudi koji ne znaju drugačije. Sve što se kasnije desi bude nadogradnja nas. Te prve ljubavi ne pobeđuju život i sve ono što život nosi. Isuviše su veliki talasi koje moraju pobediti da bi preživeli.
Vera!

Pašče, vlašče...
"Ono smo što smo... "Čekaj, iste su nam 'aljine,samo sto sam ja na moje davno sviko. Na meni odelo Safet-bega i Đura Barbarića. Na levoj nozi Đurova na desnoj Safetova cipela. Samo mali i jadni ljudi misle da su rasparene." reče u "Nož"-u efendija.

Ova priča opisuje i raskol dve vere u samoj knjizi.
Mali i jadni ljudi vide razliku između dva čoveka koji stoje jedno nasuprot drugog, čoveka sa dve ruke, dve noge, jednim srcem a između njih međa. Tužno, bilo i ostalo. Progone nas te prošlosti a mi im dozvoljavamo da nas dele i da nas kidaju na pola. Retki su izuzeci koji na svojim nogama mogu nositi cipele različitih vera a da se osećaju ok, zdravo i zrelo. No ovo nije priča o tome, ovo je priča o ljubavi. Ljubavi koja se topi nad verom, ljubavi koja se trudi da izroni a da se ne uguši.

"Klupko sudbine,tanko kao žice violine...."

Sanja se zeznula, žice violine možda jesu tanke ali su zato jake kao struna i ako se svira po notama, i svira nežno iz duše, nikada neće pući. Zavibriraće, ispustiti ton koji želimo ili ne želimo i to je to. Dok Jelenina violina plače i bori se da očuva svaki krik koji dopire iz nje, njena duša cvili a njegova se pita kom su se Bogu ogrešili pa ih stavlja na ove muke.
Enes,nemoćan da umiri njenu zabrinutu stranu, da joj dokaže da je ona njemu sve, shvata da sve ide nizbrdicom.

"I tada mi je postalo jasno.
Izmedju nas dvoje nikad više neće biti isto. Nešto je puklo, gadno se pokvarilo, a ja nisam znao sta."

Najgore od svega nije znao kako da se izbori sa svime. Iznova i iznova u knjizi, putevi su im se uplitali i rasplitali, svaki put sa većim bolom od predhodnog. Postoje u našim životima te neke ljubavi koje nemaju tačku, samo zarez kao nastavak. Kao nešto što uvek može da se nastavi bez podsećanja i bez reči. Samo zažmuriš i usne, ruke, duše pronađu same sebe. I sve bi to bilo bajno da sudbina ne reši drugačije, da sudbina ne kroji drugačiju priču. Svaki put je jače bolelo i svaki put su se raspadali bežeći ona od njega, jureći on za njom.
Dok je on celi život nju hvatao da ne padne, u presudnom trenutku je ona bila ta koja je njega držala dalje od zemlje. A opet tako čvrsto na zemlji. Ona je bila njegova savest. Svojim postupcima mu je pokazivala da treba da stavi ispred sebe nekog drugog, samo da te neke druge ne boli. A oni ? Pa oni su navikli na bol.

I dok su godine prolazile a njih život bičevao iz sve snage, živeli su svoje živote odvojeno, svako na svoju stranu. A opet, bili su kao jedno. Nikad dovoljno ne preboliš, nikad dovoljno ne zaboraviš... uvek srce poskoči i uvek se stomak okrene na misao. To je urezano, nešto što je sastavni deo nas samih... Kad se duše predaju jedna drugoj tu je kraj. Povezani su. Pored njih su prolazili vozovi, prolazili neki drugi ljudi. Enes se ukrcao na jedan voz poslušavši nju, ali je bilo mučenje. Vera, ljudi, moral, sve to stoji između. Sve to on pobeđuje a nju poražava, slama joj krila. On se bori i za sebe i za nju, održava ih jer njegova duša ne može i ne ume drugačije. A ona? Ona se nije ukrcala ni na jedan voz. Duša joj je bila verna i nije znala kako bi drugačije moglo. Bio je tu i Luka koji bi sve dao za njen pogled ali njena duša se već dala. Nemoguće je zaboraviti onog od kog smo sazidali sami sebe.

Posle svake kiše zasija sunce, pojavi se duga. Imala sam utisak da ću dušu isplakati na kraju kad shvatim da je svako našao svoj put i da svako živi svoj život sećajući se. Priča miluje i budi u nama onu vedriju stranu koja sa sobom vuče optimizam. Još veći pečat ovoj priči daje saznanje da se radi o istinitoj životnoj priči dvoje ljudi. Dvoje ljudi koji su pobedili.

Moram za kraj da pomenem i ljubav Gordane i Gagija. Svaka ljubav za sebe govori i piše priče ali je njihova ništa manje lepa i zanosna. I njihova ima priču iza sebe koja se bori sa životnim talasima. Bori se sa vremenom, sa mladalačkim glupostima. Bilo kako bilo, možda nema boli kao Enesova i Jelenina ljubav ali svakako je za pominjanje jer njeni koreni vuku iz detinjstva, iz školskih klupa, iz zadirkivanja i onih kikica i suknjica. Još jedna ljubav za ceo život.
Prolaze minuti, dani, meseci, godine, prolazi vreme i gotovo svaki put posle bilo kog perioda rodi se pitanje "Sećaš li se?" 

Svako od nas ima trenutke kojih se sećamo. I svako od nas ima osobu od koje zatreperi sve u nama dok se sećamo prošlih dana, osmeha, uzdaha i pogleda.
Dok sam čitala "Ničije nebo" osetila sam i sama taj neki pogled, taj osmeh i sve ono što mi je nekad grejalo srce. 

Suzana Mihajlović