Zoran Petrović - Bulevar greha

Zoran Petrović - BULEVAR GREHA

Bol nekad zna da se poigra sa nama samima i stvoru iluziju u koju se uvučemo i napravimo od nje sliku našeg života bas onakav kakav želimo da bude. Nestvarno stvarna slika postane deo nas i podižući nas u nebesa lagano ubija realnost u nama.
Ovo pišem pod utiskom kraja knjige, ali do kraja ima mnogoooo da se kaže.
Ponekad (bilo bi previše da kažem gotovo uvek) žensko može biti itekako kučka prema muškom svetu i stvarima koje nam ne idu od ruke. To kad kaže neko žensko (u ovom slučaju ja) ima itekakvu težinu.
Knjigu sam u startu mogla da skratim za jedno 30-40 stranica, po meni bespotrebnih stranica na početku koje su me udavile. Naravno da je prevagnula želja za čitanjem i ono moje da svakoj priči treba dati šansu ma koliko se gušite u njoj. 

Uvod u život i upoznavanje nas sa Zoranovim ranim životom je palo u vodu kad je zaratio sam sa sobom. Uvek me je faciniralo to unutrašnje čavrljanje u našoj glavi koje nema veze sa nama samima, a opet bez njih smo niko.Ta "Centralna dvorana" kako je Zoran nazvao svoje središte u glavi nekome je više u prvom planu i dominantnije i neko više obraća pažnju na nju i sav onaj film koji se odvija u samom središtu.

Razum koji dovikuje kad god je "klizavo", Radoznalost i Sumnja koji vezuju ruku jedno drugom, Opsesija koja likuje, dok je Optimizam prati u stopu. Tu smo negde mogli da vidimo i Strast koja osvaja Požudu. Naravno da su tu Sreća i Zadovoljstvo na jednoj strani ove dvorane dok na drugoj strani vrebaju iza ćoška Bes i Ljutnja a dvoranu napuštaju Tuga, Strah i njihova deca Nesigurnost i Nemir. Iz suprotnog kraja Poštenje, Pristojnost, Empatija, Dobrota vode svoj razgovor ne obraćajući pažnju na Neumerenost, Lenjost i naravno Strpljenje. U zavisnosti od situacije u kojoj se njihov nadležni nalazio, dvoranom su odjekivali raznorazni razgovori, zadirkivanja i prepucavanja. Mali roj misli uzrokovali su čitav rat svih tih njegovih podstanara u svesti. Da li je nešto najgore od svega kad Ljubav preovlada i pobedi Razum i onda Ludilo preuzme ulogu, glavnu ulogu. Uz to na drugoj strani realnosti ljubavni život Zorana je prešao u horor. Pitajući se koje je Ludilo Ane, žene koju voli, njegovo Ludilo je pobedilo svaku normalnu misao i svaki normalan segment njegovog života. Žena koja ga omađijala svojim dodirom, mirisom i bez koje više nije mogao je zauzela njegov život i upravljala njime kao sa marionetom. Da li je ovo ljubavna priča ili tragično ljubavna priča do samog kraja se smenjivalo pitanje u meni. Prvo ona mi je bila kučka koja sedi na dve stolice nemoćna da odluči, totalno psihički rastrojena osoba koja je uspela da zezne jos jedan život. Drugo on je bio toliko sjeban bez nje da prosto nisam verovala da mu nema spasa, nisam mogla ni da zamislim da njegova centralna dvorana nije mogla da povrati uticaj nad njegovim životom.  

U jednom delu knjige je savršeno opisana potreba za onim najgorim zlom, drogom. Mogu slobodno da kažem da je njegova ljubav bila njegova droga i taj opis koji je bacio na sred knjige opisuje njegovo stanje.

"Počinje bezazleno, skroz. Vidiš samo vožnju, postoji samo jedan smer, na gore. A onda na gore krene nagore i krene na dole. Puca te, kako klinci danas kažu, teška depra, i ideš po još, pa sve tako u krug. Onda u nekom momentu shvatiš da ne ideš po još svojom voljom. Noge idu same, jer moraš." 

Opsesija nakon ove priče otplesa najlepši ples u dvorani. Zoran je želeo da oseća svaki najfiniji detalj te njegove Ljubavi pa makar mu bol cepala atome duše. Nigde u knjizi nije manjkao opis njegove psihe, njegove unutrašnje borbe, nije falio nijedan detalj opisa te borbe i to je bilo ono sto je po meni zaokružilo knjigu i samu priču.

Na kraju da se vratimo na početak moje priče, u moru kiša i sunca naizmenično, u moru tuge, patnje, boli, smeha, leptirića i duševnog plesa vraćamo se na Bol. U nizu događaja koji su se izdešavali kao kruna cele priče i sam završetak ljubavi pobedila je Bol koja je sebi sašila najlepšu haljinu satkanu od svih tih sitnih niti njegovih želja, nadanja, osmeha i onoga što bi ga činilo srećnim. Bio je kao oronula stena u moru snova koji su ostali nedosanjani.

Sam završetak sna svim ljudima koji prođu kroz golgotu duše deluje kao bljesak u mraku. U njegovoj Dvorani svesti mislim da su na kraju svi njegovi delovi svesti i podsvesti bili posvađani na krv i nož, i mogla sam jasno da u sebi stvorim sliku kako se jedan po jedan povlače u svoje odaje,mogla sam da čujem škljocanje tih brava a u sred dvorane da osetim bol same Boli.
Boli li buđenje iz svega toga više od same Boli u našoj svesti zavisi od same osobe. Što se tiče Zorana u ovoj priči nakon velikih visina u kojima je sam sebe digao, pad je morao da bude baš to, PAD.

Suzana Mihajlović