Mogli bismo u nedogled nabrajati šta nam sve istrajnost može doneti u
životu. Ona pomaže reci da se probije kroz korito, ona nas održava
živima, ona je, kako kaže Bendžamin Frenklin, ono što pobeđuje sve
ostalo, a ona se, takođe, našla i kao ključna reč na naslovnici ovog
romana. Urednici vele da je ovo roman o ljubavi , ponosu i istrajnosti.
Ne, ovo je samo roman o istrajnosti, ispričan kroz hroniku jedne
mladalačke patnje: devojčice, pa devojke, pa žene.
Delo nije
klasično viktorijansko štivo niti je klasična istorijska ljubavna priča.
Smeštena je u slojeve srednje i siromašne klase viktorijanske Engleske,
potpuno odudarajući od štiva koje se vezuje za taj period. Po prevodu
se vidi da je autorka koristila i osiromašenu leksiku nižeg sloja
građanstva, pa je to jedna od stvari koja je vrlo interesantna.
Kratak sinopsis knjiškog izdanja:
„...protiv njene želje, udali su je za prostog, pohotnog čoveka,
lokalnog mesara Freda, ali Hana je svim srcem nastavila da se bori za
čoveka koga je želela: Neda Ridlija, koji ju je obožavao i naučio je šta
su ljubav i strast...“
Nensi Bojl, obolela od tuberkoloze i svesna
da živi poslednje dane, kreće iz Njukasla sa svojom osmogodišnjom ćerkom
Hanom u selo Elkholm, gde živi Hanin biološki otac. Na putu upoznaju
Neda Ridlija, osamnaestogodišnjeg preprodavca konja, koji im pomaže,
iako je svestan da se može zaraziti tuberkolozom. Ned u godinama koje
slede postaje Hanina ljubavna senka, onaj lik i onaj deo romana, koji da
ne postoji, verovatno bismo se ovenčali i ugušili turobnošću dela.
Nakon što Haninom ocu preda dete kojeg se zanekao, Nensi umire, a
devojčica ostaje u porodici Metjua i En Tornton, i njihovih četvoro
dece. Frenetično frigidna i opsceno zla, En Tornton, mrzi malu Hanu, ali
ne zato što predstavlja izdaju njene ljubavi od strane muža, već zato
što je on izdao njen licemerni ugled. Devojčicu oslovljava sa „Devojko“,
maskirajući svu svoju mržnju u odelo ravnodušne uglađenosti. Hana je
izolovana i odbačena, namenjena onom delu koji se druži sa poslugom.
Bajka o detetu koje započinje život kao Pepeljuga, ubrzo prestaje imati
naznake bajke i ostavlja ožiljke od biča na krhkom dečijem telu. I tu
autorka formira prvi prelaz, kojih će u daljem toku dela biti ravno
četiri. Otac postaje otac, maćeha postaje sputana, deca postaju
polubraća i polusestre, Ned Ridli zaštitnik, a onda još jednom, na kraju
kruga, maćeha postaje krvožedni živi planer koji priželjkuje osvetu.
Sve žene u delu, bilo da su im karakteri fine ili zlokobne prirode, su
izuzetno jake. Jedan pasus iz dela ih tačno opisuje u periodu za koje je
vezana tematika dela: „ Čudno je to da su uglavnom žene uvek jače od
muškaraca, a ipak im moraju biti potčinjene. Nemaju nijedno od prava
koje imaju muškarci, one su svojina. Pretpostavljam da ljubav pomaže.“
I da, ljubav doista pomaže, ali je ona u ovom delu najslabije
istaknuta. To je velika mana dela, taj vidan nedostatak hemije između
Neda i Hane, za koju nije kriv njegov, već njen lik. Njihov krucijalni
ljubavni susret je razrešen jako loše, neupečatljivo, nedefinisano i
prazno. Čak i da je autorka želela da sve približi realnosti (kao što je
učinila i sa ostatkom dela), moralo se malo više poraditi na segmentu
„Hane koja voli jednog snažnog čoveka“, jer sve ostale njene varijante
su savršene: devojčica siroče, devojka pre udaje vrlo incestuozno
zaljubljena u svog polubrata Džona, devojka koju nasilno udaju, žena
koja trpi tiranina od svekrve i zaglupastog muža. Ned jeste ono u čemu
ona pronalazi sebe i zato je toliko istrajna da ga zadrži: „Hana je
polako sela na drvenu stolicu pored vrata. Opet su je zvali Devojka. Na
silu su napravili ženu od nje, ali čudno, oni koji su je mrzeli nikada
joj nisu dozvolili da se oslobodi svoje mladosti, uvek je bila Ona
Devojka ili samo Devojka. Ponekad bi zaboravila da ima ime, osim kad je
bila sa Nedom.“
Autorka Ketrin Kukson je imala teško detinjstvo.
Odrastala je u siromašnim i ultimativno bednim uslovima, koji se i više
nego očigledno mogu prepoznati u delu. Kao što sam već napomenula, ovo
delo odiše turobnošću, a nije ni tragično ni teško, koliko je gorko i
mračno. To se pogotovo vidi u opisima. Svetlost delu donosi samo Hanina
velika želja da preživi i da se izbori za čoveka kojeg želi. Uz ovo delo
se ne plače, jer vam počesto bes i osećanje nemoći blokiraju sve ostale
sažaljive emocije, a sigurna sam da bi ga sve žene doživele kao bič na
goloj koži.
Zašto ga čitati?
*Da bismo doživeli katarzu kroz Hanin put.
*Da bismo saznali da li ljubav može pregaziti okrutnost vremena.
*Da bismo shvatili da i likovi koji nisu loši po prirodi umeju nekome zagorčati život.
*Da saznamo kako kada nekome želimo sve najbolje možemo uraditi iz neznanja najgoru stvar na svetu.
*Da bismo osetili koliko jedna žena može imati snage u sebi.
*Da saznamo kako se u jednom delu koje nije autobiografija ili
biografija može ispričati jedna potpuno ogoljena i realna životna priča,
odnosno, da vidimo da fikcija može biti jednaka realnosti.
I na
kraju, da zaključim, „Devojka“ bi bila vrhunska kreacija da je ljubavni
segment bolje odrađen. Ovako, od mene ima ocenu sasvim solidnog dela i
mislim da je to dovoljno da dam svoju srdačnu preporuku.
