Suzanin osvrt na prva dva dela možete pročitati OVDE
Ovaj praznik počinje rečima Majkla Murkoka, pa zašto ne bi i moj osvrt.
"Prošlost je scenario koji neprestano ispisujemo iznova..."
U knjizi je ispisao Abraham, zatim Zoran, a sada ću i ja iznova kroz osvrt. Prošlost je nešto što nas kao senka prati, sve nas. Bez razlike i bez izuzetka. Ovaj praznik zveri je podvukao prva dva praznika. Ovaj se najviše slavio čini mi se, najupečatljivi je bio, najkrvaviji, najduži.
Na početku sjajna pripovedačka priča, Nezvani gost i pisac. On koji pripoveda i onaj koji zapisuje. Fraza koja mi se zasviđala na samom početku je gde pisac bije onu poznatu bitku ne nalazeci lek za prazan papir pred sobom.
"Nedokučiva mijazma nemira praznila mu je svest, ispijala misli i trunila ideje. Reči nisu htele iz njega..."
A onda je noć progutala senke po ko zna koji put i došao je on, Nezvani gost. Sa njim je došlo i moje prisećanje.
Kao što je piscu bilo konfuzno rasvetljavanje neke davne prošlosti tako sam se i ja borila sa svojom konfuzijom. Imala sam utisak da zajedno uplovljavamo u nešto bitno. On u priču, ja u sećanje i priču. I eto ga, kao iz vedra neba poznati Zoranov portal. Ko je spreman za ovo putovanje kroz vekove, gde vreme podrhtava zajedno sa onim dobrim i onim zlim, može zaroniti u ovo štivo. Oni koji su voleli Praznik zveri i prva dva dela, ovim delom će biti oduševljeni. Sam autor mi je priznao da je ovo delo po njegovom mišljenju najzrelije i najkvalitetnije a ja moram da ga ispravim i kažem da je svaki deo na svoj način jak i moćan i da svaki uvlači čitaoca duboko u srž, duboko u prošlost i duboko u događaje. Samim čitanjem biraš stranu, da li ćeš putovati kroz vreme kao nezvani gost ili ćeš biti neko od bitnih velikana, ili možda sam pisac koji prvo biva prestrašen, pa šokiran a onda i osvojen samom pričom koju gost kazuje.
Čudni su pisci. U strahu, jezi, traže i obično nađu ono potrebno za pisanje. Strah kao i obično pokrene, um počne da diktira, mastilo da miluje hartiju i stvori se ono što ce ostati za buduća pokolenja.
Kada ono što treba da napiše parališe samog pisca, kako će tek reagovati čitaoci. Nije se plašio više za sebe već za njih kojima će ovo biti nešto što će označavati vekove, priče, legende koje će pročitati i možda baš njih same obeležiti na bilo koji način.
“Ne želim više da učestvujem u tvojoj zamisli, rekao je otupelim glasom i odložio iridijumsku pisaljku. Ako je istina sve o čemu se ovde govori, ja o tome neću napisati ni reč, a ti... ti si zaslužio da te nema...”
Međutim istina je morala da bude ispričana i napisana...
I onda se usudio da prihvati rečeno, besedu svog nezvanog gosta. Slovo za slovom, reč po reč, redak po redak, spis po spis raznih učesnika same istorije i pisac je postao gladan same priče. Cele priče. Sjajna beseda očrala je i pisca i olovku ma koliko bila jeziva, stvarna ili nestvarna, krvava i prepuna urlika, prepuna jauka, ujeda i magije. Mogla sam da zamislim svog prijatelja, autora ovog sjajnog dela, kako sedi i piŠe dok mu neko vredan svakog trnca u telu pripoveda skačući sa veka na vek, kroz vreme. Ma koliko strašna priča bila, mi smo na to navikli kroz prva dva dela.
Magije su i dalje sveprisutne u knjizi, gotovo je nemoguće bez njih. Ona koja je na mene ostavila utisak je svakako magija izobličja, magija preuzimanja identititeta. Ta magija je odredila sudbinu mnogih ljudi u knjizi, moćna magija za ljubav, za rat, za život, za zlo.
Proročanstva i kazivanja sudbine su pravile klupko, bio je verovatno izazov uplesti u njega najjače likove kroz istoriju, sklopiti nesklopivu celinu a opet povezati ono što se povezati ne može.
“Jedne večeri mladog meseca upoznaćeš vladara bez budućnosti, princezu bez prošlosti i osvajača bez podviga. Popićeš vrč medovine neopcelinje i pojesti divljač pripitomljenu. Krv ne prolivaj i reč ne progovaraj. Snagu čuvaj, jer će te u praskonoćje izvesti pred njega. Govorićeš tada nikada izgovoreno i odgovarati na pitanja koja odgovor nemaju.”
Kao što svaka zagonetka ima odgonetku tako i Zoran nalazi zakrpu za rupu, život za neživot i ljubav u kamenom srcu.
Možda je ova priča jeziva, možda je za strahovanje ali ljubavi ima. Ljubavi prema voljenom biću, ljubavi prema detetu, prema majci, prema saborcu...
Elric koliko god krvoločan bio, osetio je ljubav. Kao trn ga je bola čak i kad je mislio da je nikada osetiti neće.
Osetio je ljubav. Ljubav zveri, silinom kakva postoji u nekim knjigama i o kakvoj se pripoveda.
"Bio sam kao začaran i mogla je sa mnom činiti šta joj je volja. Još nisam tačno znao šta tako žarko želi ...ali bio sam rešen da joj bespogovorno ispunim svaku želju. Moj neživot, moja upirska kletva dobila je, pored ljudske krvi još jednu nepohodnost. Nju. Strašno je boriti se protiv jedne zavisnosti, a neuporedivo je gore nositi se sa dve. U tandemu, one pustoše biće. Jedna me u sebe usisava, a druga gazi po najbolnijim spletovima osećanja. Onih najfinijih za koje sam mislio da sam odavno izgubio..."
Osetio je i bol zbog neuzvraćene i izdate ljubavi:
"...Bio sam osuđen na večno crnilo bezdana. Svu svoju prokletu ljubav iskalila je na meni, a mreo sam od želje da legnem pored nje. Učinila me posebnim i uzdigla do paklenih ponora, a onda razorila trunke čovečnosti koje sam sa dna svog čemera, možda nekada mogao iskopati. Darivao sam joj celog sebe, bila je moj uspon i moja propast, ali znao sam da je moram pustiti i napustiti da bih se uverio da sam je ikada voleo..."
Vremena kroz koja prolazi Elric menjaju kako njega tako i njegovo razmišljanje, njegove postupke kao što vreme menja i razlog zašto radi nesto što je naumio. U jednom vremenu ovako u drugom onako. Svako od nas se zamisli nad učinjenim, pa nekad sebi prizna da bi možda drugačije bilo bolje ili bi možda drugačije uradio i to je ono što ovoj zveri daje dozu ljudskog u sebi.
"Tada sam bio siguran da to radim iz ljubavi, ali sada, dok misli i sećanja govorim piscu u pero, počinjem da sumnjam da sam to osećanje ikada spoznao i znam da su mi porivi bili sasvim drugačiji."
Nekad i sad, i on kroz vreme sa svim osećnjima kroz koja je prošao dočaraće svakom od nas to zversko u sebi i pomalo ljudsko na različite načine.
Kroz knjigu autor se trudio da vekove posloži da budu u službi događaja za koje mi znamo. Da budu povezani za ljude koje znamo, čiji vek je tik iza nas. Koliko je išao u dubinu sa tim govori detalj da je novoređence bilo novoronđence 444 godina kako bi od Spasoja bio Adolf.
Svasta bih ja htela da pomenem i napišem, svakoga da spomenem ali faktor iznenađenja kada vidite imena pojedinih ljudi, bitnih za istoriju, o kojima smo čitali kroz istoriju sveta, kroz srpsku istoriju je ono što želim da doživite na pravi način. I iznenadićete se čega sve tu ima, koje bitke su se vodile, zbog koga, zbog čega i gde.
Strah. On je najsuroviji gazda i najpouzdaniji podsticaj da se nešto izvede kako treba. Pa čak i pročita ovakav roman.
Strah u kostima velikana. Velika. Najveća. Pored silne hrabrosti koja krasi jednog od velikana iz knjige on oseća strah. Ja je osećam dok čitam redove ovog praznika zveri. Osećam svu radost praznika, svu bahatost, osetim trnce koji saopštavaju da je vreme i prepuštam mu se. Puštam da mi zadrhte prsti dok držim knjigu, puštam da mi se uvuče jeza u svaku poru i da počnem da naslućujem najgore.
“Ispisujem ti svoje misli, sada dok mi san na oči ne sme, jer ćini mi se da je to stvorenje neprestano sa mnom. Pognute glave nad listom hartije, prosto ga osećam da mi je tu iza leđa. Kao da ću svaki čas njegov dah na kičmi osetiti i da će mi očnjake zariti u vrat. Dok ležim u krevetu i puštam da mi njegov lik lebdi na ivici uma, tad iz noći čujem njegov šapat kako me doziva, ali kada se pridignem i bolje oslušnem čujem samo huk vetra..."
Ono što čini ovu knjigu sjajnom je to što Zoran nije oskudevao nimalo sa opisima vremena u kome su se događaji odvijali, nije oskudevao u lepoti prikaza okoline, prirode, lepote mesta gde se radnje odvijale, lepoti vestica, čarobnica, ljubavi ... Najviše mi se sviđao opis jednog od najmisterioznijeg mesta koje ja nažalost još nisam posetila i to ću podhitno da uradim. Tvrđava Golubac.
“Planinsko obzorje guta umiruće sunce gaseći beskrajno crvenilo golubačkog sutona. Pokoji ribarski čamac mrežama grebe Dunav i izvlači uzdrhtali ulov koji se presijava grimizsrebrom. Poput opasne zveri sto je došla na pojilo rasteravši sve ostale, na strmoj obali ponosno stoji tvrđava Golubac. Kamenim kandžama tek je malo zagazila u vodu, ali ne spušta glavu radi okrepljenja, vec nemo posmatra dolazak noći...”
U knjizi prepunoj upira, meseceve dece, čarobnica, vešca i ostalih likova zapitamo se često kako bi bilo u njihovoj koži, kao bilo ko od njih. Nekako se nametne utisak u trenu i da nije loše. Kada pročitaš nešto pa sebi kažeš, ovo je dobro.
“Kada se prvi put susretneš sa darom višestruko pojačanih čula, vidiš sasvim nove, nepoznate boje, svako osećanje je poput podivljalog vulkana, a u glavi buči od stotine glasova kao da je pod vodeničnim mlinom. Sve ti se čini da se deliš sa razumom. A onda, s vremenom naučiš da biraš šta ćeš čuti i videti, šta ćeš osetiti, pa ti to više ne izgleda kao da si lud već shvatiš da si darivan.”
Da li je to dar ili prokletstvo? Po meni i jedno i drugo a jedno bez drugo ne može i nikad nije moglo. Ne u ovoj priči. Čitajući knjigu, želeći na trenutak možda malo tog “dara” shvatimo da je samoća ono što ubija, shvatimo da su senke one koje te obuzimaju. Senke koje nestanu kad padne noć uvuku se u te darivane i ne daju mira.
Ono što ostaje kao rep ove knjige je svakako da sva vremena imaju jedan isti presek, jednu istu zajedniču tačku. U svakom vremenu su bila, jesu i biće stradanja ali takođe i “junaka koji staju na put svakom zlu, ovoga ili onoga sveta.”
Ljudska čestitost i hrabrost, pomirenje i ravnoravnost je ono što ce spasiti čovecanstvo. Bilo je i biće. Pomeranje granica ljudskog, pomeranje granica onoga što jesmo, u šta verujemo, za šta se borimo i čemu se molimo je ono što će nas vazda održati u miru. Sačuvati od mača i borbi, pružiti mir. Kada, kao i u samom romanu, celokupan narod ovog sveta, položi karte na sto, ogoli sebe i ono šta predstavlja tada će i dobro pobediti.
Praznik zveri je roman u kome tama obitava i širi svoje pipke. Jasno nam oslikava da je svetlost nešto što ne pripada ovde, nešto što nije vidljivo ni u samo doba dana. Nešto što ne da knjizi da zapadne u stanje monotonije. Poigrava na svetlost i čeka svoje doba dana, onako crno da svi ovi redovi budu jezivi, mračni, primamljujući, da dozivaju svakog od nas da je zagrlimo i budemo deo nje. Ova knjiga nam donosi neke nove zveri, novi praznik.
"Na svetlu je sve već oblikovano, konačno. Svetlo je istina a istina je dosadna. Tek u čarobnoj tami možemo biti šta god poželimo, tek iz ništavila možemo stvarati nešto novo i drugačije."
Dok čekamo sledeći deo, prepustite se Nezvanom gostu i osetite kako vreme struji kroz život ovog neživog stvora.
